Беседа у Недељу другу Великог поста 1994. године у Пећкој Патријаршији

Print Friendly

Ми верујемо да је Бог Светлост, ми верујемо да је Бог Живот, ми верујемо да је Бог Сушта Доброта и Благост, дакле, јасно је, онај који се од Бога одвоји, који се од Бога окрене – у таму пада, у смрт пада, у зло пада. И зато људи који у Бога не верују или који повремено верују, а много више не верују, спремни су да учине сваки грех, свако зло, сваку неправду брату своме, ближњему своме. А сви ми знамо како је бити у тами, у мраку. Понекад нестане струје и ми се нађемо у своме стану где познајемо сваку ствар и свако место, па нам је тешко, па нам је непријатно, па гунђамо и бунимо се се зашто струја тако треба други да се диве. А где је покајање за учињене грехе? Где је покајање за то што смо Бога били оставили? Где је наш труд и брига да живот свој исправимо, да душу своју од грехова очистимо, да душу своју врлинама украсимо, да душу своју Божанском светлошћу обасјамо и осветлимо?

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Велика је радост, браћо и сестре, наћи се у храму Божијем, ма којем храму и ма где се он налазио. А, још је већа радост наћи се у храму старом неколико стотина година, којег су подигли наши славни и свети претци, као што је ова Пећска Патријаршија. Радост је јер пред очима својим имамо све оне дивне и предивне служитеље Божије, који су на овом месту стајали, који су на овом престолу Жртву Богу приносили за себе и за свој народ. Велика је радост што је Господ и нас удостојио да се данас, у време светог Великог Поста, нађемо у овој светињи, иако нас мало, и да принесемо Богу Бескрвну Жртву за грехе своје и за грехе народа нашега. А греси наши, браћо и сестре, нису мали, поготову греси нашег српског народа.

Јер, наш српски народ има једну пословицу која му ни мало на част не служи; коју ни један други народ нема, само српски народ, а то је: “Без невоље нема богомоље”. Јадни смо ми богомољци ако се Бога сећамо само кад нам је невоља! Какви смо ми верници који Бога хоћемо само да нам буде слуга! Када смо у невољи да нам притекне, да нам помогне, да нас одбрани, а када смо у добру, када невоље прођу, ми се Бога не сећамо! Дакле, наш српски народ је кроз ову своју пословицу изразио бит свога бића и саму своју суштину и показао да смо врло лоши верници, да смо врло лоши богомољци. Јер, ми треба Богу да се обраћамо и када нам је тешко и кад нам је лако; и када смо у невољи и кад смо у добру. Кад смо у невољи, да тражимо помоћ од Бога; кад смо у добру, да му благодаримо за све оно што је за нас учинио, за све оне помоћи које нам је у невољи пружио.

Али наш народ, чим се дочепа неког лагодног живота, онда заборави и Бога и своју веру и своју Цркву и своју душу. Заборави оне речи Светога Писма да је ”једна душа драгоценија, скупља од целога света.” И нестаје. А кад се нађемо у мраку у планини, кад се нађемо у мраку у непознатом крају, о! – тада су наша мука и страх и невоља далеко, далеко већи.

А наш српски народ живи у мраку педесет година – у мраку неверја, атеизма, безбожништва, и не буни се и сматра да му је добро,  да му је било лепо. У том периоду наш народ је многе грехе учинио против Бога и ближњега свога: одрекли су се многи својих Крсних Слава; одрекли се многи свог Хришћанског имена, па дају деци имена незнабожачка; одрекли се многи своје душе, јер никада о њој нису бринули ни мислили. А кад нас је невоља притисла, сада, ето, као тобоже, обраћамо се Богу; као тобоже прилазимо Цркви својој, а како? Само спољашње, опет да нас људи виде, да смо поново у центру пажње, да смо поново они којима ето, заборавивши на Бога, шта бива са човеком? Ми верујемо да је Бог Светлост, ми верујемо да је Бог Живот, ми верујемо да је Бог Сушта Доброта и Благост, дакле, јасно је, онај који се од Бога одвоји, који се од Бога окрене – у таму пада, у смрт пада, у зло пада. И зато људи који у Бога не верују или који повремено верују, а много више не верују, спремни су да учине сваки грех, свако зло, сваку неправду брату своме, ближњему своме. А сви ми знамо како је бити у тами, у мраку. Понекад нестане струје и ми се нађемо у своме стану где познајемо сваку ствар и свако место, па нам је тешко, па нам је непријатно, па гунђамо и бунимо се се зашто струја тако треба други да се диве. А где је покајање за учињене грехе? Где је покајање за то што смо Бога били оставили? Где је наш труд и брига да живот свој исправимо, да душу своју од грехова очистимо, да душу своју врлинама украсимо, да душу своју Божанском светлошћу обасјамо и осветлимо?

