Беседа Владике Артемија у 6. Недељу по Духовдану 2008. године у манастиру Грачаници

Print Friendly

Као у њихово време, браћо и сестре, кроз векове Црква је морала да се бори са разним лажним учитељима, са јеретицима, са кваритељима науке Христове. И данас није их мало који кваре праву Веру, коју су нам Свети Оци предали, који одступају од ње и у своме животу и у својој науци и погрешно и неистинито упућују наш народ. Зато постоје многе секте, многе јереси и данас којих се треба чувати као живе ватре, јер нема ништа важније у животу човековом од праве Вере. Она је темељ нашега живота. Она је луча и кула светиља која нас води кроз мрачне тмине овога света и овога века.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, као и многа у току године, говори о преславним делима Господа нашегИсуса Христа, говори о Његовим чудесима, о исцелењима разних болесника, и слепих, и хромих, и глувих, и парализованих и многих других од душевних и телесних немоћи. И оно што је карактеристично и заједничко свим тим чудима Господа Христа, јесте да за свако од њих Господ је захтевао од људи само једно. Није тражио Господ да му плате, није тражио ни сребро ни злато, није тражио никакав напор од њих. Тражио је само веру. И пре него што би некога исцелио, или неко чудо учинио, питао је: „Верујеш ли да Ја то могу учинити?“

А често пута, као и данас, у Светом Јеванђељу, није ни питао, него када су пријатељи донели болесног човека, парализованог, код Господа Христа, Господ није питао ни њих, ни њега болесника – „Верујеш ли?“ Него, каже Свето Јеванђеље: „Видевши веру њихову…“ Господ је духовним очима видео њихову веру. Јер да нису они имали вере у исцелитељску моћ Господа Христа, не би се толико трудили и мучили и носили парализованог човека из толике даљине да би га принели Господу Христу. Њихова вера је била очигледна. Не мора се увек вера показати речима – верујем, верујем, верујем – него делима. Зато је Господ на једном месту и рекао да неће они који Ми говоре Господе, Господе, ући у Царство небеско, него они који чине дела, који чине вољу Оца Мога небескога. Тако и овде, Господ видећи веру њихову, не веру болесника, него оних који су га донели. Рече узетоме: „Синко, опраштају ти се греси твоји.“ Шта то показује? То показује на узрок те болести његове, његове парализе, данегдe у дубини његовога живота, његовога бића крију се неки греси његови. И онда, да би Господ уклонио последице, најпре је гледао да уклони узроке тих последица – „опраштају ти се греси твоји“. Уместо да је рекао: „Устани и буди здрав.“ Прво уклања узроке. Узроци су греси.

Много је болести у нашем животу, браћо и сестре. А фарисеји који су Господа Христа пратили, посматрали његова чудеса, слушали Његове речи, трудили су се, не да Га прославе због тога што чини само добро људима, него су из зависти, трудили се и гледали како да Га ухвате у некој погрешци Његовој, да је нешта погрешио, да је нешта учинио што није по закону Мојсијевом дозвољено да би Га могли осудити и уклонити између себе. Јер говорили су: „Гле, цео народ оде за Њим.“ Они су били неки вајни учитељи народни. Остадоше сами, нема присталица за њима, нема ко да им се диви, да их хвали. Сав народ оде за Њим. И зато су гледали и слушали, не да би се поучили и да би примили ту науку, него да би могли да улове Господа Христа у некој погрешци Његовој. Наравно, нису то никада успели. Дакле, иовом приликом побунише се они, не јавно, него у себи: „Ко је Овај што тако хули на Бога? Ко има право праштати грехе осим једнога Бога?“

Да, они су право рекли и Господ Христос баш зато што је Бог, Он је имао право да опрашта грехе. Али они су Га сматрали за човека, за обичног смртног човека, за некога учитеља, можда чак и шарлатана. Зато су и рекли Бог самоможе да опрости грехе. Ко је Он да тако хули на Бога?

