Беседа Владике Артемија у Недељу o блудном сину 1997. године у Призрену

Print Friendly, PDF & Email

А први плод покајања јесте пост и телесни  и духовни. Зато нас Црква и припрема кроз ове седмице да би могли схватити узвишеност поста, његов значај и његов смисао за спасење душа наших, и за постизање онога циља и смисла ради кога смо створени и ради кога се налазимо у овоме свету. То је оно што човек приноси од себе, а Бог са своје стране, он показује у свакоме моменту нашега живота, своју безграничну, божанску љубав која се огледа у стрпљењу. Када грешимо Бог нас трпи. Огледа се Божанска љубав у праштању, када се кајемо, као што је и Јеванђелски отац опростио своме сину. И огледа се божанска љубав у радости неизмерној када види да се ми поправљамо и да се са кривога пута враћамо на пут који Богу води. Са наше стране да приложимо покајање, сузе, молитву и пост, а Бог ће са своје стране учинити и показати љубав своју, кроз праштање и кроз радост за нашу поправку, за наше исправљање.

Транскрипт беседе Владике Артемија

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ево поново, браћо и сестре, налазимо се у времену које је Црква одредила да буде припремно за почетак светога, Великога, Ускршњега Поста. Та припрема траје три седмице, када нас Црква подсећа шта је то за нас људе потребно и неопходно да бисмо се припремили да почнемо и завршимо пост и да нам то време поста буде на спасење душе и тела. Прошле недеље у Светом Јеванђељу Црква нам је показала пример истинског смирења у лицу онога цариника који се у Цркви  мољаше негде позади у ћошку и бијаше прси своје говорећи: “Боже милостив буди мени грешноме.” Смирење и јесте темељ нашега спасења, а смирење је у ствари познање своје греховности, своје грешности, осећање своје ништавности пред величином Божијом. То је тај први пример и први темељ који је Црква показала нама људима у овим припремним седмицама. А данас показује следећи корак који долази иза смирења. Иза смирења, значи познања своје греховности, природно је да долази покајање. И данашња Света Недеља посвећена је Јеванђељу које се чита о блудноме сину, који је један диван пример покајања истинскога и дубокога покајања.

Чули сте у данашњем Светом Јеванђељу, говори се о једном оцу који је имао два сина. И млађи затражи од оца да му даде један део његове имовине и отац им подели имање, а млађи син са тим делом свога имања оде у далеку земљу, живљаше беспутно, распусно, неморално и потроши своје имање. И када је био у великој беди, онда вели се дође к себи. Док је био у греху, био је ван себе, није знао ни шта ради, ни где се налази. И у нашем народу се каже за некога да је вансебан, а то је када је изван себе, када није умно здрав и нормалан. А то управо грех и чини од нас људи. Сваки грех јесте, браћо моја и сестре, једно лудило душе човекове, а човек који живи у гресима, он живи у лудилу, он живи ван себе. Тек када спозна своје греховно стање, када сагледа у чему се све налази, онда долази к себи. А када овај син дође к себи у тој далекој земљи и виде свој бедни положај, шта учини? Упита се: ” Шта да чиним? И налази одоговор. Знам, вратићу се оцу моме и признаћу му моје грешке и моје грехове. Казаћу му: Сагреших небу и теби и нисам достојан да се назовем син твој, јер сам изневерио твоју очинску љубав, прими као једнога од последњег најамника, од последњих слугу твојих, јер и слуге твоје боље живе него ја – син твој.” И речено – учињено. Што је одлучио то је одмах и спровео у живот. Вратио се оцу, отац га је угледао из далека, примио га, загрлио га и све му опростио, вратио га поново у своје синовско достојанство, није дозволио да му син буде у рангу слуге, што је он сматрао за велику част. Него га је поново примио за свога сина.

Ето то је тај пример истинског покајања. То је пут којим сви ми треба да се вратимо Оцу своме небескоме. Јер сви смо ми кроз своје грехе, кроз своје страсти, кроз своја рђава дела одлутали од Бога, удаљили се од њега. И налазимо се, многи од нас, још увек ван себе.  Треба се вратити себи, треба сагледати свој положај, пребројати своје грехе и донети одлуку шта треба чинити. Треба се Богу вратити кроз покајање. Истим оним путем којим смо од Бога одлутали, тим истим путем се једино Богу можемо и вратити. И онај син данашњег Јеванђеља, и он се вратио из истога правца којим је и отишао из дома очевога, а отац је очекивао његов повратак. Знао је отац шта ће бити са њиме. Али је поштовао његову слободу из љубави према њему, није га спречавао да оде, али је очекивао да се врати и то из истога правца, зато га је и угледао из далека. Није син дошао са друге стране, иза куће, да се прикрада, да се привлачи, него се вратио оним путем којим је и отишао. То је, браћо и сестре, пут спасења, пут покајања, а после покајања долази да донесемо и родимо плодове достојне покајања. А први плод покајања јесте пост и телесни  и духовни. Зато нас Црква и припрема кроз ове седмице да би могли схватити узвишеност поста, његов значај и његов смисао за спасење душа наших, и за постизање онога циља и смисла ради кога смо створени и ради кога се налазимо у овоме свету. То је оно што човек приноси од себе, а Бог са своје стране, он показује у свакоме моменту нашега живота, своју безграничну, божанску љубав која се огледа у стрпљењу. Када грешимо Бог нас трпи. Огледа се Божанска љубав у праштању, када се кајемо, као што је и Јеванђелски отац опростио своме сину. И огледа се божанска љубав у радости неизмерној када види да се ми поправљамо и да се са кривога пута враћамо на пут који Богу води. Са наше стране да приложимо покајање, сузе, молитву и пост, а Бог ће са своје стране учинити и показати љубав своју, кроз праштање и кроз радост за нашу поправку, за наше исправљање.

Нека би дао Бог да цео народ наш, схвати значај овога времена које нам је даровано да њиме зарадимо и стекнемо живот вечни. Да бисмо се и ми нашли, када пођемо одавде у Царству Христовоме, да тамо са свима светима анђелима и светитељима Божијим славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.