Беседа владике Артемија у манастиру Рајиновац на Крстовдан 1995. године

Print Friendly, PDF & Email

„Нека би дао Бог и данашњи свети велики празник, Крстовдан, да Србин поново схвати и прихвати Крст Господњи као свој знак и у овоме животу и на своме гробу и у вечноме животу, да то буде знак Христов на нама и у нама, по коме ће нас Господ и признати и препознати као своје људе и као свој народ. А тако и само тако, онда ћемо ми бити достојни наследници наших светих предака, Светога Саве, Стевана Немање, кнеза косовскога Лазара, ђакона београдског Авакума и осталих наших славних светих предака.“

 

Благословен данашњи празник Крстовдана, браћо и сестре. То је празник Крста Господњега и зато и синоћ и данас много пута се понављала она предивна песма: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје славимо“, јер Крстом Господњим спасен је цео род људски од робовања ђаволу, греху и смрти. Страдањем на Крсту на Голготи Господ је Крст учинио моћним оружјем против свих непријатеља рода људскога, видљивих и невидљивих, и дао је Крст Часни као знак Сина човечијега, дао га свима онима који верују у име Његово и који се крсте Крстом Часним. Дао им је то оружје да нас оно штити од свих беда и невоља, а пре свега од свих искушења која долазе од ђавола. Зато у нашем народу постоји пословица за некога ко се нечега плаши, плаши се и бежи „као ђаво од крста“. Тако је Крст Господњи постао један знак распознавања међу људима, по коме се разликују они који верују у Господа Христа од оних који у Њега не верују.

Наш српски народ, од дана примања хришћанства, пригрлио је и Крст Господњи и носио га свуда са собом као свој непобедиви знак и своју непобедиву заставу. И док су год били за Господа Христа и са Крстом Његовим у рукама и на себи, српски народ није се ничега плашио, ни непријатеља, ни страдања, ни искушења, ни саме смрти, јер су знали да је и Господ после распећа на Крсту васкрсао трећи дан. Знали смо и знамо да васкрсења не бива без смрти, ни Ускрса без Великог петка. Али, имало је у нашој историји, браћо и сестре, и периода, а то је нарочито у задњих педесет година, када је Србин почео да се стиди Крста Господњега и Крста свога. Из страха од људи, из жеље да угоди силницима овога света, ми смо заборавили на ово непобедиво оружје које нам је Господ дао. Почели смо да га избегавамо, да се стидимо, почео је Крст да буде гоњен у српском народу. Колико и колико деце је плакало у школи кад им је учитељица насилно скидала крстић са врата, а преко тога, страх је хватао, не само то дете, него и његове родитеље и његове укућане, па су престали да иду у цркву, престали да славе крсну славу, престали да осењују себе крсним знаком онако као што нам је увек била традиција и понос. Кад год неки посао почиње наш српски домаћин, он је себе ограђивао Часним Крстом, било да полази на пут, било да полази на њиву, било да полази ма где, у град или на суд, он је знао да увек на себе стави Крст Часни. Знао је да кити и своју кућу, и своју њиву, и све остало своје имање и да обележава Крстом Христовим. Али задњих педесет година, кажем, Срби су постали кукавице, али и издајице и Господа Христа и Крста Његовога и душе своје, јер без Крста нема спасења. Крст је симбол Христов. Ко се не крсти Крстом Часним не може носити часно име хришћанина. Зато, ваљда, Господ, ради молитава Светога Саве и осталих наших славних светих предака, да би нас повратио к` себи и привео к` себи и привео нас нашим славним светим коренима и нашим славним светим прецима, Господ је попустио велико страдање на наш, српски, народ. Тога смо сви ми сведоци, браћо и сестре. А, где је излаз из страдања? Само и једино у повраћању Богу, у повратку својој Цркви, у повратку и прихватању поново Крста Христовога, да нам он поново постане сила и знамење и избављење од свих страдања и свих невоља. Ако то српски народ у целини прихвати, знајте, нема те силе овога света, видљиве и невидљиве, од које нас Господ неће моћи избавити. Али, ако останемо тврдоглави и даље и продужимо путем којим смо ишли педесет година, онда, онда ћемо изгубити своје душе, али ћемо изгубити и своју државу и свој народ.

Нека би дао Бог и данашњи свети велики празник, Крстовдан, да Србин поново схвати и прихвати Крст Господњи као свој знак и у овоме животу и на своме гробу и у вечноме животу, да то буде знак Христов на нама и у нама, по коме ће нас Господ и признати и препознати као своје људе и као свој народ. А тако и само тако, онда ћемо ми бити достојни наследници наших светих предака, Светога Саве, Стевана Немање, кнеза косовскога Лазара, ђакона београдског Авакума и осталих наших славних светих предака. Нека би дао Бог да Крст Господњи нам буде путовођа, да нас он води кроз овај живот и уведе у Царство Небеско да тамо славимо Господа нашег Исуса Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.