Жалба Милана Марковића

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Ц.С. бр.206  

ЦРКВЕНОМ СУДУ  ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

 за

ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД У БЕОГРАДУ

Предмет:  Призив (жалба) на пресуду ЦРКВЕНОГ СУДА  ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ под бројем Ц.С. бр.206 од 23.8.2010. године.

Подносиоц призива (жалбе): Милан (Миленка) Марковић

 Незадовољан пресудом Црквеног суда Епархије Жичке под бројем Ц. С. бр.206 благовремено и у остављеном року улажем Великом Црквеном суду у Београду а преко првостепеног суда следећи

 

                                                     П Р И З И В  (Ж А Л Б У)

 

1 – Због битних повреда одредаба Правила и поступка за Црквене судове СПЦ

2 – Због утврђеног чињеничног стања

3 – Због погрешне примене Правила и поступка СПЦ

4 – Због одлука о кривици, казни и правним последицама казне и

 

                                                         П Р Е Д Л А Ж Е М

 

Да другостепени  суд  и то Велики Црквени суд у Београду поништи нападнуту пресуду и предмет врати на поновни поступак или да исту поништи и преиначи првостепену пресуду на тај начин што ће ме ослободити одговороности за извршено кривично дело.

 

                                                      О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

 

Нападнутом пресудом оглашен сам кривим  да сам извршио кривично дело односно кривична дела, како се то ближе наводи у изреци пресуде, па ме је првостепени суд огласио кривим и осудио на искључење из Црквене заједнице на три године. Оваква одлука је неоснована и незаконита а из следећих разлога:

1 – Нападнута пресуда је донета уз бројне битне повреде одредаба Правила и поступака за Црквене судове СПЦ. У првом реду осуђен сам а да ми НИЈЕ ИЗРЕЧЕНА КАЗНА. У изреци пресуде се под тачкама 1-5 утврђују наводна кривична дела која сам учинио а да се мени притом не изриче КАЗНА. У ПОМЕНУТИМ ПРАВИЛИМА  је чл. 55. тачка б тачно прописано које се КАЗНЕ могу изрећи и које су то тачно црквене казне које се могу изрећи осталим верницима а у овом случају сам то ја. У изреци се стално понављају исте или сличне ствари а да се нигде не наводи да  сам ја КАЖЊЕН  и која ми се то  КАЗНА  изриче. Нема кривичног дела без казне нити има осуде без изрицања казне а да Црквени суд у првом степену чини велики пропуст не изричући ми ниједну казну.

Повреда поступка је и сама оптужница.. Наиме, чл.  69. ст. 2 поменутих Правила је таксативно наведено шта мора да садржи оптужница што у овом случају не стоји. Наиме  црквено судски тужилац у овом случају није описао кривично дело  по времену, месту, начину извршења а посебно није тачно навео доказе који се предлажу.

Поступајући по оваквој оптужници Црквени суд је пак прекорачио оптужницу и нашао да сам крив и за оно зашта нисам тужен. Наиме,  Црквени суд ме је огласио кривим зато што сам ДОВОДИО НЕПОЗНАТЕ СВЕШТЕНИКЕ на територију Епархије Жичке без сагласности Епископа жичког конкретно у село Љуљаци, парохија гривачка, у Цркву која је приватно власништво… као и да сам ДОВОДИО  свештенослужитеље који не помињу име  надлежног Епископа жичког а тиме самовољно оснивао црквени скуп без благослова Епископа.

У оптужници тужилац тврди нешто друго а не ово што се наводи у изреци пресуде. Најпре окривљени истиче да он није никога доводио него да су  ДОЛАЗИЛИ  пријатељи покојног протојереја-ставрофора Томислава Марковића и  да је потпуно јасно да ту не постоји радња никаквог дела а поготово не  повреде поменутих чланова 47 и 49 наведених Правила. Нигде се у изреци пресуде не наводи да ли су та лица вршила црквене обреде а, истине ради, у тој Цркви је поред осталих служио и Митрополит Амфилохије, Архимандрит Јован Радосављевић и многи други и то нема никакве везе самном. Пре свега истичем  да никога  НИСАМ ДОВОДИО а сам долазак  свештеника на ово имање није ништа кажњиво. Посебно је нејасно  где то ти свештенослужитељи по налажењу суда треба да помињу име надлежног Епископа ако се не служи служба. Из ових разлога постоји велика противречност између изреке пресуде и образложења што овакву пресуду чини противречну самој себи и изведеним доказима.

