Беседа Владике Артемија на Свету Тројицу 1994. године у Призрену

Print Friendly

Као што су апостоли на дан Педесетнице примили Духа Светога, и сваки од нас појединачно, на дан свог крштења, свога духовнога рођења, светом Тајном миропомазања прима истога Духа Светога, исту благодат коју су примили и свети апостоли. Дакле, нису они имали нешто више него што ми имамо, једино су имали више љубави, више ревности да живе по Заповестима Божијим, да испуне Закон Господњи и Јеванђеље Његово. А ми, ми смо позвани да Духа Светога кога смо примили сачувамо у себи, а чуваћемо га и сачувати ако се будемо трудили да чинимо само оно што је добро у животу, оно што је Богу мило и драго, оно што је на корист нашим ближњима.

У Име Оца и Сина и Светога Духа.

Срећан вам овај велики празник, браћо и сестре, празник Педесетнице, празник Свете Тројице, празик Духа Светога Животворнога. На данашњи дан, овим празником завршава се Домострој нашега спасења које је Господ Христос извршио својим доласком на земљу, својим животом, својим страдањем, својом Науком, својим Васкрсењем и Вазнесењем на небо. И данас се испунило Његово обећање које је рекао ученицима својим пред своје Вазнесење, које смо славили пре десет дана: „Седите у Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“[1], и оно Његово пророштво још раније када је обећао својим ученицима: „Послаћу вам другога Утешитеља, Духа Истине који од Оца исходи, и тај Дух упутиће вас на сваку истину.“[2] То Његово обећање и то Његово пророштво испунило се у педесети дан од Његовога славнога Васкрсења и у десети дан од Вазнесења. И зато је овај празник Педесетнице празник који крунише, који заокружава, који даје печат свим осталим догађајима које смо славили у току године, од Рођења Христовога па све Његове празнике до данашњега дана.

Господ се родио, Господ се преобразио, Господ је пострадао и васкрсао, али да Дух Свети није сишао на апостоле, да се они нису на данашњи дан обукли у силу с висине, Христос би био и остао први и једини хришћанин на овој земљи. Кад је Господ пострадао, ученици Његови су се разбежали од Њега, заборавили су Његову Науку коју је говорио. Кад је васкрсао, они су се обрадовали томе, а када их је напустио и вазнео се на небо, они су поново од страха јудејскога били у затвореној просторији иза закључаних врата. Не показује ли то да су они били и остали обични смртни људи, људи који су бринули о своме овоземаљском животу? Али, када је Дух Свети сишао на апостоле у дан Педесетнице у виду огњених језика, као што сте много пута то чули, онда су се они испунили том необичном силом Божанском, и од плашљивих рибара и ученика Христових постали неустрашиви апостоли Његови, неустрашиви проповедници по целоме свету. Од данашњега дана они се нису плашили ничега, а много су били гоњени од тадашње римске власти, од тадашњих јеврејских старешина и фарисеја, од незнабожачке масе народне. Били су стављени ван закона, гоњени, затварани, мучени, убијани, али се више нису плашили. Зашто? Јер су знали, јер им је Дух Свети открио и упутио их на сваку истину – знали су да је Христос Господ наш васкрсао и да је вечно жив, знали су да постоји Царство Небеско, знали су да постоји бесмртна душа у човеку коју нико не може ничим убити нити уништити, знали су да се само ревношћу за Јеванђеље Христово заслужује Царство Небеско. И зато су њих дванаест простих, неписмених рибара галилејских кренули по целоме свету, пронели светлост Јеванђеља по свима народима, учећи и крштавајући све народе, као што је Господ заповедио, у Име Оца и Сина и Светога Духа. Та апостолска проповед траје, ево, већ две хиљаде година, јер су они и своју Науку али и ову Божанску силу Духа Светога предали својим наследницима, својим ученицима, и тако је то ишло са колена на колено као Свето Предање до данашњега дана, и преносиће се до краја света и века, до онога последњега дана када ће Господ Христос поново доћи по други пут на земљу – не више као Учитељ, као смирени слуга народни, него ће доћи као Судија праведни да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим.

А шта ћемо ми добити тога дана, браћо и сестре, не зависи ни од кога другога до од нас самих. Као што су апостоли на дан Педесетнице примили Духа Светога, и сваки од нас појединачно, на дан свог крштења, свога духовнога рођења, светом Тајном миропомазања прима истога Духа Светога, исту благодат коју су примили и свети апостоли. Дакле, нису они имали нешто више него што ми имамо, једино су имали више љубави, више ревности да живе по Заповестима Божијим, да испуне Закон Господњи и Јеванђеље Његово. А ми, ми смо позвани да Духа Светога кога смо примили сачувамо у себи, а чуваћемо га и сачувати ако се будемо трудили да чинимо само оно што је добро у животу, оно што је Богу мило и драго, оно што је на корист нашим ближњима. А сваки наш грех јесте смрдљиви дим који одгони од нас Духа Светога, као што дим одгони пчеле из кошнице. Зато, браћо и сестре, на овај свети велики празник Црква нас опомињи и упућује да смо дужни сачувати залог Духа Светога, сачувати чистоту душе и тела од свакога греха и свакога зла. А, ако смо као људи у животу грешили, а сигурно да јесмо јер нема човека да живи а да не греши, постоји средство, постоји начин да се очистимо поново, а то је покајање, то је исповест грехова, то су молитве наше, то су вапаји наши пред Престолом Божијим да нас Господ помилује и опрости грехе наше и обнови Духа Светога у нама. Као што се говори стално у педесетом Псалму: „Дух прави обнови у мени Господе“, да бисмо живели Духом Светим овде на земљи и били достојни живљења у Царству Небескоме – тамо где се сви свети налазе; са нашим светим и славним претцима, са светим апостолима и светим Оцима, тамо где су сви праведници који су Богу угодили животом, сви мученици и страдалници за правду и истину. Да се тамо и ми нађемо и да славимо са њима Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосуштну и Нераздељиву, у све векове и сву вечност. Амин.

 

——————————

[1]               Лк. 24, 49.

[2]               Јн. 15, 26.