Беседа Владике Артемија у Недељу Православља 2004. године у манастиру Грачаница

Print Friendly

Господ Исус Христос који је основао Цркву своју, у којој се спасавамо, и у њој оставио сва средства потребна за спасење. Оставио је једно средство којом чистимо душу своју ако је умрљана и упрљана гресима. Сваки грех је прљавштина, сваки грех помрачује лик Божији у нама. Али ето, Бог је знао да ћемо по слабости грешити, па нам је оставио Свету Тајну Покајања. Свету Тајну Исповести греха и Покајања, које је једино средство, моћно да душу нашу опере, да душу нашу очисти од тих прљавштина греховних, да би лик Божији у нама сијао правом лепотом својом.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, браћо и сестре, славимо једну велику и необичну победу. Пре десетак дана славили смо сећање на први српски устанак, а данас, не само ми православни Срби, него и сви православни хришћани славе победу истине над лажи, победу Бога над ђаволом, победу правде над неправдом, победу Цркве Божије над јересима. Зато се данашња недеља назива „Недеља Православља“, јер данас је православље запечаћено пре више од 1200 година.
Наиме, у почетку Црква Божија беше као млада воћка засађена у винограду Божијем коју су нападали разни ветрови, колебали је савијали је, покушавали да је сломе, или да је ишчупају из темеља, али темељ Цркве је Господ Исус Христос. Но сви ти непријатељи који су нападали на Цркву, све јереси које су устајале и квариле њено божанско учење, њене догмате били су побеђени храброшћу, смелошћу и истином коју су представници Цркве, епископи Божији, проповедали и штитили, научени од светих Апостола, а ови од самога Господа Исуса Христа.
Последња међу великим јересима беше јерес иконоборства. Јерес која је устала против светих икона. Која је говорила да су иконе идоли, да им се не треба клањати, да их не треба целивати,да их не треба поштовати. И не само да је тако говорила, него су вође те јереси били нико мање него византијски цареви. А цареви имају, не само закон у рукама, него имају и моћ и силу, и они су почели да уништавају иконе Божије по храмовима, а оне хришћане, оне епископе, оне монахе који су бранили и говорили да поштовање икона није јерес, јер ми не поштујемо материју од које је икона створена, не поштујемо дрво, не поштујемо боју, него поштујемо лик који је на икони изображен. Јер наше поштовање, са тога лика прелази на прволик. Поштовање иконе светога Николе, када је целивамо, браћо и сестре, ми целивамо самога светогаНиколу, а не материју од које је икона направљена. У томе је оправданост поштовања икона. Али цареви и њихове слуге, уништавали су, ломили и палили иконе, али и убијали све оне који су говорили да то не треба чинити, да треба иконе поштовати, да треба одавати оно поштовање које је Црква одавала у претходних стотинама година.
Та јерес беше страшна. Она се проширила по целој, тада познатој, васељени. По целој империји Византијској. Многи мученици и новомученици су поново пострадали од иконобораца.Многи су пролили крв своју, и дали животе своје за одбрану истине Божије, за одбрану лика Божијега. Јер поштујући иконе кога ми поштујемо? Ми поштујемо Самога Господа Исуса Христа, који је икона Бога и Оца, и који се оваплотио, и у нашем телу дошао у свет и тиме дао нама право да га изображавамо у иконама и да га поштујемо на иконама, а и све остале светитеље који су то постали. Постали су светитељи и угодници Божији, благодаћу Божијом, живећи по Јеванђељу Христовоме и они, дакле, у себи носе обновљени лик Божији и зато су достојни тога поштовања са наше стране, јер гле!, сваки човек је створен по икону Божијој. Не рече ли Бог у почетку стварања људи: „Да начиним човека по образу своме и подобију“? Човек је направљен по икони Божијој. Сваки човек је икона Божија, ходајућа икона Божија. А најлепша и највернија икона Божија била је сам Господ Исус Христос, који се оваплотио као човек и јавио се међу људима, ради нас људи и ради нашега спасења.
Зато, поштујући иконе свете, и борећи се за њихово поштовање, наши свети оци су се борили у ствари за поштовање лика Божијега у човеку. И тајерес је трајала близу две стотине година, али није успела да уништи истину Божију, није успела да уништи икону Божију оваплоћену, нити икону Божију у човеку по коме је човек створен.