А Господ поново показује Своје свезнање и Своју Божанску моћ, јер каже: „Што зло помишљате у срцима својим?“ Нису те своје сумње исказали речима него су помислили само у срцима својим. А Господ видећи њихове помисли рече им што тако зло мислите у срцима својим, па их пита: „Шта је лакше рећи: опраштају ти се греси или рећи болеснику, устани узми одар свој постељу своју и иди дома здрав? За човека како Ме ви сматрате, и једно и друго је тешко и немогуће, али за Бога, за Бога је и једно и друго подjеднако лако. И да знате да син човечји (мислећи на Себе, јер је он био Син човечји, Син Божији) има право опраштати грехе“, јер је Син Божији. И онда окрете се болеснику и рече му: „Синко, устани, узми одар свој и иди дому своме.“ И болесник који је годинама лежао непокретан кога су други морали носити, уносити, износити и чинити му услуге, устаде пред свима здрав и читав, узе своју постељу на леђа и оде кући својој. Народ који је био пријемчивији за науку Христову, за дела Његова када видеше ово, задивише се и рекоше. „Никад ово нисмо видели, никада ово човек нијем могао чинити.“ И прославише Бога који је таку моћ дао људима, таку моћ је показао Господ Христос. Али су такву моћ показивали касније и његови апостоли и многи светитељи у Цркви Христовој за двехиљаде година. Не треба да идемо далеко – ко од нас није чуо за светог Василија Острошкога коме многи болесници одлазе болесни често и парализовани и враћају се здрави, за светог Петра Коришког у Црној Реци, за светог Наума Охридског, за светог Јоаникија Девичког, да сада поменемо неке рода нашега. А таквих чудотвораца Божијих има у свим православним народима кроз векове и векове. Ту моћ коју је Господ чинио и целио људе од разних болести, имали су и Његови угодници који су му животом својим угодили. И док је Господ то чинио силом Божанском у Себи, Његови ученици свети чинили су то исто тако Божанском силом која је у њима обитавала, јер они су животом својим учинили домом Божијим себе, домом Духа Светога као што је Господ рекао: „Доћи ћу и уселиће се у њега са Оцем и Духом Светим и боравићемо у њему.“ То су свети, то су угодници Божији и наша Света Црква православна свакога дана у току године слави једног или више таквих угодника Божијих, чудотвораца који су животом својим прославили Бога, имали веру, као и ови који су донели болесника и јаче од њихове вере и Црква њих свакога дана прославља. А данас, данас Света Црква врши спомен и прославља многе свете оце који су учествовали у првих шест васељенски сабора – оне оце и угоднике Божије који су управо ту праву веру Христову бранили од разних јереси од лажних учитеља, од разних заблуда и кварења. И ту Веру истиниту праву пренели су нама до дана данашњега. Тако се и пева у данашњем њиховом тропару: „Благословен Си Боже Отаца наших који Си оце наше просветлио и умудрио те су нас упутили правој истинитој Вери.“

Као у њихово време, браћо и сестре, кроз векове Црква је морала да се бори са разним лажним учитељима, са јеретицима, са кваритељима науке Христове. И данас није их мало који кваре праву Веру, коју су нам Свети Оци предали, који одступају од ње и у своме животу и у својој науци и погрешно и неистинито упућују наш народ. Зато постоје многе секте, многе јереси и данас којих се треба чувати као живе ватре, јер нема ништа важније у животу човековом од праве Вере. Она је темељ нашега живота. Она је луча и кула светиља која нас води кроз мрачне тмине овога света и овога века. Само чувавши праву истиниту Веру и трудећи се да живимо по њој колико је то нама као људима могуће ми ћемо показати се истинити следбеници Христови, истинити наследници и потомци наших славних и светих предака: светога Саве, светог Краља Милутина, светог Кнеза Лазара, светог Владике Николаја и осталих угодника из рода нашега.

И када пођемо одавде, једнога дана сви морамо поћи, да нам Вера наша буде та свећа која ће светлити пред нама и одвести нас у живот вечни, у Царство Христа Бога нашега, да и ми тамо са свима светима славимо чудесног Господа нашега Исуса Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.