Беседа и интервју Епископа Артемија на Духовдан у манастиру Кончул 2002. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

У наредном прилогу доносимо беседу и интервју Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г.Г. Артемија. Беседа и интервју су одржани другог дана празника Духовдана у манастиру светог Николаја, у Кончулу 24. 6. 2002. године. Света Тројица је била храмовна слава истоименог женског манастира у Мушутишту код Призрена. Како је манастир порушен 1999. године од стране шиптара, сестринство манастира је наставило славити своју храмовну славу у манастиру Кончул.

”Ово је трећи празник Свете Тројице који прослављамо у овоме манастиру, јер пре три године сестре су овде дошле и наставиле свој монашки подвиг, на овоме делу земље Господње, а по речи Господњој: ”Свуда је земља Господња, свуда се име Божије може славити, свуда се може Богу служити и свуда се спасење души може зарадити”.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ево нас поново, браћо и сестре, у овоме светом манастиру, светог оца нашег Николаја у Кончулу да прославимо славу манастира Свете Тројице, који већ четири године није у могућности да слави своју славу. Али свећа тога манастира није угашена, јер живо сестринство манастира Свете Тројице код Призрена, код Мушутишта, оно је са собом понело не само љубав према тој светињи, него и свету дужност и обавезу да настави да подржава традицију и славу тога манастира до онога дана када се манастир буде обновио и када сестринство тамо буде вратило у овом или другом саставу.

Ово је трећи празник Свете Тројице који прослављамо у овоме манастиру, јер пре три године сестре су овде дошле и наставиле свој монашки подвиг, на овоме делу земље Господње, а по речи Господњој: ”Свуда је земља Господња, свуда се име Божије може славити, свуда се може Богу служити и свуда се спасење души може зарадити”. Како које године и ова слава овде добија некако све више на значају, све је више присутнога народа који долази да подели и радост, али и тугу сестара овога манастира. Радост што се слави Бог у Светој Тројици-Отац, Син и Свети Дух, а тугу што још увек далеко смо од манастира у коме су оне живеле до пре четири године. Надамо се у милост Божију де ће и ово зло време проћи, да ће доћи време када се наше светиње буду обнављале на Косову и Метохији онако исто као што се обнављају у овоме овде месту, у Староме Расу, јер и ови манастири који су обновљени у задњих пар година били су у рушевинама и запустели преко три стотине година. Надамо се и верујемо да нећемо тако дуго чекати да почнемо са обновом косовско-метохијских светиња.

Нека би дао Бог да ова слава буде свима нама један подсетник да знамо ко смо, шта смо и шта треба да будемо, да нас подсећа ова слава на наше светиње које смо привремено али принудно морали да напустимо и да оставимо. Даће Вог да дочекамо тај раодостни моменат, када ћемо се наћи поново у манстиру Свете Тројице, обновљеном у новоме руху и новоме сјају да се и тамо слави Отац, Син и Свети Дух до скончанија света и века и да нам то буде свима извор духовне радости и утехе. Амин. Нека је срећна и Богом благословена ова слава.

 

Интервју Владике Артемија у Кончулу

*Преосвећени Владико, данас на овај велики празник када сте служили Литургију у манастиру светог Николе у Кончулу, са каквим мислима сте кренули у храм?

-Па са мислима на Бога коме треба да служимо и са мислима на манастир Свету Тројицу, јер је ово управо слава манастира Свете Тројице код Мушутишта, који је пре више од три године разорен, али његова храмовна слава наставља да живи у средини тога манастира који се од пре две године налази у овоме старом манастиру Кончулу, светога Николе код Рашке.

*Оно што ће наше гледаоце сигурно највише интересовати, а на чему се ви посебно залажете а то је о повратку Срба на Косову и Метохији. Можете ли нам рећи углавном какви су планови за враћање Срба на Косову и Метохији и како је сада тренутно стање у нашој покрајини?

-Знате, тренутно стање је као што је и било пре годину дана, пре две године, нема неких битних промена што се тиче живота нашега народа, неких промена има да кажемо у тим политичким кретањима, јер прошли су избори, али све те промене не досежу до обичног човека на терену и он у своме животу не доживљава никакве битније промене, нити осећа олакшање услова свога живота. Дакле, ситуација на Косову је и даље изузетно тешка, Срби су лишени и даље свих могућих људских права, живе углавном без слободе живота, без могућности кретања и тако даље. И што се тиче питања повратка Срба на своја огњишта још увек је нажалост само у преговорима, у речима, у обећањима, а на том плану се конкретно ништа не дешава. Прошле године се вратило у Осојане ораганизовано 120-ак Срба и то је све за годину дана. Постоје пројекти и то добри да се ове године врати један већи број Срба и да се тај повратак настави идуће године и да се заврши са питањем повратка, међутим кажем још увек је само у том програмирању, у тим разговорима и обећањима, али очекујемо да се нешто почне дешавати и то у најскорије време, јер ако се ово лето не искористи за повратак, када дође јесен и зима онда сигурно тај процес не може да почне.

*Колико вам влада Републике Србије и сама савезна влада помажу у свим тим плановима?

