Беседа Епископа Артемија на празник Светог цара Константина и царице Јелене у селу Дески код Сегедина 1994. године

Print Friendly, PDF & Email

Од нашег живота овде на земљи, од нашег пута којим овде идемо зависи ће на коју ћемо страну тамо стати и који ћемо вечни живот задобити. Да ли вечни блажени живот или, не дај Боже, вечни живот у вечним мукама. Ако будемо живели по Вери својој Православној, ако будемо држали веру своју непоколебиво и испуњавали заповести Божије, чинили само оно добро у животу своме, молили се Богу и волели своје ближње, онда ће по милости Божијој, праведни Судија ставити нас са десне стране Себи. А ако будемо веру своју презирали, ако не будемо до ње држали, ако будемо зло и грех чинили у животу и за то се не кајали, и не исповедали, и не тримирећи помирили се са Богом, онда ћемо васкрснути, али на муку вечну, а не на живот вечни блажени. Ето то је наука, браћо и сестре, коју нам данашњи празник приказује, коју нам Васкрсење Христово објављује.

 

 
 

 
 

Транскрипт беседе

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Треба да говорим коју реч у овоме светоме храму, на овај свети и велики празник цара Константина и царице Јелене, али, шта да кажем када нас је овако мало у храму? Да ли у овоме селу, у овој околини постоје православни хришћани, браћо и сестре? Ако постоје, где су данас, када нису тамо где треба да буду? Јер данас, православни хришћани треба да се налазе у својим храмовима, да се Богу моле заједно са својим свештеницима, и за себе и за своје ближње и за цео наш православни и напаћени народ српски. А где су наши људи данас? Где су Срби, има ли их у овоме крају? Ја често долазим у ове крајеве и пролазим овуда, чини ми се да их има приличан број, хвала Богу још. Али чини ми се да смо заборавили ко смо и шта смо и шта треба да будемо. Заборавили смо да нас је у ствари, кроз сву нашу историју, одржала Вера наша Православна. Ви знате сигурно за оне народне песме, где каже: ” Манастир и криво гудало, то је српско име сачувало“. Манастири молитвама својим и подвизима својим који се тамо врше, и гусле и гудало које су сачувале историју нашу да се не заборави, име наше да се не заборави и да се не изгуби са лица земље. А онда када смо дочекали слободу, да можемо слободно веру своју проповедати, да можемо слободно своју крсну славу славити, да можемо децу своју васпитавати у вери отаца наших, ми смо онда, када најмање разлога има, заборавили на своју веру и на своје хришћанске обавезе и дужности.

Христос је Васкрсао, браћо и сестре. Својим Васкрсењем Он је посведочио да је истинити Бог и Спаситељ наш. Васкрсењем својим Он је нама људима обезбедио живот вечни и наше лично васкрсење у онај последњи дан. И заиста Христос је Васкрсао и сви људи мораће васкрснути, како рече један наш богословски ум: “Човек је осуђен на бесмртност”. И када би хтео да умре, не може да умре, јер је створен за бесмртност. Дакле, васкрсење, све нас чека. Вечни Живот, све нас чека. Али, али, после тога васкрсења нашега, браћо и сестре, настаће деоба међу нама људима. Онако као што каже Господ: “Када дође Син Човечији у слави својој да суди живима и мртвима”, када се саберу сви народи, сва племена, без обзира којој нацији припадао, без обзира коју веру исповедао, сви ће се морати јавити на тај последњи и Страшни суд Божији, зашто? Да свако прими по делима својим. Е тада ће настати деоба међу људима онако, вели Господ: “Као што пастир разлучује овце од јаради”, па овце са десне стране а козе и јарце са леве стране. Дакле, постоји вечни живот за све, али постоје два вечна живота, постоји вечни живот у Царству Божијем, у рају, у вечном блаженству. Али, постоји и вечни живот у вечним мукама, у паклу вечноме, у огњу неугасивом, који се никада не гаси, са црвима који никада не умиру. То нису моје речи, браћо и сестре, то су речи Господа Христа, божанска уста су то изрекла и посведочила. И као што се све испунило што је Христос рекао и прорекао, тако ће се и ове Његове речи обистинити, а на коју ћемо страну ми стати, када нас тада, праведни Судија позове преда се. Е, о томе одлучујемо ми док смо овде на земљи. Од нашег живота овде на земљи, од нашег пута којим овде идемо зависи ће на коју ћемо страну тамо стати и који ћемо вечни живот задобити. Да ли вечни блажени живот или, не дај Боже, вечни живот у вечним мукама. Ако будемо живели по вери својој Православној, ако будемо држали веру своју непоколебиво и испуњавали заповести Божије, чинили само оно добро у животу своме, молили се Богу и волели своје ближње, онда ће по милости Божијој, праведни Судија ставити нас са десне стране Себи. А ако будемо веру своју презирали, ако не будемо до ње држали, ако будемо зло и грех чинили у животу и за то се не кајали, и не исповедали, и не тримирећи помирили се са Богом, онда ћемо васкрснути, али на муку вечну, а не на живот вечни блажени. Ето, то је наука, браћо и сестре, коју нам данашњи празник приказује, коју нам Васкрсење Христово објављује.

