Беседа владике Артемија при освећењу цркве у Никодиму 1995. године

Print Friendly, PDF & Email

„Али, ево, и данас, у времену оскудном, у времену када живи завиде мртвима много пута, и у то време наш народ не заборавља тај задужбинарски дух својих предака, он живи и у нама. Јесмо сиромашни, јесмо опљачкани, јесмо оглобљени али се увек нађе понека левта за обнову наших светиња и за изградњу нових цркава, јер градеђи ове видљиве цркве, браћо и сестре, ми сви уграђујемо себе у њих као живо камење, јер сваки од нас је на неки начин допринео да ова црква овако заблиста данас пред нама као што јесте.“

У име Оца и Сина и Светога духа,

Драга браћо и сестре, ево дана којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Оваквих дана за радост у ово наше мрачно и тужно време, многи би желели да имају, али није свима дато. А овде у овоме крају и у овој Епархији Бог благосиља, оваквих дана има доста и има често, у којима се радујемо и веселимо. А радујемо се и веселимо јер доживљавамо присуство Бога у нама и међу нама. Радујемо се и веселимо јер гледамо пред собом довршено дело руку наших. Гледамо наше нове цркве и нове светиње које треба да послуже, да буду оно што су вековима били, цркве и манастири за наш народ, да буду духовна огњишта на којима ћемо грејати душе своје и просветљавати мисли своје, у које ћемо долазити и Богу се молити, своју децу крштавати и омладину венчавати и у њима своје драге покојнике испраћати. Што је више оваквих богомоља у једном народу утолико је више доказа да је тај народ Божији народ, народ хришћански, православни, а то су Срби били, ево, већ 1200 година. Од онога дана када су примили хришћанство, они су га примили и срцем и душом а не само спољашњом формом. И зато, у време Немањића, грађени су велелепни храмови и манастири, ми се и данас поносимо њиховим делима, Високим Дечанима, Пећком Патријаршијом, Грачаницом, Раваницом, Сопоћанима и осталим нашим светињама. Али, ево, и данас, у времену оскудном, у времену када живи завиде мртвима много пута, и у то време наш народ не заборавља тај задужбинарски дух својих предака, он живи и у нама. Јесмо сиромашни, јесмо опљачкани, јесмо оглобљени али се увек нађе понека левта за обнову наших светиња и за изградњу нових цркава, јер градеђи ове видљиве цркве, браћо и сестре, ми сви уграђујемо себе у њих као живо камење, јер сваки од нас је на неки начин допринео да ова црква овако заблиста данас пред нама као што јесте. Неко је прилогом, неко је трудом, неко је радом, неко је својом молитвом допринео да ова богомоља оживи пред нама. Нека би дао Бог свима онима који су на ма који начин допринели подизању ове прелепе цркве, која се овде блиста и бели као голубица, нека би свима Бог дао милости своје, благодати своје, да им стоструко узврати за оно што су они дали за свој храм. Али, иако смо сви учествовали, овде не могу а да не поменем нека имена неких приложника који су својим обилним даровима помогли и постали спонзори и ктитори овога храма. То су два рођена брата, Мирослав Милосављевић и Милан Милосављевић, који су дали, тако рећи, сав потребан материјал грађевински за подизање ове цркве. Нека Господ прими њихов дар као дар оне јеванђељске удовице и нека је њима и њиховим потомцима узврати благословом својим и Царством Небеским.

А ми, браћо и сестре, данас смо осветили ову дивну цркву и помолили се Богу да она траје до скончања века. Да Бог гледа на ову цркву и да прима молитве и вапаје оних верних слугу својих који у њу буду долазили, који се у њој буду Богу молили и своје молбе Богу приносили. Нека Бог чује молитве и молбе свих оних који овде буду долазили и у овоме храму се молили.

Да свима Господ испуни њихове молбе, да им дарује здравља, обиља, напретка, мира и слоге међусобне и љубави братске, јер данас смо чули у светом Јеванђељу за две заповести Божије, а то је љубав према Богу и љубав према ближњему. Тако је Господ одговорио ономе законику који га је питао, а ми знамо и Црква проповеда да нико не може Бога љубити, брата свога мрзети. Љубав према брату јесте доказ љубави наше према Богу, и зато ја позивам и апелујем на све вас, да живимо сложно, у љубави, у миру, у помагању, у чињењу добрих дела једни другима. Ако је било заваде, мржње, зависти међу нама, да тога нестане, да се кроз покајање и исповест Богу вратимо да би Бог нас прихватио и био Бог наш а ми Његов народ. Само тако, браћо и сестре, томе да учимо и тој вери да учимо нашу децу и нашу омладину. Да има ко да продужи да долази у ове храмове које ми подижемо одвајајући од својих уста. Да има неко да продужи да пали нашу крсну свећу и да слави нашу домаћу славу. И да има ко да нас помене у молитвама својим када ми одемо из ове долине плача у Царство Небеско, тамо где је сваки припремио себи место својим животом и својим радом овде на земљи. Само тако и ове цркве које подижемо имаће дуг век, јер, ако ми цркве подигнемо па оне буду зврјале празне као што су зврјале педесет година, онда, онда зашто их дижемо? Да ли само из сујете, из гордости, да нас људи моментално похвале? Не дао Бог да је тако. Него, дижемо цркве јер нам требају. Што више цркава, то више духовних огњишта где се можемо духовно грејати и духовно васпитавати и усавршавати, а то је гаранција да ћемо бити и остати народ светога Саве, светога кнеза Лазара, ђакона Авакума, светог владике Николаја Жичког и осталих угодника Божјих из нашега рода и порода.

Нека Бог благослови све вас који сте данас овде дошли на ову свечаност. Нека Бог благослови све ваше на дому, све ваше пријатеље и цео наш благочестиви српски народ који данас много страда, али који треба да се врати Богу да би нас Бог извео из наших невоља и страдања.

Бог вас благословио, на много година живели и у ову цркву долазили. Амин.