Данас Света Црква слави једног дивног светитеља Божијег, светог Григорија Паламу, најпре игумана светогорског манастира и подвижника, а затим Архиепископа Солунског. Једног великог Православног богослова и мислиоца који се борио за веру Православну, који је њу штитио од разних јереси, од разних непријатеља који су на њу нападали, али који се највише трудио на одбрани светлости Божије која је људима неопходна, без које људи у мраку живе и кроз мрак ходе. Он, велики светитељ Божији, осећао је потребу за том духовном светлошћу, осећао је потребу и три године се молио Богу једном молитвом: “Господе, осветли моју таму, Господе, осветли моју таму!” Три године тај угодник Божији понављао је ову кратку молитву, и заиста, Бог га је просветлио и осветлио и посветио, и зато и после толико стотина година његово се име слави, не само тамо где је био Владика, него по целом Православном свету. И Света Црква удостојила га је да једна Недеља светог Великога Поста буде њему посвећена и тиме покаже свима нама колико нам је Божанска светлост потребна и неопходна.

Пролази тама и наилази светлост. Када прође ноћ и укаже се зора путнику лакне, осети неку лакоћу на души јер се приближује дан, а по дану је много лакше путовати. Тако, браћо и сестре, и у нашем народу  педесет година вера је била прогоњена, вера је била забрањивана, Веронаука из школа протерана, деци  забрањивано не само да у школи уче Веронауку, него и у цркву да иду, да име светога Саве помену. И, ако се неко дете усудило да и поред забране тако нешто чини, бивало је исмевано, кажњавано и страдало за Господа свога. И данас, још увек, вери је забрањено да завири у наше школе и разагна таму безбожништва у њој. Још увек се тамо уче теорије да је човек постао од мајмуна, још увек се тамо Бог не помиње и молитве нема. Али ето, Богу хвала, поједини родитељи и поједина деца наша, смогли су снаге да у овој зори која наступа крену путем светог Саве, крену црквама својим, затраже од својих свештеника да им Веронауку предају макар у цркви, макар у црквеној сали, макар у дворишту црквеном, када нам је у школи забрањено. И то је радост, то је оно чему се ми данас посебно радујемо, јер међу нама овде имамо двадесетак такве дечице која су обасјана светлошћу Божанском, која су пошла путем младог Растка. А дошли су они нама из далека, из славне, вековне, Тимочке Крајине, из града Зајечара. Дошли су, не да им нешто дамо, него да она нас обдаре својим програмом светосавским којег су припремили са својим вероучитељима, којег су приказали до сада на неколико места, а довече, ако Бог да, приказаће га и нама овде у Пећи. Они су млади, њима није тешко да дођу са толике даљине да светлост Еванђеља Христовог и светлост Божанску покажу и овдашњој деци, која још, на нашу тугу и жалост, немају Веронауку и не иду на Веронауку и ретко су када у цркви, ретко се када виде.

Нека би ова светлост која нам долази из Зајечара, са истока, јер сунце се увек са истока рађа, пробудила и загрејала срца и наше деце овде на светим косовскометохијским просторима. А има и таквих, хвала Богу; јуче је у Приштини био одржан сабор вероученика из неколико наших градова: из Зајечара, Приштине, Призрена и Ораховца. Сабрало се преко двеста педесеторо деце која похађају Веронауку и то је испунило радошћу сва она срца која су имала прилике да их виде  и да их чују.

Нека би дао Бог да светлост Божанска обасја и нас старе, нас који смо највише криви за овакво стање нашег народа јер смо се ми први повели за лажним идеологијама и пошли за лажним вођама који нас воде за Голеш планину. Нека би Бог опростио и онима који су нас погрешно водили и учили и нама који смо им следовали; да се поново сви нађемо на путу светог Саве, да се нађемо на путу Еванђеља, да приђемо Цркви својој и да заједно, још овде на земљи, а затим и у вечности, прослављамо Господа нашег Исуса Христа, јединог Бога и Спаситеља нашег, са Оцем и Духом Светим, кроза све векове и сву вечност. Амин.