Архимандрит Симеон: Папа у Србији

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Архимандрит Симеон:
Папа у Србији
www.mancr.org

    Недавно су медији пренели изјаву Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја да су Римокатоличка и Православна Црква ”једна другој најближе”!
Ова изјава изазива, нажалост, мноштво питања, недоумица, сумњи, чуђења, неверица, протеста, неслагања…
Чиме су то Римокатоличка [1] и Православна Црква ”једна другој најближе”, природно се намеће питање? Шта их то зближава? И шта чини да су најближе!? Где се базира та тврдња? На чему се заснива то ”учење”? На ком Предању? На ком Еванђељу?На одлукама којих Сабора!? На учењу којих Отаца?

    Можда светог Григорија Паламе? Или светог Марка Ефеског? Или Генадија Схоларија, Фотија Великог Патријарха Цариградског, Доситеја Патријарха Јерусалимског, Филотеја Кокиноса Патријарха Цариградског, Николе Кавасиле, Јосифа Калотета, Симеона Солунског, Никодима Светогорца, Јована Кронштатског, Нектарија Пентапољског, Јустина Ћелијског…
Није овде место за навођење бескрајне литературе настале као резултат изобличавања латинских заблуда и јереси, од којих велики број дела насталих у средњем веку носи назив ”Против Латина”.
Али се могу, само као пример, навести неколико Сабора који су осудили Папизам као јерес – Сабор 879. у Цариграду (од многих се сматра за Осми Васељенски Сабор), Сабор 1170. у Цариграду, Сабор 1450. у Цариграду (последњи Сабор у храму Свете Софије), Сабор 1722. у Цариграду, Сабор 1838. у Цариграду, Патријарси Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима 1848 (”… зато и Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, следећи стопама светих Отаца … објављује поново данас саборно … да је јерес (Папизам) и да су његови припадници јеретици … Такође, сабрања на којима се они окупљају су јеретичка и свако духовно заједничарење Православних … са њима је антиканонско…”) – између многих других.
Православна свест и самосвест Цркве, међутим, сведоче дијахронијски сасвим супротно – да Римокатоличка и Православна Црква нису ”две међусобно најближе цркве”! И много више од тога – да је Црква само Једна, и то Православна Католичанска Црква, те да самим тим не могу постојати две цркве (!), а поготово не више цркава (као што подразумева изјава Његове Светости Патријарха Иринеја да су римокатоличка и Православна Црква две најближе цркве, што значи да има и других цркава које нису толико блиске нама…!).
Шта је то, уосталом, што нас зближава са папистима? Шта је то што нас везује са њима? Која су нам то заједничка Предања?
Да ли учење о задовољењу божанске правде (сагласно којем Христово страдање и жртва на Крсту има за циљ да задовољи божанску правду, тј. гнев, због првородног греха Адамовог!) изложено од Анселма Кантерберијског и прихваћено од стране паписта као званично учење и догма?
Да ли учење о чистилишту, или учење о индулгенцијама? Шта заједничко имају ове заблуде са Православним предањем?
Да ли учење о папском Примату? Да ли догма о папској непогрешивости? Како се ови папистички догмати и историјски фалсификати на којима се заснивају могу повезати са Православном свешћу и самосвешћу Цркве?
Да ли савремена папистичка Мариолатрија, учење о безгрешном зачећу Богородице Дјеве и други догмати које паписти данас ”изналазе”?
Да ли анатемисано Filioque и додатак свештеном Символу Вере? Довољно је погледати само Орос Трећег Васељенског Сабора о Вери (7. канон), којим Сабор забрањује било какву измену или додатак у Никео-Цариградском Символу Вере, претњом свргнућа и одлучења, што је потврђено и од стране осталих Васељенских Сабора!
Да ли учење о тварној благодати и створеним божанским енергијама? Али, управо ових дана сведоци смо скандала који израњају по целоме свету у вези неморалног живота папистичких клирика, и злостављања чак и деце од стране истих! И као да то није довољно, него је сам Ватикан, на челу управо са данашњим Папом Бенедиктом 16. предузимао енергичне мере да се поменути скандали заташкају, а инкриминисане клирике остављао на дужности да и даље врше исти ”посао”. Али, како би и живели чистим и честитим животом, намеће се закључак, када су непричасни божанске благодати!?
Колико би нам простора било потребно када бисмо почели говорити о небројеним злочинима Ватикана и паписта? У најсвежијем сећању су страшна зверства папистичког клира над Православним Србима током Другог Светског рата; а о потоцима проливене крви током прохујалих векова којима је узрок Ватикан непотребно је овом приликом шире говорити.
Ватикан је, уосталом, држава, са свим атрибутима државности, а Папа је и световни поглавар(!), док многобројни папистички прелати заузимају високе државне функције у Ватикану, што је директно супротно канонском предању Цркве.
Ноторна је, такође, чињеница да је Ватикан преко своје дипломатије одиграо пресудну улогу у довођењу Хитлера на власт 1933. године и превладавању нацистичке идеологије у Немачкој, те да је нацистичка врхушка била састављена од римокатолика.
Свима су, такође, још увек у свежем сећању борбени покличи претходног Папе који је 90-их година позивао западне моћнике да бомбардују Србе! Као и хитња Ватикана да одмах призна новопроглашену државу Хрватску.
У том смислу и схватање данашње дипломатске ”игре” Ватикана са признавањем/непризнавањем Косова и Метохије – као благонаклоност према Србији, представља апсолутну заблуду.
Једна од најболнијих, међутим, рана које се Цркви наносе данас јесте деловање Уније, тог тројанског коња којим Ватикан врши груби прозелитизам на рачун Православних. Уосталом, барем Срби имају трагично и болно искуство са насилним покатоличавањем и превођењем у римокатоличку веру како током периода Другог светског рата, тако и током више деценија комунистичког режима, а нарочито након стварања државе Хрватске 1991. године! Да ли је то еванђелски начин проповедања и ширења вере? И да ли Православна Католичанска Црква, као ”најближа” папистима, врши или треба да врши на такав начин ширење Истине Христове?
Папа, уосталом, не пропушта прилику да нагласи да је Римокатоличка црква једина Црква (сагласно и Символу Вере – ”верујем у Једну … Цркву”), и да само она поседује пуноћу истине и благодати, док остале цркве имају само делиће истине; сагласно томе је и његов позив свима да се врате у Цркву (тј. Римокатоличку), па сходно томе и Православнима.
Подсећање на остале разлике између Римокатолика и Православних, на многобројне њихове заблуде, које стварају, за сада, огромну провалију, понор у односу Римокатолика према Православној Католичанској Цркви, излазе из оквира овога текста.
На крају, остаје пред нама питање – шта је то што чини да су Римокатоличка и Православна Црква ”једна другој најближе”?
Шта је то што нас спаја? Која су нам то заједничка учења и Предања? Шта нас то толико зближава? Шта…?
Дугујете тај одговор Цркви, Ваша Светости! Црква то очекује од Вас, јер је наведена изјава, као и неке друге, сличне, Ваша Светости, изазвала велику смутњу и пометњу.

Архим. Симеон


[1] Потребно је напоменути да појам ”Римокатоличка црква” користимо у сасвим условном значењу, с обзиром да се у овом случају уопште не ради о Цркви, него заправо, у правом смислу речи, о једној ”религиозној заједници”. Такође, уместо појма ”римокатолици” много тачнија одредница за њих је ”паписти”, с обзиром на улогу и значај који Папа има у њиховој религиозној заједници, која би се исправно могла окарактерисати као ”Папизам”.