Беседа Владике Артемија на празник Света Три Јерарха, 1994. године у Требињу

Print Friendly, PDF & Email

Ја се најпре, браћо и сестре, захваљујем Господу Богу што ме је удостојио да се данас нађем овде са вама у овом Божијем храму и да заједно прославимо свете угоднике Божије, велике Јерархе Цркве Православне – Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Захваљујем се посебно и вашем Епископу, а моме брату у Христу, Атанасију, који ме је позвао на ову свечаност. Захваљујем се и свима вама који сте дошли и својим присуством увеличали ово наше славље, и учествовали у њему прослављајући Бога и његове светитеље, и на тај начин призивајући милост Божију на нас овде сабране, на све наше миле и драге који нису могли данас бити овде, и на цео наш српски народ.

Посебно ми је драго што је овај данашњи велики празник уједно и слава и заштита Кола српских сестара овога места, које живе и раде у својој Цркви и своме народу по благослову и под окриљем ових дивних угодника Божијих. Заиста, као што каже црквена песма, ова три велика светитеља, то су „три јарка сунца на небу Цркве Христове” који нам осветљавају и показују пут, ево, већ хиљаду и седам стотина година. И они ће то бити и остати и убудуће, док је света и века, док је Православне Цркве Божије на земљи, а она ће бити све дотле докле Господ буде хтео – до Његовог другог, славног доласка.

Ваше задужење и ваша дужност, драге сестре Српкиње, јесте да се најпре угледате на оне свете жене и мајке које су породиле и одгајиле овакве дивне светитеље Божије; да нам оне: света Антуса – мајка светог Златоуста, света Емилија – мајка светог Василија Великога и света Нона – мајка светог Григорија Богослова, буду пример, узор и углед како српска мајка и српска сестра треба да живи и да своју мисију у своме народу и својој Цркви спроводи. Али, можда ће неко рећи: “Ти примери су нам јако далеко, ми их не видимо близу. Не можемо се на њих угледати јер су и сувише велике те мајке.” Ако су оне далеко, ако не можемо њих да имамо у своме виду, погледајмо у нашу историју, историју нашег народа и наше Цркве, и ту ћемо наћи мајке и сестре на које се можемо, морамо и треба да се угледамо. То је, пре свих, мајка Јевросима која свога сина Марка заклиње да је у животу најважнија правда Божија и каже му: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. Зато, немој говорити ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога.“ Онда имамо мајку Југовића која је родила и одгајила не једно дете као, авај, што многе данашње српске мајке чине, него девет сина, девет Југовића, и све их је опремила на поље Косово, за Крст Часни и Слободу златну, где су сви пали, заједно са старим Југ Богданом. Имамо још много мајки на које се можемо и требамо угледати. Ту је мајка владике Николаја која је при крају живота замонашена и постала монахиња Катарина, поступајући онако као што су поступали наши славни Немањићи – када заврше своју мисију као краљеви и цареви, они постају монаси и свој живот, крај свога живота, посвећују на службу Богу, као што су цео свој живот провели у служби своме роду. Имамо и дивну сестру нашу Косовку девојку, на коју се морамо и требамо угледати када носимо име Кола српских сестара, што значи да наш труд и рад треба да буде у Цркви, око Цркве и по благослову Цркве, а на добро нашега народа. А данас је толико много потребно чинити за наш народ, много има суза које треба убрисати нежно, много има рана које треба видати и залечити, много има гробова које треба оплакати. То је посао, то је позив и то дужност не само оних које су чланице Кола српских сестара, него свих мајки, свих сестара, али уједно и свих Срба, било да су браћа или сестре.

Нека би дао Бог да данашњи велики празник, свети угодници Божији који су ваши заштитници, путовође у животу вашем, својим молитвама пред Престолом Господа измоле милост Божију на вас, драге сестре које данас славите, на све вас овде данас сабране, на цео наш народ српски. Да се истински Богу повратимо, да грехе своје окајемо, да правду Божију чинимо, а неправду никада и никоме, и онда да можемо бити уверени да ће и Божија милост бити на нама, и сада и у будућем веку. А када пођемо одавде, да се нађемо у Царству Христа Бога где се налазе  свети Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, где се налази наш свети Сава, свети Василије требињски, тврдошки и острошки, свети ђакон Авакум, свети кнез Лазар косовски, и остали наши славни и свети преци. Да нас приме у своје друштво, да и ми са њима можемо славити и величати Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, у све векове и сву вечност. Амин. Бог вас благословио, свако добро даровао.