Јеромонах Максим: Саборност или синодалност?

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Један од основних постулата православне еклисиологије и један од основних фактора који доприноси правилном функционисању Цркве, не као некакве идеолошке организације, већ као живог организма, напајаног Богочовечанским благодатним и животворним енергијама главе Цркве – Христа, јесте саборност. Саборност је испуњење самог предназначења Цркве, као иконе, носиоца и пројаве оне унутар-тројичне саборности, свезане савршеном љубављу и једносушним јединством. Зато наш новојављени светитељ, преподобни Јустин Ћелијски, благовести: „Тако се сва Света Тројица настањује у Цркви и живи у њој, те у њој све бивa: од Оца кроз Сина у Духу Светоме.“

Главни носиоц овог дела осаборења, отроичења Цркве као заједнице Бога и људи јесте управо непоновљива Личност Богочовека Христа. Непомешано и непромењиво сјединивши у себи божанску и људску природу, Он је сјединио са собом сву твар, чији је носиоц управо човек као микрокосмос. У том богочовечанском једиству, које је извор обожења и спасења човека, а кроз њега и целокупне творевине, смештена је тајна саборности Цркве. Богочовечански етос Цркве представља гарант савршене равнотеже Божанског и људског у Цркви, а та и таква равнотежа је увек у Цркви пројављивана кроз саборност. У целокупном предању Цркве, узимајући овај теолошки  појам у његовом пунотном смислу, здраво функционисање Цркве увек је било и остало тесно повезано и сакривено у тајни богочовечанске саборности Цркве. Тако је сама личност оваплоћеног Бога Логоса, као најпотпунијег, личносног откривења Бога и целокупне спасоносне еванђеске истине наше Православне вере, у самој ствари једини темељ саборности у Цркви, а самим тим и саме Цркве.   Бити у Цркви пре свега значи бити учесник, сутелесник оваплоћеног Богочовека Христа, а Кроз Њега бити сутелесник и заједничар са сваким човеком понаособ и целокупном творевином у Њему спасаваном. Бити у заједници са Христом значи бити у заједници са Небом и Земљом, са свим Небеским Силама и са свима Светима од памтивека до данас. Бити у заједници са Христом још значи бити причасник, учесник и прејемник у сваком смислу Њиме проповедане , Њиме пројављиване, Њиме дароване, оличносњене Истине, нама саопштаване и преношене целокупним Предањем Цркве. Иако се, дакле, оличносњена Истина – Христос у Цркви дарује целокупним животом ње саме, сваком њеном светом тајном, сваком њеном речју и проповеђу: апостолском, пророчком, светоотачком, свим њеним богочовечанским, благодатним даровима, ипак је та свеспасоносна Истина, свестрано у Цркви пројављивана, доступна једино савршеном, христоименом, еванђелском, апостолско-светоотачком, најчистијом православном вером, дакле вером Христовом, јер по речима светог апостола Павла у Њему „имамо слободу и приступ са поуздањем кроз веру у Њега.“ (Еф. 3,12)

Ван ове апсолутне категорије, зване вера, човек може бити само спољашњи посматрач расцветалог и многоплодног Дрвета живота, званог Црква, али никако учесник и заједничар њених спасоносних плодова, које дарују живот, и то живот вечни. Сваки релативизам, који из било којих разлога, макар они изгледали и најхуманији, допустимо себи по питању Православне, апостолски проповедане, мученички осведочене, а светооотачки одогмаћене и утврђене вере, лишава нас свеукупних богочовечанских, дарова уризничених у Цркви, а пре свега и изнад свега спасења и обожења.

Ова опомена и упозорење се свакако односи и на саборност Цркве, као једну од главних пројава самог богочовечанског, отроичујућег назначења саме природе Цркве. Историја наших помесних Цркава живо нам сведочи о многим периодима током којих је саборност – католичанскост Цркве, под притисцима историјских околности била угрожавана, спутавана и онемогућивана. Један од таквих историјских наноса који, како се чини, и данас у великој мери оптерећује саборност и саборно функционисање Цркве, како појединачно разматрано на нивоу Помесних Цркава, тако и уопштено посматрано на васељенском нивоу наше Цркве, јесте такозвано синодско функционисање Помесних Православних Цркава. У нашој Помесној Цркви се тај антисаборски карактер синодског финкционисања Цркве пројављује спутавањем саборне мисли, речи и воље наше Цркве, схватане у њеној светоотачкој, богочовечанској пуноти као заједнице Бога и људи, дакле целокупног лаоса скупа са клиром, а не само Бога и епископа, како се конкретно из поступака синода наше Цркве да закључити. Сваки епископ је дужан да буде не само око које стражи над својом паством, већ и уста која ће  исповедати саборну веру своју и своје пастве, а која је уједно и вера Цркве. Дакле, није то  нека вера њиме исконструисана, научена и слушана са богословских катедри, академски обздушена и духовно анемична, већ жива вера, проживљаванаи очувавана у самој Цркви, чији је корпус не неки самодовољни и набеђени, прешколовани и преучени епископ, или њих неколико, већ они са целокупном заједницом свештенства и народа, народа Божијег.

Једино таква вера представља истинити глас саборног исповедања Цркве, саборног у богочовечанским категоријама заједничарења у Христу, а кроз Њега са свима Светима: апостолима, мученицима и пророцима, који су нам ту веру очували и предали. Зато је сасвим природна ствар да епископ, или више њих, ма се они звали и синод или сабор, уколико буду глуви за глас целокупне црквене пуноте, целокупног свештенства и народа Божијег, Новог Израиља, да ће они бити само нека митроносна секташка скупина, која себе одваја од пуноте Цркве, јер текво нарушавање саборности аутоматски повлачи за собом нарушавање саборно исповедане и у Цркви саборно очуваване, спасоносно дејствујуће вере.

Дакле, без ослушкивања саборног гласа Цркве, неминивно је застрањење, и то застрањење у оном у чему ниједан епископ нити иједан сабор не смеју да застране, а то је чисто исповедана православна вера. Такви глуви и самодовољни, по правилу горди и самоуверени пастири су Цркви Божијој и стаду Христовом наносили  нејвећу штету, водећи заједно са собом у пропаст милионе душа људских. Зато је саборност у Христу у Истини (која је сопство свецеле Цркве)  самим тим и једино тим и саборност са Свима Светима, увек била чувар и одбрана Цркве и целокупног њеног богочовечанског предања од разних „непогрешивих“  епископа, сабора и синода. Предање Цркве сведочи да су и сами Свети Васељенски сабори бивали васељенски тек онда, и само онда, када Црква у целости прихвати, и тиме верификује, одлуке тих сабора. Ако је са Светим Васељенским Саборима тако бивало кроз историју, како онда допустити луксуз „непогрешивости“ шачици епископа званој синод, синклит или како год? То значи да спољашње испуњавање форме Васељенских сабора не гарантује светост, исправност и православност тог сабора.

Овде особито мислимо на новосковану антиправославну и јеретичку теорију пропагирану у нашим теолошким круговима, по којој је немогуће сачинити Васељенски сабор без учешћа „Римске цркве“. Безумност овакве теорије и њен антицрквени карактер непотребно је овде појашњавати, овакво „римокатолицизирање и географизирање“ саборности и Цркве, како је писао о.Јустин представља јасан знак цркворазарајуће неоцрквењености и  исполитизованости наших глобалистичких „теолошких“ и „црквених“ прегалаца. Но и поред човечанских и маркетиншких екуменофилских трудова наше теолошко-пастриске „елите“ у Цркви, печат православности Сабора увек је била и биће богочовечанска, искуствена и богоопитна рецепција истих од стране Цркве, која увек непогрешиво сагледава и опитно и искуствено проживљава сваки сабор и сваку саборску одлуку, како би кроз то своје „искуствено решето“ истребила кукољ јереси и сачувала семе Православља, које клија и разраста доносећи спасоносне плодове.