Наши преци хришћани православни, у првих три стотине година, од Христа па до светог цара Константина и Јелене живели су као људи ван закона, јер су били осуђени од тадашње римске власти, прогоњени од њих, убијани без суда и осуде, бацани пред лавове, спаљивани на ломачама, набијани на коље, па ипак вере своје се нису одрицали. И што је жешће гоњење било на хришћане утолико су људи више прилазили и веровали у Господа Христа. И после триста година цар Константин са својом мајком Јеленом 313. године дали су слободу хришћанству, дали су слободу да се може слободно веровати у Христа и да зато никоме ништа не фали, да не буде гоњење, да не буде убијање. Као што је и нама данас, православним Србима, који смо били пет стотина година под Турцима, који смо били педесет година под комунизмом, та се вера бранила и забрањивала, ми смо тада ишли у Цркву и веровали. Данас, када нас заиста нико не спречава то да чинимо ми у Цркву слабо идемо. О молим вас, знајте, не односи се само на вас овде, него и на нас у староме крају и тамо на Косову и у Шумадији, и у Београду, и у Војводини и тамо Срби слабо иду у Цркву, браћо и сестре, слабо се Бога сећају, слабо своју веру држе. Зато нас Бог опомиње и кара овим страдањима које је пустио на нас. Зато имамо ратове, зато имамо уместо комунизма – социјализам, који је само променио име, и зато наш народ страда, и Бог зна докле ће страдати. А знамо и ми. Страдаће све дотле док се истински не покаје за грехе своје, док не поправи живот свој, док не буде прави, истински хришћанин као што су наши преци били у време светих Немањића. Када се ми будемо Богу истински вратили, онда ће и Божија милост доћи на нас, ослободити нас свих ових страдања и невоља и онда нећемо имати непријатеље, него ћемо свуда у свету имати добре пријатеље, то од нас зависи. И наш живот овде на земљи, али и вечни живот када одемо са овога света, када одемо у загробни живот а поготово после свеопштег васкрсења, од нас зависи како ће нам бити тамо кроз сву вечност и све векове.

Нека би дао Бог да на време сагледамо где се налазимо, куда идемо, шта радимо. Да на време то запазимо и да се на време покајемо, да се са пута греховнога и злога повратимо на пут врлине и правде и истине и љубави. Да томе путу светосавском, светолазаревском, да томе путу учимо и наше млађе. Да држе веру своју, јер вера нас је одржала – њој и хвала. А када будемо тако чинили онда ће Бог бити са нама и ми са Богом и тада можемо се надати, да када пођемо одавде да се нађемо у Царству Христовоме и тамо са светим Савом и осталим нашим светим прецима, да славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.