Беседа Владике Артемија у Недељу 28. по Духовдану 2004. године у манастиру Високи Дечани

Print Friendly, PDF & Email

Колико је од нас који су изабрани, браћо и сестре, колико од нас више води бригу о души својој него о својој њиви, о својој кући, о своме послу, о било чему земаљскоме. То треба да сваки одговори сам себи, да поставимо то питање, јер, то је судбоносно питање. Ако овај живот прође а ми се нисмо одазвали на позив Господара нашега, Оца нашега небескога, онда је боље било да нисмо се ни рађали у овај живот и да нисмо долазили на светлост Божијега дана. Јер тешко ономе ко овај живот проживи, а не припреми себе за живот вечни, то јесте та велика вечера, то је Царство небеско, то је оно благо “што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, а што Бог припреми онима који га љубе.”

Јеванђеље Господа Христа, браћо и сестре, није само књига, него је пре свега живот, јер се Јеванђеље Христово живи много више него што се чита. Све што је Господ у своме Светом Јеванђељу изрекао, све што је урадио, све што је преживео и доживео сам, све то има вечну и непролазну вредност. Зато Јеванђеље Христово је донето за све људе, свих времена и свих меридијана. Није донето само једном народу, нити само једној епохи, него за све људе свих времена. Зато да би људи могли, живећи по Јеванђељу Христовоме, да испуне своју назнаку, своју намену, коју им је Бог одредио када их је послао у овај свет.

Многи догађаји из Јеванђеља Христовога се понављају у животу људи, такорећи свакодневно. И данашње Свето Јеванђеље које смо слушали на Светој Литургији о великој вечери и онај позив домаћина преко слуге свога када је упутио позив званицама да дођу на вечеру и тај позив се понавља свакога дана и упућује се свима људима. И чули сте шта каже у Светом Јеванђељу, званице које су биле позване на ту велику вечеру домаћинову, почеше да се изговарају, имају пречих послова, него да се одазову на позив господара. Један је купио њиву мора да иде да је обиђе, други је купио пар волова иде да их погледа да их испроба да ли су добри, трећи се оженио има породичне бриге и не може доћи. И када слуга тај, рече домаћину шта су званице одговориле, онда господар те вечере рече слузи своме: „Изађи на раскршћа, изађи на улице и позови све које нађеш да дођу да ми се кућа напуни“. И тако и би. А господар рече: „Оне званице које су биле прве позване, а нису се одазвали, неће окусити моје вечере“, и завршава Господову дивну и поучну причу: „Много је званих, а мало изабраних“. Када каже, много је званих, хоће да каже, сви су позвани, јер Господ је дошао, оваплотио се на земљи и постао човек, донео је своју науку, основао своју цркву за све људе, и Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. И Бог је учинио све што је требало да учини за спасење свих људи, свих народа, али историја показује да се сви ипак не спасавају, да многи народи нису прихватили Господа Христа, многи људи који су га и прихватили, прихватили су га само номинално по имену, а животом својим више су везани за своју њиву, за своје волове, за земаљске бриге него за оно што господар од њих тражи.

Зато, ова прича важи и за нас, православне Србе данас, и наш је род позван између многих народа на земљи и кроз наше претке се одазвао на домаћинов позив, али гле, у историји нашега народа, много је оних који се нису одазвали. Сви су позвани, али нису сви изабрани, то је прича која важи и за нас овде сабране. Колико је од нас који су изабрани браћо и сестре, колико од нас више води бригу о души својој него о својој њиви, о својој кући, о своме послу, о било чему земаљскоме. То треба да сваки одговори сам себи, да поставимо то питање, јер, то је судбоносно питање. Ако овај живот прође а ми се нисмо одазвали на позив господара нашега, Оца нашега небескога, онда је боље било да нисмо се ни рађали у овај живот и да нисмо долазили на светлост Божијега дана. Јер тешко ономе ко овај живот проживи, а не припреми себе за живот вечни, то јесте та велика вечера, то је Царство небеско, то је оно благо “што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, а што Бог припреми онима који га љубе.” Но, хвала Богу, увек је било и данас има, и оних који слушају позив господара, који се одазивају на његов позив, и зато Бог још увек ову земљу греје својим сунцем и шаље милост своју на све људе. Јер Бог је пре свега трпељив и много милостив, Бог не плаћа сваке суботе, каже наш народ, он чека да се сви који су позвани одазову на његов позив и дођу на велику вечеру, дођу у Царство Његово небеско. Неће Господ, ако неко се данас није одазвао да га уништи, него чека, можда ће сутра доћи. Али, оно што је данас, то је пред нама и то је прилика да се одазовемо. Да ли ћемо ми доћи кад дође тај сутрашњи дан, да ли ћемо имати прилике да се касније одазовемо, то није у нашој власти, то од нас нико не зна. Зато је и Господ рекао: „Да треба да стражимо и да бдимо“, јер не знамо дана и часа у који ће син човечији доћи, у који ћемо час ми бити позвани да из овога света пођемо у други живот. Зато, морамо се трудити да свакога дана будемо спремни за излазак пред  Господара да дамо одговор пред њим како смо живели у овоме свету, нашта смо време своје потрошили, нашта смо дарове Божије, таланте Божије употребили.

То је поука данашње Јеванђељске приче, то је поука данашње Свете недеље. И ми смо данас овде сабрани браћо и сестре, на једну велику духовну гозбу, на једну велику духовну вечеру, јер овај манастир често пута прима нас под свој кров и увек нам приређује велико духовно славље. Много пута у години овде се дешавају такви догађаји који заиста преднаговештавају ону радост и ону благодат коју ћемо имати у Царству небескоме.

И синоћ смо имали такву духовну гозбу овде у овом манастиру кадасу замонашена два млада сабрата овог манастира и данас, такође, имали смо овде духовну гозбу јер су двојице сабраћа овога манастира примили узвишене свештеничке чинове, један је постао свештеник а други је постао ђакон, и кроз то постали су слуге Божије овога олтара. Удостојили се милости Божије, да стану пред престо Божији и да приносе Свету бескремну жртву, и да крштавају и да исповедају и да деле остале Свете тајне благоверном народу. То су ти добри пристави који служе око трпезе Господара свога и раздељују свакоме оно што је потребно.

Нека би дао Бог да оваких дана и оваких места буде што више у нашем животу и у нашој отаџбини. Да да Бог да и ова Света обитељ дочека боље дане, да буде слободна, да се у њој може долазити без страха, без потребе за пратњом јер сви смо овде дошли захваљујући овим страним људима који су нам омогућили и спровели нас да дођемо у ову свету обитељ. Зашто? Зато што се овај манастир као једно острво налази у мору мржње и непријатељства. Зато је потребно да нас неко чува, да нас доводи и да нас одводи одавде. Али Господ је моћан, ми се молимо Господу Богу нашем да учини чудо своје, да дарује милост своју и нама и нашим комшијама и свима људима добре воље. Да сви живимо у слободи, у миру, да не кињимо једни друге и да можемо у наше светиње да долазимо када год то пожелимо, када душа наша за то осети потребу.

Нека Господ прими данашње наше молитве за све нас овде сабране, за цео наш православни и српски народ и за све оне који се одазивају на позив Божији и спремају се да изађу на његову духовну и велику вечеру, да дођу у Царство небеско, да бисмо тамо и ми се нашли и са свима Светима славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин!