Беседа владике Артемија на прослави петогодишњице никшићког кола српских сестара 03.05.1997. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Христос васкрсе, браћо и сестре!

Заиста, не знајући за данашњу свечаност која се припрема овде, у Никшићу, ја сам се обрео на територији Црне Горе и тек сам онда чуо и добио позив од мога брата митрополита Амфилохија да данас будемо овде заједно и да заједно принесемо Богу бескрву жртву за све нас овде сабране и за цео наш православни српски народ. Ја осећам, заиста, неизмерну радост и захвалност Богу што ме је удостојио да данас будем овде, баш у овом периоду када прослављамо Свето Васкрсење Христово о коме је митрополит Амфилохије већ рекао његов значај.

Желим, заиста, да вам пренесем поздраве и благослове са светога Лазаревога Косова, од наших светиња тамо, од Високих Дечана, Пећке патријаршије, Грачанице и осталих тамо цркава и манастира. Ви, сигурно, пратите кретања и у нашој земљи и у свету и сведоци сте да се све чешће и све више помиње Косово као неки велики проблем који би требало решавати. Многи се нуде да нам помогну у томе решавању онако као што су помогли да се реши проблеми у српским крајинама и у српској Босни и Херцеговини. Ми отворено им кажемо да им благодаримо на таквој услузи добре воље, на таквој помоћи, да нас оставе на миру, а ми ћемо сами своје проблеме решавати. Када кажемо „ми“, не мислим само на нас који на Косову живимо, јер Косово није само наше, Косово припада подједнако свакоме Србину, ма где живео, било на Косову у Србији, у Црној Гори или било где у свету. Косово припада свима нама и сви смо дужни да учинимо оно што до нас стоји да Косово остане оно што је кроз векове било, колевка српске државности, српске духовности и српске културе. Оно је то и данас, оно то треба да остане и сутра. И остаће, ако Бог да, ако ми у себи васкрснемо ону веру којом је живео свети кнез Лазар, ако у себи васкрснемо оно родољубље које је показао Милош Обилић и остали косовски витезови, ако у душама својим разгоримо ону љубав према страдалницима коју је показала Косовка девојка, ако Срби буду поново били оно што су били наши славни и свети преци у време Немањића, народ Божији, народ хришћански, народ који верује у васкрсење Христово и у вечно своје назначење. Ако та обнова духовна дође у наш народ, а ми се молимо и вапијемо Богу да ниспосе благодат своју и донесе нам ту обнову, онда Косово неће бити у опасности и не може бити изгубљено. Ако, пак, наставимо да чинимо оно што смо чинили у протеклих педесет година завођени разним безбожним идеологијама и идолима и разним вођама који те идеологије измишљају да би себи угодили и неке своје циљеве постигли, ако будемо и даље за њима ишли онда Косово и сви ми налазимо се у великој опасности.

Нека би дао Бог и данашњи свети празник да се наш православни народ призове к` себи, да нађемо своју душу, а наша душа је косовски завет, завет кнеза Лазара, да живимо тим заветом и да тако очувамо све наше светиње и наше свето мученичко Косово и све остале наше вредности, и историјске, и духовне, и националне. Нека Бог благослови све вас овде сабране и све оне који данас нису овде са нама, аликоји се било када Бога сећају и Богу се моле, да Бог и њима и нама помогне да живимо као хришћани и да одемо са ове Земље као хришћани да бисмо били тамо где је и васкрсли Господ Христос, у Царству Његовоме, да тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин. Христос Воскресе!