Беседа Епископа Артемија на освећењу храма светог пророка Илије у Смаћу код Призрена 1994. године

Print Friendly, PDF & Email

Србину нема будућности, нема ни вечности, нема ни Небеске Србије ако изгубимо своје земаљско Косово, али поред овога храма, који је овако диван и служиће као котва за коју ћемо се сви држати да нас ветрови не одувају одавде, наша Епархија је почела пре две године да зида велики храм Христу Спаситељу  у Приштини, тамо је доста урађено, али се стало. Ја се надам на људе попут Живка Ђорђевића и на све вас овде присутне и на цео наш православни српски народ са Косова и Метохије и из целе Србије да помогну да се и тај храм доврши у славу Божију јер он има значај, не само локални за један град, него има свесрпски значај. То ће бити симбол нашега боравка и битисања на овим просторима. И сваки храм, и онај велики у Приштини, и овај овде, и онај у Ђаковици, и онај у Петричу и све које будемо подизали, сви они има да служе томе циљу – да славимо у њима Бога и да се у њих окупљамо и да се око њих сабирамо, а не да се расејавамо.

 

 

Транскрипт беседе

У име Оца и Сина и Светога Духа.

„Ево дана којега створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему“. Овим речима света Црква Божија позива своју децу духовну да се радују на највећи хришћански празник, на Васкрсење Христово. Али, поред тога дана има још много дана у години које је Господ створио да се радујемо и веселимо у њему. Један од таквих дана јесте и овај дан данас, браћо и сестре, јер нас је Господ удостојио да дочекамо и да осветимо овај предивни храм Божији подигнут у славу Божију и у част светога пророка Илије.

Освештајући овај храм ми смо се молили Богу да ниспошље благодат своју и да га сачува до скончанија века, али смо се молили Богу и за све оне  који су учествовали у његовом подизању, за његове ктиторе, за његове приложнике и за све оне који буду у њега долазили, у њему се Богу молили, своје потребе Богу казивали, да Господ услиши молитве свих њих и да им испуни њихове молитвене жеље. Тако се молио и некада цар и пророк Соломон када је подигао први храм у славу Божију, и заиста он је тражио тада од Бога мудрости себи и Бог му је испунио ту молитву и био је најмудрији цар израиљски за сва времена. И данас се говорио о мудростима Соломоновим. Нека Господ испуни молбе свих нас који смо се овде данас сабрали на овоме брду, као на неком новом Тавору где се пројављује слава Божија која је сишла на овај храм, осветлила га, ииспунила га као и онај храм Соломонов или касније онај у Јерусалиму и многе, многе друге храмове широм света који су за две хиљаде година подигнути у славу Божију и принесени Њему на дар.

Био сам овде на овоме месту пре десет месеци, тада овде као што знате, није било ништа сем трња и шикаре. И, Богу хвала, за десет месеци створено је све што овде видимо и имамо – и храм, и звонара, и ограда, и пут и све остало. То је заиста велика милост Божија и благодарност за овај дар, који нам је Бог даровао ,најпре припада Богу који је надахнуо Духом Својим ктитора овога храма, господина Живка Ђорђевића из Приштине који је, не само сада, него целога живота свога умео да притекне тамо где је потребно, да помогне тамо где се осећа нужда и тамо где је потребна помоћ његова. И за то расположење душе његове, Бог му је дао замисао да овде у његовом селу, у Смаћу подигне као ктитор овај предивни Божји храм, који ће красити не само ово село, него и читаву Метохију, читаво Косово и Метохију, јер овакви храмови се не подижу сваке године. Брат Живко није жалио труда, он је тако рећи, свакодневно долазио овде обилазио мајсторе, надзиравао, набављао што је потребно за храм, за његову градњу и душом својом био везан за ово место ево већ пуних десет месеци. И он је дочекао ту радост данас да његов храм, његова задужбина буде освећена и посвећена Богу и светом пророку Илији.

