Пастир добри
У наредном прилогу доносимо беседу Епископа Артемија изговорену у гостопримници манастира Шишатовац, 2010. године, за време трпезе љубави.
Уредништво
Транскрипт беседе
Док сте ви певали ја сам нешто размишљао. Рамишљао сам о томе како се историја понавља. Каже се да је историја учитељица живота и она се стално понавља. Гледајући вас овако сабране и слушајући ове песме које певамо о Косову, о Лазару, о Југовићима, о Југ Богдану и тако даље. Размишљам о ономе времену када су Срби били у ропству турскоме пет стотина година. Шта је наш народ тада одржало? Оно што каже народни песник: „Манастир и криво гудало, то је српски народ одражао“. И тада су наши преци, сабирали се не свакога дана, не сваке недеље, али о празницима, о манастирским славама, о црквеним саборима, сабирали су се око својих светиња, у дубодолинама, по планинама као што су наши манастири и зидани тамо где није лако доћи колима, аутобусом и тако даље, него се ишло пешке. Тамо су долазили, молили се Богу, али и слушали речи духовника или старих људи о некадашњој српској слави за време Немањића, за време Лазаревића, певали су о тој српској слави, о царству српскоме и трпели терет ропства у коме су живели. Трпели са надом, са вером да ће доћи дан ослобођења. То је та снага вере, браћо и сестре, о којој смо и у цркви говорили. Та вера је наш народ одржала пет стотина година да се не изгубимо, да се не истопимо, да се не потурчимо сви, иако је нажалост било и таквих случајева у нашем народу, али како каже Његош:“ Истурчи се плахи и лакоми“, народ је остао и очувао своју веру и дочекао је дан који је Бог одредио да нашем народу сване слобода.
Данас када нам Косово силом отимају, када смо Косово предали у рукама других да о њему брину, а ми очекујемо неке резолуције, декларације и тако даље, да о нашем Косову одлучује међународни суд у Хагу или не знам ко тамо у Њујорку или Вашингтону, ми осећамо се као и наши преци за време ропства, осећамо да губимо срж своје душе, свога идентитета, своје биће. Осећамо да губимо Косово. Зато ево поново се сабирамо по нашим светињама, по нашим манастирима, не само овде у Фрушкој Гори, него и по другим местима где наш народ живи, и шта радимо? Поново подгревамо нашу веру и наду кроз ове дивне песме, кроз приче, кроз сећања на наше светиње на Косову и Метохији.
Подгревамо нашу веру да Косово није изгубљено и да неће бити изгубљено док је нашега народа под сунцем небеским. Тако да наши преци су се сабирали, не у овако удобним условима као ми данас, али дух је исти био. И тамо је дух из манастира, из цркава преношен у собе, у сале где се сабирало, певало, говорило и слушале гусле. Тако и ми после службе Божије увек се сабирамо по народним трпезаријама и салама и ту одржавамо тај народни дух, косовски дух, лазаревски дух, крепимо душе своје, певајући о тим славним нашим временима. О жртвама које смо дали за Косово и на Косову, од светог кнеза Лазара па све до оца Харитона, који је деведесет девете године обезглављен на Косову, и многи други са њим и после њега до дана данашњега. То је тај дух, браћо и сестре, који ће живети у нашем народу, и који ће помоћи да као народ, истрајемо и дочекамо да Косово поново буде оно што је вековима било, срце и душе нашега народа и наше државе Србије.
Оно што је Јерусалим био за јеврејски народ, то је Косово за наш српски народ. Јевреји су две хиљаде година били у расејању, без отаџбине, без домовине, али су очували мисао о своме Јерусалиму као светом граду, светом месту и жељу да се тамо врате. Увек су се поздрављали када се сретну по беломе свету, о празнику Пасхе, то је највећи празник јеврејски био, као рецимо ми о Божићу и Васкрсу, и поздрављали су једно другога: „До године у Јерусалиму“, две хиљаде година. И дочекали су! После толико векова дочекали су да поново Јерусалим буде њихов град. Не заборавимо ни ми да мисао о Косову и љубав за Косово подгревамо у душама својим, у деци нашој, у омладини нашој и да се поздрављамо о сваком великом празнику: ”Догодине на Косову, догодине у Призрену, догодине у Грачаници, у Дечанима, у Пећкој Патријаршији и то ће нас одржати. Нека би дао Бог да тако буде и остане сада и у вјеки вјеков. Амин.”
Беседа Владике Артемија у гостопримници манастира Шишатовац, 2010. године