-Па да вам кажем, помажу толико што је то пројекат управо координационог центра за Косову и Метохију, наравно на челу је господин Човић, они раде на стварању тих програма, али колико од њих зависи сам процес повратка то још нико не може да каже, јер око питања повратка мора да се усагласе многи ставови и наше државе и УМНИК-а и КФОР-а и међународне заједнице, а основни је проблем у ствари донације за повратак расејаних лица, јер реконструкције порушених кућа и инфраструктуре и обезбеђивања услова за један иоле нормалан живот тим повратницима о повратку сигурно не може бити ни говора.

*Споменули сте да су неопходне донације да би се српски народ поново вратио на Косово и Метохију. Како вам се чини са ове тачке гледишта ако се они врате, какви су изгледи да остану доле?

-Па кажем, они сада када би се вратили у овим условима не би могли опстати. Ако се уложи напора и средстава да се обезбеде услови нормалан живот и школовање деце, за снабдевање водом, струјом путевима, обезбедити здравствену заштиту, могућност рада тога народа који се врати, да има дакле неку било какву будућност онда би тај повратак био и одржив. Не вреди кренути процес повратка на 10 дана, на месец дана па поново да одлазе са Косова. То би била права трагедија. Заиста је потребно озбиљне припреме извршити, а мислим да се на томе ради, али бојим се да опет не останемо само на тим обећањима и тим пројектима без конкретне реализације.

*Као једини стожер и чини ми се једина светла тачка на Косову и Метохији сада видимо нашу СПЦ. Ви сте доле остали и стално сте у покрету, ангажујете се да би се народ доле вратио, да би се колико толико створили нормални услови за живот, одкуд вам толико енергије?

-Па колико имам енергије, ја то незнам. Али знам да је моја дужност и обавеза и по савести и по позиву да радим и да се борим за свој народ, за наше светиње на Косову и Метохији, јер без повратка нашега народа је онда је и будућност наших светиња неизвесна, боље речено извесна, али трагична, као што је било са многим нашим црквама које су после прогона нашега народа доживеле, доживеле трагичну судбину да буду миниране или вандализоване, тако да будућност и наше Цркве и наше државе јесте управо у решавању питања повратка свих прогнаних лица на своја огњишта и у своје домове што и јесте темељ резолуције савета безбедности, што и јесте циљ ако се жели стварати мултиетничко Косово, јер без повратка свих прогнаних, сигурно је да мултиетничко Косово остаје само најобичнија фарса, надам се да ће ипак и труд наш и уз помоћ Божију и наше Свете Цркве која се стварно максимално ангажује на свим питањима везаних за живот нашег народа, јер наш народ су чланови и наше цркве, мислим да ће ипак Бог благословити да буде и неких позитивних резултата.

* У Београду у етнографском музеју скоро је одржана трибина поводом Косова и Метохије, да ли су донети неки конкретни закључци?

-Не, закључци нису донешени, али је била овако отворена и широка дискусија по многим питањима што се тиче Косова и Метохије, а нарочито питање повратка, питање решавања судбине несталих, киднапованих и тако, било је много дискусије, тако да је тај проблем осветљен са више аспеката што мислим да је добро и може да служи као добра база за многа решења у будућности зарад тих проблема.

* Након прогона Срба са Косова и Метохије више од сто наших храмова је срушено, сада чујемо лепу вест да ће се организовати богослужење и у овим порушеним храмовима.

-Да, имамо намеру да сваке недеље и сваког празника ораганизујемо богослужења по локацијама где су наше светиње порушене, јер иако су оне у рушевинама то су ипак наше светиње, ми се њих не одричемо и не напуштамо. И тиме што ћемо ми одлазити на те рушевине и тамо вршити богослужења биће знак и порука нашем народу да се врати на своја огњишта, око својих светиња, али и међународној заједници да су то ипак наши корени ту, да се ми тога нисмо одрекли и да рушењем није престао и наш идентитет на Косову и Метохији као Православних Срба.

*Са једне стране имамо порушене цркве, али са друге стране имамо храмове који се обнављају. Сведоци смо обнове Ђурђевих Ступова, ево сада и конаке манастира Кончул.

-Да, заиста у томе и јесте премудрост Божија и сила Божија која се показује. На једној страни се наше светиње руше и уништавају, на другој оне које су биле у рушевинама по четири стотине година, оне сада ничу из пепела и обнављају се. То је управо једна порука, једна нада да ће и наше порушене светиње на Косову и Метохији дочекати дане своје обнове, своје ревитализације, са надом да нећемо морати чекати нових триста или четиристо година да до тога дође. Да ће то доћи много брже, можда још и почетком ове године треба да почнемо са обновом извесних наших светиња.

*Оно што је још интересантно за наше гледаоце то је да ће се у насељу Супње у Рашки градити црква?

-Да, та идеја се родила пре неку годину и управо када је у Никољачи обновљен манастир, очигледно је да парохија треба да има своју цркву да би манастир могао да живи својим животом, а парохија да живи својим животом, и зато смо дошли на идеју да у центру Супња градимо цркву парохијску за потребе тога народа кога, хвала Богу у том крају бар има доста, па сматрам да пошто је локација већ добијена да неће бити проблема ни око средстава ни око помоћи, да та црква што пре буде изграђена и да буде предата народу на употребу.

*Преосвећени Владико хвала вам пуно на овом разговору, за крај ћемо замолити само за поруку.

-Па ето порука је целом нашем народу, било да је на Косову и Метохији или ван Косова и Метохије и ван Србије, да не напушта своје корене, да се враћа својој Цркви и својој вери у Бога, да се међусобно повезујемо, помажемо, јер у томе је наша будућност.