Овим својим актом, овим својим чином, брат Живко је наставио светлу традицију нашега народа, наших славних предака Немањића који су нам оставили предивне своје задужбине као: Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу, Богородицу Љевишку и многе, многе друге манастире наше. Тај дух задужбинарски, дух Немањићки никад није пресушио и пресахнуо у нашем народу. И онда када нам је било најтеже, и у време турскога ропства наш народ је и тада по збеговима подизао скромне, али свете цркве и богомоље, освећивао их, у њима се молио и сузама својим заливао,а врло често и крвљу својом. И данас када се налазимо у новим невољама, можда већим и тежим него за време турскога ропства, и данас тај дух задужбинарски налази људе кроз које ће се пројавити као што је брат Живко Ђорђевић, и не само он, има још хвала Богу људи који су помагали подизање појединих храмова у нашој Епархији и широм српских земаља. Али данас се налазимо овде, данас је прослава овога места и зато осећам потребу да се брату Живку посебно захвалим за његову жртву коју је учинио да би овај храм подигао. За његов труд, за његов напор, а пре свега за његову искрену и јаку веру и побожност. Да он није градио храм само ради славе,  доказ је што је он и постио и што се данас на дан освећења овога храма причестио Телом и Крвљу Господа Христа.

Нека Господ благослови овај његов труд  и ово његово дело. Да остане овај храм непоколебив до краја времена, до краја века и света. Али и да наш народ остане у овоме крају, око овога храма. Они који су напустили ова места да се поврате овамо на Косово, јер Србину нема будућности, нема ни вечности, нема ни Небеске Србије ако изгубимо своје земаљско Косово, али поред овога храма, који је овако диван и служиће као котва за коју ћемо се сви држати да нас ветрови не одувају одавде.

Наша епархија је почела пре две године да зида велики храм Христу Спаситељу  у Приштини, тамо је доста урађено, али се стало. Ја се надам на људе попут Живка Ђорђевића и на све вас овде присутне и на цео наш православни српски народ са Косова и Метохије и из целе Србије да помогну да се и тај храм доврши у славу Божију јер он има значај не само локални за један град, него има свесрпски значај.То ће бити симбол нашега боравка и битисања на овим просторима. И сваки храм, и онај велики у Приштини, и овај овде, и онај у Ђаковици, и онај у Петричу и све које будемо подизали, сви они има да служе томе циљу – да славимо у њима Бога и да се у њих окупљамо и да се око њих сабирамо, а не да се расејавамо.

У знак захвалности брату Живку Ђорђевићу, ја му предајем архипастирску похвалницу за ово његово дело којим ће да се поноси и он и његови потомци. Предајем му и књигу „Задужбине Косова“ са посветом, јер и он је један задужбинар, да има и он и његови потомци, да чита из ове књиге како су стари наши преци све за душу своју давали и нама предивне задужбине остављали, да се на њих угледамо. Предајем му и једно предивно кандило које ће да краси његов дом и да гори пред његовом славском иконом. Да се и он и његови потомци пред њим Богу моле и да се њиме поносе. И један свећњак за славску свећу у његовоме дому о његовоме крсном имену, да се његова крсна, славска свећа никада не угаси!

Нека би Бог благословио и услишио ове наше молитвене жеље за нашега брата Живка, а нека би Бог благословио и све вас овде сабране из ближе и шире околине који нисте жалили ни труда, ни времена, ни оскудице да дођете данас да се овде заједнички Богу помолимо и да се заједнички радујемо овом бисеру овде који ће красити град Призрен и његову околину. Нека Бог благослови цео наш народ, услиши наше молитве, пошаље нам благодат своју, упути нас на пут спасења и избави нас од ових искушења и страдања кроз која данас пролазимо да бисмо цео наш народ као једним устима и једним срцем славили и величали име Божије Оца и Сина и Светога Духа кроза све време и сву вечност. Амин.