Беседа Владике Артемија у Недељу Самарјанке у Цркви Св. Великомуч. Георгија 06. 05. 2004. године у Звечану

Print Friendly

Јер само живећи по Јеванђељу Христовоме, ми ћемо достојно носити то узвишено име хришћана и бићемо достојни потомци наших славних, светих предака, славних Немањића који су нам Веру Православну оставили у аманет да је чувамо и сачувамо, да по њој живимо и да њој децу нашу и омладину нашу учимо. То је смисао нашега боравка на земљи. Каже Господ: “Не живи човек о самоме хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Ми смо сви тела, али смо и душе. Потребан је нама и земаљски, природни хлеб који садржава овај физички живот, али нам је исто тако још више потребана Реч Божија која одржава у животу нашу душу да по тој Речи Божијој живимо и да се припремамо када одавде пођемо да се нађемо у Царству Христовоме.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Благодат Светога Духа и данас нас је сабрао, браћо и сестре, око овога нашега светога храма којега смо пре годину дана осветили и предали на употребу. Данас, сабрали смо се овде да се поново заједнички Богу помолимо и да поменемо пред Престолом Господњим све оне који су заслужни за подизање овога светога храма, за његово освећење и за све оне који у њега долазе.

Овај дан, из године у годину, биће слава овога храма и сваке године приносиће се света служба Божија и сећи колач у част Светог Великомученика Георгија. Данас се је потрудила за ову славу председник Општине Звечан са својим сарадницима где су нас дочекали онако као што то и доликује православним хришћанима. Данас је, браћо и сестре, поред тога и света Недеља посвећена жени Самарјанки. Чули смо данас Свето Јеванђеље да је Господ у време када је ходио по Палестини и учио народ да је дошао на бунар Јаковљев. Пут Га је тако нанео, седео је крај бунара и онда је дошла једна жена да захвати воду и десио се онај чудесни разговор између Господа Христа и те жене Самарјанке која је, иако грешница у то време, велика била. Она се интересовала за вечна питања, интересовала се за проблеме вере – где и како се треба Богу молити. Чим је приметила да то није обичан човек, да је неки пророк, она поставља питања вере. То показује да је њена душа била жива. То показује да су у то време људи бринули о томе у шта треба веровати и како треба веровати.

Наше време, 21. век данас од рођења Христовога, трећи миленијум, на почетку њега – народ је углавном заборавио да се интересује за питања вере. Престало је интересовање, завладала је индиферентност, нико се не интересује за оно што треба да служи вечном спасењу нашем. Зато би овај пример жене Самарјанке, могао и требао да буде пример и подстрек свима нама данашњим хришћанима да се више бавимо питањима вере, да чешће у цркву долазимо, да Свето Писмо у кући имамо и да га редовно читамо. Јер без познавања своје Вере, не можемо ни живети по вери. А само живот по вери осигурава човеку Живот вечни, јер Господ је рекао зашто је Он дошао на земљу. Дошао је да дарује Живот вечни свима људима. “А Живот је вечни“, каже Господ, “да познају Тебе истинитога Бога“, обраћајући се Своме Оцу небескоме, “и онога кога си послао Исуса Христа“.

То је, браћо и сестре, циљ нашега живота овде на земљи. Томе циљу треба сви да тежимо и да се трудимо да у овоме животу испуњавамо закон Божији, заповести Божије. Јер само живећи по Јеванђељу Христовоме, ми ћемо достојно носити то узвишено име хришћана и бићемо достојни потомци наших славних, светих предака, славних Немањића који су нам Веру Православну оставили у аманет да је чувамо и сачувамо, да по њој живимо и да њој децу нашу и омладину нашу учимо. То је смисао нашега боравка на земљи. Каже Господ: “Не живи човек о самоме хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Ми смо сви тела, али смо и душе. Потребан је нама и земаљски, природни хлеб који садржава овај физички живот, али нам је исто тако још више потребана Реч Божија која одржава у животу нашу душу да по тој Речи Божијој живимо и да се припремамо када одавде пођемо да се нађемо у Царству Христовоме.

Данас, сећамо се и свих оних наших сродника, пријатеља који су пострадали на Косову и Метохији, којима су храмови разрушени, спаљени, у којима немају где да се сабирају. Али свуда је земља Господња и Богу се може молити свуда и на свакоме месту. Тако је Господ рекао данас у одговору жени Самарјанки која се интересовала где се треба Богу молити и где се треба Богу клањати – да ли на гори Харизиму која је била за њих Света Гора или у граду Јерусалиму. А Господ је рекао да иде време када се прави богомољци, прави верници неће молити Богу ни на тој гори, ни у Јерусалиму него се молити у духу светоме. Јер где год се човек налази,  ту се може и Богу молити, онда је ту присутан и Дух Божији и Света Тројица којој се обраћамо, у коју верујемо и којом се спасавамо.

Нека би дао Бог и Свети Великомученик Георгије да овај храм овде иако мали, посвећен Њему, буде место сабирања нашега народа, не само од дгодине до године, него сваке недеље и свакога празника, да се у њему Богу молимо, да у њему децу крштавамо, омладину венчавамо, да одавде испраћамо наше драге покојнике у Небеску Србију, у Царство небеско и да овај храм буде звезда водиља и нама који живимо у овоме месту и много шире од овога места, да нам она буде звезда водиља која ће нас водити и одвести у Царство небеско тамо где наши славни свети преци почивају. Да и ми када одавде одемо, нађемо са њима тамо и заједно славимо кроз све векове и сву вечност Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Боже дај! Срећна и Богом благословена ова храмовна слава и свима вама, браћо и сестре.