Суду није било могуће да утврди да сам ја оформио монашку заједницу на територији Епархије жичке. Монашка заједница која тренутно борави у задужбини блаженопочившег протојереја-ставрофора Томислава Марковића је много раније оформљена на територији Епархије рашко-призренске за шта постоје докази. С друге стране немогуће је да ја као мирјанин формирам монашку заједницу. Као мирјанин ја имам своју породичну заједницу. Ту пордичну заједницу сам ја оформио, њој припадам и њоме управљам. По истој логици монашку заједницу може да оформи само монах иначе се она не може звати „монашком заједницом“. Иста ствар би била када би некога од монаха у протиној задужбини окривили да је оформио моју породичну заједницу. Примити монахе без крова над главом значи учинити дело милосрђа а не „формирање монашке заједнице“. Зар није разумније примити монахе на месту где постоји освештана Црква и празан конак од настојања да они заврше по приватним кућама. О томе говори и 21. канон Светог Седмог Васељенског Сабора који каже: „Монах или монахиња не треба да остављају свој манастир и прелазе у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе игумана.“  С обзиром да су скоро сви монаси у Љуљацима напустили своје манастире заједно са својим игуманима и да ни у једном манастиру СПЦ нису нашли уточишта (иако по овом канону манастири могу да угосте одбегле монахе), поменути канон је, по логици ствари, и мени дао право гостопримства монасима. Тиме сам само испунио закон љубави који садржан у сваком канону.

Суд није утврдио ни битну чињеницу да сам било када  ДОВОДИО  телевизију ДТВ из Крагујевца а још мање да је њему била позната нека забрана снимања од стране те телевизије.

2 – Све напред наведено говори у прилог томе да је чињенично стање потпуно погрешно и нетачно утврђено. Посебно желим да истакнем да ја никада нисам у разговору са протом Јаковљевићем вређао ни свештенике ни владике него да сам навео  ДА СУ ТО РЕЧИ  покојног проте Томислава Марковића. Иначе, ја сам још за живота покојног проте Томислава Марковића, ктитора и власника овог имања, добио кључеве од њега. Сам прота Томислав ме је овластио да те радове обављам. Нико и никада те кључеве није од мене тражио нити се води било какав поступак за предају кључева.

Нејасно је зашто је цитирано вођење оставинског поступка пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету О. бр. 1190/04 и какве то везе има са овим поступком а ни тај предмет није доследно цитиран. Да ли је и то посао Црквеног или грађанског суда? Опет, истине ради, у том спису постоји изјава секретара Епархије жичке који наводи да у случају да  треба да се плати порез на наслеђе та Епархија не жели да се прихвати наследства, па је нејасно зашто се сада Црквени суд упушта у један оставински предмет. Када, где и на који начин је то Црквени суд утврдио да сам ја одбио да предам кључеве, коме сам кључеве требао да предам и на основу чега?

Уместо овога Црквени суд је требало да утврди веома битне чињенице. Наиме шта је то предузето од стране протонамесника Милосава Живановића који тврди да је и 2008 и 2009. године био присутан на Литургијама и то наводно  КАО ПОСМАТРАЧ. Да ли ово лице треба да одговара јер о свему овоме обавештава надлежне актом од 22.6.2010. године. Ако је урађено нешто противно Правилима зар је он смео да прећуткује то пуне две године, а посебно да ли се накнадно може веровати оваквим изјавама.

3 – Погрешно  су примењене и одредбе свих важећих норми СПЦ. У овој ствари није уопште примењен  члан 60. Правила који предвиђа застарелост права на кажњавање у року од 5 година. У самој пресуди се нигде не наводи када су ове повреде учињене а што је од пресудне важности за правилну примену одредби Правила. Пошто суд не утврђује време наводно извршених повреда односно кривичних дела то је јасно да се не може правилно ни разматрати оваква мањкава пресуда.
 
4 – На основу свега изнетог сматрам да је суд погрешно одлучио о кривици, казни и  правним последицама казне.

Стога сматрам да је призив (жалба) основан и да га треба усвојити.

 
Милан Марковић
пољопривредник

с. Љуљаци 14.09.2009.