Беседа владике Артемија у манастиру Ћелије уочи празника Благовести, 6. априла 1995. године

Print Friendly, PDF & Email

„…И тврдо верујем да долази време оно што је он некада рекао и прорекао: Мене ће Срби разумети тек после педесет година. И заиста изгледа да идемо томе времену. Доћи ће, дакле, то време када ће име оца Јустина бити познато у свакоме месту, у свакоме дому и у свакој души православнога Србина, и не само бити познато него ће отац Јустин бити и остати оно што је био и до сада – један духовни горостас, један духовни вођа целога нашега народа, као што је то био и свети валдика Николај овде из Лелића, као што је то био и свети Сава србски и свеправославни, и као што су били многи и славни наши свети преци.“

… да се заједнички богу помолимо и прославимо велики празник посвећен светој Богородици. Овај празник је почетак свим осталим празницима хришћанским и онима који су били пре њега, парадоксално, и онима који су били после њега. Света Црква слави и Рођење свете Богородице и Њено Ваведење у храм кад је имала три године, а то су празници који претходе Благовестима. Међутим, да није било овога празника, да се Она није удостојила да прими од Бога ту благовест да ће Она родити Сина Божјега, они празници раније не би постојали, нити би се знало за Њено Рођење, ни за Њено Ваведење. Зато се у данашњем Тропару и каже да је овај празник почетак нашега спасења јер је у њему откривена предвечна тајна Божја, тајна која је била сакривена у Богу пре створења света, а то је са Син Божији треба да постане Син човечији, и каже се:Син Божји, Син Дјеве постаје, и тиме у ствари то и јесте почетак нашега спасења када се Син Божји, Бог Логос сједини са људском природом. Ради чега? Он је постао човек, кажу свети оци, да би омогућио људима да постану богови јер човек није створен да проживи на овој земљи педесет, осамдесет или сто година па да га нестане. Човек је створен са једним вечним циљем, са једном вечном наменом, а то је да се усавршава, да се уподоби Богу и да постане бог по благодати. Ради тога је Син Божји постао син човечији.

И каже се у овим дивним песмама вечерас да ову благовест, ову радосну вест коју је свети архангел Гаврило донео Светој Богородици, да се она објављује с дна на дан, или свакога дана се благовести спасење Бога нашега. То каже прокимен који се пева на јутрењу пре Светог Јеванђеља. И заиста, ова радосна вест, ево, већ две хиљаде година, с дана на дан, с недеље у недељу, с године у годину, она се проповеда широм целога света. Али, чини ми се да је та благовест најјасније, најгласније и најупечатљивије проповедана са овога светога места, од нашега србскога благовесника који се родио на Благовести, који је цео живот свој посветио Богу да би благовестио ову радосну и благу вест да се Син Божји родио као човек да би људи постали богови. То је одавде благовестио наш ћелијски свети преподобни отац Јустин, којега, такође, празнујемо на овај свети и велики празник, Благовести, тако да је за нас, овде сабране, ово двоструки празник: празник Благовести којег празнују сви православни Хришћани, ма где да се налазе широм света, али и празник ћелијског благовесника, оца Јустина, који је на крштењу и добио име Благоје и то његово име било је, у ствари, знак шта ће његов живот бити овде на земљи  – биће једна непрекидна благовест која је трајала 85 година. Али, неће бити само толико. Та благовест траје, ево, и шеснаест година после његовог блаженог упокојења и његова благовест и његове речи које је одавде он изговорио, оне ће се слушати и на овом месту и на многим другим местима – сва остала поколења у све остале године које буду долазиле и које будемо дочекивали, јер отац Јустин са својим упокојењем, са одласком из ове средине није престао да благовести. Он је оставио своје књиге, он је оставио своје мисли записане у њима, оставио је своје беседе у књигама, оставио је своје беседе на касетама магнетофонским и, пре свега, остао је његов дух у овоме манастиру и у овоме народу, дух који значи једну непрекидну благу вест, једну непрекидну благовест коју он проповеда и коју ће проповедати докле постоји православног србског народа или Православља уопште. Јер сваки светитељ Божји, он није ограничен ни временом, ни местом, ни нацијом, ни језиком. Он прелази те границе јер постаје светитељ Цркве Божје, а Црква Божја, она се простире по целој васељени, од истока до запада и од севера до југа. И ваистину, за нашега оца Јустина, ћелијског благовесника, зна цео свет, на жалост, често пута много више него ми, његов род и његов народ. Али, како године пролазе и како се удаљујемо, од онога дана када нас је он телесно напустио, верујте да његово присуство у нашем народу бива све веће и веће и он је све присутнији и присутнији што време више пролази, тако да је нада у милост Божју и тврдо верујем да долази време оно што је он некада рекао и прорекао: Мене ће Срби разумети тек после педесет година. И заиста изгледа да идемо томе времену. Доћи ће, дакле, то време када ће име оца Јустина бити познато у свакоме месту, у свакоме дому и у свакој души православнога Србина, и не само бити познато него ће отац Јустин бити и остати оно што је био и до сада – један духовни горостас, један духовни вођа целога нашега народа, као што је то био и свети валдика Николај овде из Лелића, као што је то био и свети Сава србски и свеправославни, и као што су били многи и славни наши свети преци.

 

Нека би дао Бог да се из године у годину и много година сабирамо овде, у овој светој обитељи, око гроба оца Јустина, ћелијског благовесника, да би и нама овај празник и овај долазак овде и овај наш труд био ваистину почетак и нашега спасења, нашега препорода, нашега истинског повратка на пут владике Николаја, пут оца Јустина, онај пут који су они проповедали, а то је пут светосавски, пут светолазаревски и пут ђакона Авакума и многих, многих других наших светитеља из рода нашега. Нека Бог благослови све вас који нисте жалили труда да данас дођете овде, да да Бог и вама и свима вашима на дому и целом нашем народу да нам заиста овај празник буде почетак нашега спасења и да, живећи и ходећи путевима које су нам ови наши дивни благовесници показали, и ми дочекамо кад одавде одемо да се нађемо тамо са њима у Царству небескоме, у Царству Христовоме, и да заједно са њима и са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, у све векове и сву вечност. Амин.