И године 843., за време побожне и благочестиве царице Теодоре и њеног сина Михаила, сазват је васељенски сабор од свих, тада познатих епископа широм васељене,који су сматрали ово учење о поштовању икона и утврдили истину Божију, да поштовање иконе јесте један благочестиви обичај, а да није идолопоклонство. И на томе сабору је осуђена и побеђена јерес иконоборства, и не само она, него и све јереси претходних векова су поново именоване и осуђене, и анатемисане. Јер свака од њих је кварила по једну истину Божију, по једну догму Божију, а уствари, значи кварила је и унакажавала лик Божији, лик Господа Исуса Христа. Тако да тај дан, када је победа Православља однела коначну победу над свим јересима, Црква је установила да се та победа прославља у првој недељи Светога Великога Ускршњега поста, а то је данас, браћо и сестре. Зато се та недеља зове Недеља Православља, јер је тада православље победило, однело победу над свим јересима, над свим лажима, над свим гадостима и глупостима људским. И од тада се Православље слободно шири и проповеда у целоме свету.
Али, браћо моја и сестре, јерес иконоборства, иако је тада побеђена, није уништена. Она и данас влада. И данас има неко и има нешто што покушава да квари икону Божију у свакоме човеку, и у мени, и у теби, и у свакоме од нас – то је грех.
Господ Исус Христос који је основао Цркву своју, у којој се спасавамо, и у њој оставио сва средства потребна за спасење. Оставио је једно средство којом чистимо душу своју ако је умрљана и упрљана гресима. Сваки грех је прљавштина, сваки грех помрачује лик Божији у нама. Али ето, Бог је знао да ћемо по слабости грешити, па нам је оставио Свету Тајну Покајања. Свету Тајну Исповести греха и Покајања, које је једино средство, моћно да душу нашу опере, да душу нашу очисти од тих прљавштина греховних, да би лик Божији у нама сијао правом лепотом својом. Зато смо позвани, сви ми православни хришћани, браћо и сестре, да у животу своме, кад год приметимо да смо нешто лоше учинили, да смо нешто лоше помислили, да смо нешто лоше урадили, или изговорили неку лаж, неку клевету, неку злобу на ближњега свога, неку осуду, да похитамо пред свештеника, пред духовника, и да кроз Свету Тајну Покајања очистимо душу своју. Јер нико од нас не зна када ће бити позват пред лице Божије, да полажемо рачуне о своме животу овде на земљи. А како ћемо изаћи пред лице Божије, са његовом упрљаном и замрљаном иконом у себи? Дакле, потребно је што чешће, а нарочито за време овога светога Великога Поста, када смо позвани да појачаним постом и молитвом, да приступамо Светој Тајни Покајња, да чистимо душу своју од греха, и да се тако очишћени усудимо приступити Светој Тајни Причешћа, и примити у себе Господа нашега Исуса Христа, кроз Тело и Крв Његову у Светом Причешћу. Јер слично се са сличним сједињује. Господ Исус Христос је највећи од светиња на овоме свету, Свето Причешће је највећа Света Тајна, зато и каже свештеник, да се светиње дају светима. Зато је потребно да и ми душу своју очистимо од грехова да би била света, и да би могла у себе да прими Светога Господа Исуса Христа, а тиме, и да се сједини са Њим, и да добије залог вечнога живота. Јер Господ је рекао: „Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи“.
Борећи се, дакле, за чистоту лика Божијега у себи, ми се боримао за своју вечност. За онај циљ за кога је човек створен. Јер није човек створен и послат на земљу да поживи педесет, осамдесет или сто година и да га нестане, не! Створен је и послат овде да животом, овде на земљи,учини себе достојним грађанином Царства Небескога.
Да бисмо се и ми одавде када пођемо нашли тамо где се налазе и свети оци богоносни, који бранише и одбранише Свету Веру Православну, где се налази наш Свети Сава и Свети Симеон Немања, где се налази свети кнез Лазар, ђакон Авакум, владика Николај и свети отац Јустин Ћелијски, да се и ми нађемо са њима у Царству Христовом, као светле иконе Божије, на томе иконостасу Божијем, у Царству Христовоме, да и ми тамо заједно са њима, и са свима светима, славимо кроза све векове и сву вечност Оца и Сина и Светога Духа. Амин.