Беседа Владике Артемија на Крстовдан 2004. године у Лепосавићу

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Шта је то крст наш, браћо и сестре, који треба да узмемо и да идемо за Господом Христом? Да ли је то један крстић на врату нашем? Да ли је то крстић у новчанику нашем? Да ли је то крст у рукама? Не, то је животни крст, то су све оне невоље, страдања, искушења кроз која човек пролази на своме путу кроз овај живот. А све то Бог допушта ради нашега спасења. Као што је Господ носио свој Крст на Голготу и на њему био разапет, то значи да смо и ми дужни да свој крст, своје невоље, своје муке, своја страдања, носимо трпељиво са благодарношћу Богу, јер знамо да све што Бог допушта на нас, допушта ради нашега добра, ради нашега спасења.

 

У име Оца и Сина и светога Духа.

Велика је радост наша данас, драга браћо и сестре, што смо се и ове године сабрали на овај велики празник Господњи – Крстовдан, у овоме велелепном храму, овде у Лепосавићу. Прошле године је почело, ове године се наставља и тако постаје традиција овога места и овога храма, да на Крстовдан сваке године овде се сабирамо и заједно Богу молимо.

Данас је велики празник Крстовдан, којим нас црква подсећа на оно животворно дрво, на коме је Господ наш Исус Христос био разапет на Велики петак и на коме је извршио спасење рода људскога. Зато се и говори да је Крст, сила и знамење и да је Крст спасење. Преко Крста долази сваки благослов, преко Крста долази спасење, Крстом се освећујемо ми када правимо на себи знак Часнога Крста, говорећи, у име Оца и Сина и Светога Духа. Крстовима се освећују наши храмови, јер не само да на куполама стоје Крстови него свуда у храмовима су такође Крстови. Крстовима се освећују наши домови када се врше освећења нове куће и све што у животу радимо, у ствари Крстом се светим освећује. Зато је заиста крст знак и симбол Хришћанства, то је знак Сина Човечијега, то је онај знак који ће се појавити на небу пред други долазак Господа Христа, да наговести и да позове народ на сусрет са Господом при Његовом другом доласку. Крстом је Господ извршио спасење целога рода људскога али и сваки човек у ствари, носећи крст свој идући за Господом Христом, такође изграђује своје лично спасење. Јер Господ је рекао: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, нема спасења“, или када каже Господ: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“. Шта је то крст наш, браћо и сестре, који треба да узмемо и да идемо за Господом Христом? Да ли је то један крстић на врату нашем? Да ли је то крстић у новчанику нашем? Да ли је то крст у рукама? Не, то је животни крст, то су све оне невоље, страдања, искушења кроз која човек пролази на своме путу кроз овај живот. А све то Бог допушта ради нашега спасења. Као што је Господ носио свој Крст на Голготу и на њему био разапет, то значи да смо и ми дужни да свој крст, своје невоље, своје муке, своја страдања, носимо трпељиво са благодарношћу Богу, јер знамо да све што Бог допушта на нас, допушта ради нашега добра, ради нашега спасења. То и значи носити крст свој али носити га са вером у Господа Христа, са благодарношћу Богу, са надом да ће нам то наше ношење Крста бити спасоносно, а знајте, и они људи који не верују у Бога, и они носе своје крстове јер и они имају невоље, имају страдања, имају прогонства, имају болести и они умиру. Али, ако то све подносе без вере у Бога и без наде на милост Божију, онда тај крст не спасава. Зато је Господ и рекао да свој крст носимо идући за њим, идући његовим стопама, слушајући његове Заповести, живећи по његовом Јеванђељу, јер само тако и само тада ношење крста нашега животнога биће нам заиста на спасење.

Наш народ Српски је кроз историју своју носио крст свој, достојанствено и уздигнуто. И наше покољење данас, такође, има на себи тежак и велики Крст, Крст страдања за истину Божију, за правду Божију, за име Хришћанско, за име Православно и зато и треба да га носимо и подносимо са надом на милост Божију и са вером у Бога да је тај Крст који носимо на наше спасење. Није пустио Господ страдање на нас да нас истреби, да нас уништи, да нас нема, него да нас врати са наших странпутица на пут који води Богу, који води у Царство небеско. То је пут наших славних светих предака, то је пут који нам је показао Свети Сава, којим је ишао Свети кнез Лазар који је проповедао и животом својим показао Свети Василије Острошки, коме је овај Храм посвећен, о коме су учили и остали наши светитељи из рода нашега. То је пут Јеванђеља, пут вере у Господа Христа, пут ношења Крста за Господом Христом.

Нека би Господ, молитвама Свете Богородице и светих угодника својих који из рода нашега, даровао и нама снаге и мудрости да крст свој носимо достојанствено, да не ропћемо на њега него да верујемо да је то на наше спасење Бог допустио и тако ће нам и бити. Јер, Господ је стално говорио у Јеванђељу своме: „Како си веровао, тако нека ти буде“. Ми верујемо да ово је наше страдање, на наше очишћење, на наше спасење. Подносимо га храбро и трпељиво са надом да је привремено, да ће нам Бог даровати и слободу и бољу будућност и живот вечни у Царству небескоме.

Нека би Господ примио од нас данашње молитве, благословио све нас овде сабране и све оне који данас нису овде са нама, а могли су бити, но очекујемо их идуће године, ви ако знате неке од њих, поздравите их и реците им да је данас место у храму Божијем, да се освећујемо Крстом Господњим, да би смо били заиста крстоносни и Богоносни народ и да нас крст Христов уведе у Царство Његово да тамо и ми са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин!