Беседа Владике Артемија на Петровдан 1995. године у манастиру Црна Река

Print Friendly

Наш народ је знао свој пут кроз векове и у слободи и у ропству, али у новије време, у задњих педесет година наш народ је био заборавио свој пут, кренуо је био за другим учитељима, за другим идеологијама које нису обећавале Царство небеско него царство земаљско. А уместо царства земаљскога, они су нас завили у црно, створили су такве услове живота да ми данас, и биолошки као народ налазимо се пред дилемом да ли ћемо преживети и остати у историји као историјски народ. Време је дошло да наш православни србски народ схвати и дође к себи да нема другога пута од живота осим оног који Крст Христов показује, који Свети Сава показује онај који су проповедали и свети славни врховни апостоли Петар и Павле.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Нека је срећан и Богом благословен празник, браћо и сестре, празник светих великих апостола Петра и Павла који нас сваке године окупљају овде у овој нашој стародревној светињи, у манастиру Црна Река где су вековима живели угодници Божији који су животом својим угледали се на свете славне апостоле Петра и Павла. Сабрали смо се овде да прославимо манастирску славу, да прославимо Свете Апостоле, јер су они то заслужили својим животом, својим радом, својом великом и неизмерном вером у Господа свога Исуса Христа, за кога су не само поднели многе невоље и страдања, као што смо данас чули у светом Апостолу, него су и животе своје положили и крв своју пролили за Веру православну, за Веру хришћанску, јер то је та Вера без које нема спасења, без које нема уласка у Царство небеско.

Свети апостоли Петар и Павле били су двојица од врховних апостола и сматрани су у Цркви врховним апостолима, јер су се највише потрудили око ширења Јеванђеља Христовога. Они су обиграли цео тада познати свет, пронели светлост Јеванђеља и науке Јеванђелске, проповедали свима и били гоњени од свих. Та њихова вера загрева и душу нашега србскога народа више од хиљаду и двеста година од онога времена када су за време кнеза Мутимира примили хришћанство и постали православни хришћани. Од тада до данас и у нашем роду било је много оних који су попут Светих Апостола живели по речима Божијим, по Јеванђељу Христовом, који су своју веру држали, преносили на млађа поколења и ширили у своме народу. Ти наши славни и свети претци налазе се убележени не само у нашем календару него у књизи живота пред Богом живим, али су убележини и у душама и свестима свакога православнога Србина. Ми, нема дана, а да се не сетимо Светога Саве, нашега великога светитеља, Симеона Мироточивог, Светог Кнеза Лазара, Светог Петра Коришког, чије мошти овде почивају, Светог Јоаникија Девичког и многих и многих других до наших савременика светога Владике Николаја и Преподобног оца Јустина Ћелијског. Сви су се они трудили на ономе пољу и ономе раду на коме су се трудили и Свети апостоли Петар и Павле. И они су нама показали пут и утрли стазу којом треба да идемо  у своме животу да бисмо када пођемо одавде били достојни да постанемо наследници и становници Царства небескога, да се налазимо тамо са светим Апостолима и са нашим славним прецима.

Наш народ је знао свој пут кроз векове и у слободи и у ропству, али у новије време, у задњих педесет година наш народ је био заборавио свој пут, кренуо је био за другим учитељима, за другим идеологијама које нису обећавале Царство небеско него царство земаљско. А уместо царства земаљскога, они су нас завили у црно, створили су такве услове живота да ми данас, и биолошки као народ налазимо се пред дилемом да ли ћемо преживети и остати у историји као историјски народ. Време је дошло да наш православни србски народ схвати и дође к себи да нема другога пута од живота осим оног који Крст Христов показује, који Свети Сава показује онај који су проповедали и свети славни врховни апостоли Петар и Павле. Ко не иде њиховим путем и не живи по оној вери коју су они проповедали, тај не иде путем живота него путем смрти, не само смрти телесне, него и смрти духовне – смрти вечне, јер када пођемо одавде, ако не будемо следили пут Светога Саве и Светих Апостола, онда ћемо се наћи, не у Царству небескоме, него у тами најкрајњој, у паклу огњеноме где је плач и шкргут зуба.

Нека би дао Бог молитвама светих славних и свехвалних апостола, молитвама светог Петра Коришког, светитеља Саве и осталих наших славних предака, да наш народ као целина схвати и прихвати, да дође к себи и да дођемо кроз покајање и кренемо оним путем – путем који води у Живот вечни да бисмо и ми и наша деца и омладина, и сада и кроз будуће векове живели онако како је Богу мило и драго. Те када пођемо одавде да се нађемо у Царству Христовоме и тамо са Свима Светима да славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.