Да неко из наших речи не би случајно или намерно  погрешно схватио саборност као плод некаквог референдумског усаглашавања, или црквене „демократије“, понављамо да је сам живот и искуство Цркве у свој њеној пуноти, од епископа до последњег верника, једини непогрешиви гарант очувања здраве и истинске, богочовечанске саборности, а тиме и њене целокупне благодатне динамике, живота и предања.

Епископоцентризам који данашњи теолози (као по правилу, углавном млади епископи, жељни апсолутистичке власти и ауторитета) на уштрб саборности пренаглашавају, често се претвара у папистички епископомонизам, који собом имплицира непредањску неприкосновеност и „непогрешивост“ епископа, и то искључиво по службеној дужности, а не својим стварним духовним ауторитетом, којим би требало да зрачи сваки епископ. Управо су овакви погледи на саборност Цркве нагнали блажене успомене оца нашег Јустина да у свом вапајном обраћању поводом све фамознијих предсаборских конфернција, постави јавно питање о томе који  то глас саборности и саборну веру које то пастве заступају титуларни митрополити Царгирадске патријаршије? А управо они представљају главно осовину око које се окреће читава та мутна припрема фамозног „Осмог васељенског сабора“. Поред тога што је у том обраћању о.Јустин указао на антисаборски карактер титуларних епископа без пастве1 Царигрдске патријаршије, он је указао управо и на то да не може западњачки принцип некаквих богословских комисија и конференција да одлучује о кретању читавог Брода наше Цркве. То се управо и дешава, бар у нашој Српској Православној Цркви, чији представници деценијама, без саборног пристанка наших архијереја, „у име Цркве“ ( а у самој ствари у своје лично име), потпуисују „радне документе“ ( колико контрадикторности у самом називу) у којима , како им само име говори, „дорађују“ и дотерују догмате, како им не би сметали на путу остварења свих реформи у Цркви, које им падну на памет! Ти „радни документи“ су особито цркворазарајући кад је у питању рад тзв. Мешовите богословске комисије, сачињене, поред православних, и од римокатоличких великодостојника. Са радом тих комисија најчешће није упознаван ни Свети архијересјски сабор наше помесне Цркве, а камоли свештенство и верници, тј. остатак Црквене пуноте.

Као крајњи закључак свог осврта на припремне конференције цариградских митрополита, у којима представници осталих Помесних Цркава само фигурирају, о.Јустин је недвосмислено био присталица неучествовања у њима, особито се противећи одржавању тзв. Осмог васељенског сабора, за који је јасно и пророчки написао да ће Цркви донети „само јереси и расколе“ и да ће погубити „безбројне душе.“2  То противљење о.Јустин тим римокатоличким и неправославним „епископским конференцијама“ није у Цркви имало одјека. То се огледа у помамном, исфорсираном стварању епископских конференција православних епископа дијаспоре у појединим земљама Запада. То је ништа друго до праћење у стопу римокатоличког уређења по коме свака земља има своју бискупску конференцију. Такво праћење Рима ићи ће до самог краја, јер сва та халабука око неканоског присуства више православних епископа у једноме граду и наводна недовољна повезаност праволславних у дијаспори представља само „канонски“ изговор и параван јурисдикцијског ширења Цариградске патријаршије, и „канонског“ подјармљивања свих православних ван своје матице.

Овакве папистичке,3 неправославне тежње Цариграда нису циљ саме по себи, иза њих се, наравно, крију „виши“ екуменистички циљеви, који ће православне, бар већи део њих, лако присајединити Риму, путем Цариградске патријаршије која саслуживањем са папом, служењем доксологије истом и осталим саблазним „братољубивим“ екуменским испадима, показује да је, де факто, Цариград већ великим делом у јединству са и даље јеретичким и непокајаним Римом. Оно што је најгоре, јесте страховита чињеница да су у нашој помесној Цркви здушни пропагатори оваквих инвазионистичких намера Цариграда управо духовна чада о.Јустина, који је на такву експанзију Цариграда упозоравао још седамдесетих година прошлог века.

Тако, рецимо, Бачки епископ Иринеј заступа апсолутно канонски неприхватљив став, који за циљ управо има прикривено гашење патријаршија, које нису „верификоване“ на Васељенским Саборима, међу којима је и  наша. Наравно превиђа се основни карактер Васељенских сабора, на којем посебно инсистира један од највећих канониста савремене црквене историје, Епископ Никодим Милаш. Васељенски сабори су сазивани искључиво у циљу разрешења проблема догматског карактера, дакле јереси и лажних учења. Канонска питања, по мишљењу епископа Никодима, могу и треба да се решавају на помесним саборима конкретне Помесне Цркве, а не на Васељенским.

Будући да је питање аутокефалности Патријаршија канонско, ту не постоји никаква стварна потреба верификовања аутокефалије од стране Васељенских Сабора. У циљу гашења и дисквалификовања наше патријаршије у блиској будућности биће промењено њено име, јер је садашње име „неправославно“, с обзиром да је „етнофилетистички“ настројено. У оваквим намерама јасно се очитавају глобалистички циљеви, који се унутар Цркве спроводе кроз најновију јерес, звану екуменизам.

Све наведено јасно потврђује пророчке речи о.Јустина којима је пре више деценија недвосмислено упозорио да ће тзв. Васељенски сабор, овај припреман у Нишу, бити управо разбојнички, а не свети. Прозорљиви и далековиди старац је то схватио уочавајући неправославност самих припремних сабора, склепаних и форсираних од стране тадашњих титуларних митрополита, а данас особито активног Јована Пергамског, који је у циљу екуменске уније, коју свим силама пропагира, направио и посебни богословски, неправославни систем који треба да подупре и подржи његове екуменске тежње, наравно на штету наше Свете Цркве. Трагично је што је управо тај његов философски, а не богословски систем, то његово тзв. „Евхаристијско богословље“ постало једино званично богословље савремене теолошке сцене и то ни мање ни више већ у Цркви која је од Бога дарована највећим богословским умом савремене историје Цркве, о.Јустином. То протеривање о. Јустина, давањем незаслужене предности несветоотачком, идеологизованом ( у правцу екуменизма) евхаристијском богословљу, извршено је такође горепомненутим некадашњим духовним чадима овог Светог оца.

Нама, који смо сведоци свеукупног безакоња које се обрушило на нашу Свету Светосавску, а никада фанариотску Српску Православну Цркву, остаје само да трубећи на духовно буђење због опасности које наилазе, умножавамо молитве и покајање пред Главом Цркве, вечним Богочовеком Христом, Архијерејем и Пастиром, Који је моћан да сачува своју Непорочну Невесту Цркву, за онај дан када ћемо, ако Бог да, у њој благовати и Господа славити у векове.

Јеромонах Максим


1 „У актима последње Женевске „Предсаборске конференције“, а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска „црквена делегација“ битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора. За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо „репрезентују“ и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, – кога претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.“ Архимандрит Др Јустин Поповић.

2 “ Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће. “ Архимандрит Др Јустин Поповић: Поводом сазива“Великог Сабора Православне Цркве“

3 „У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?… Из свега овога, и због свега овога, еванђелски будној савести намеће се жеравично питање: шта се у ствари хоће једним тако брзоплето одржаним и тако „режираним“ Сабором?  Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“. Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то значи читав свет! “ Архимандрит Др Јустин Поповић: Поводом сазива“Великог Сабора Православне