Беседа Владике Артемија у Недељу четврту Великог Поста 1993. године у Лелићу

Print Friendly, PDF & Email

Између свих осталих Заповести, пост је оно средство којим се човек обучава да влада собом, да савлађује своје страсти, своје прохтеве, своје ниске нагоне, а да живи ради Бога свога и ради душе своје. Тако је живео и свети Владика Николај, чије мошти  имамо овде у храму; тако је живео и наш савременик, отац Јустин, доле у Ћелијама; тако је живео и владика Јован за чију смо се душу данас помолили; тако смо дужни сви ми, браћо моја и сестре, да живимо и држимо, па тек онда да имамо наду да ћемо добити оно место покоја где сви праведници блаженствују. 

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, у молитвама својим сетисмо се и блажене успомене Епископа нашег Јована, једнога од потомака куће Велимировића из овога места, и ктитора овога храма и дугогодишњег Епископа шабачковаљевског, који је скоро  тридесет година био Епископ, пастир и отац свима нама који смо се данас овде сабрали. Владика Јован је био човек не обичнога кова него посебног дара Божијег и он је своје владиковање у овој Епархији обележио видним споменицима и оставио иза себе видан и дуготрајан траг. Зато није чудо што су данас, и поред рђавог времена, оци наши, свештеници из Шапца и Ваљева, смогли снаге да дођу овде, у Божије село Лелић, да одслуже Свету Литургију и да извршимо Парастос Владики Јовану.

Нека би дао Бог, молитвама светог владике Николаја његовога великога стрица и нашег великог светитеља и молитвеника пред Богом, указао милост своју и душу владике Јована настанио, као што се каже у молитвама и песмама овим – “у насељима праведних, у месту одмора, у месту покоја, где нема ни болести, ни туге, ни уздисаја, него је живот бесконачни”. А то место покоја, које молимо Бога да дарује Епископу Јовану, желимо и ми сви сами себи; да Бог буде милостив и нама, и да и нас, када пођемо одавде, молитвама наших претходника и светитеља, и молитвама живе Цркве која ће трајати и после нас, прими у Царство своје, у место где сви праведници блаженствују.

Али, док смо ми на земљи у овом телу и овом свету, дужни смо, браћо моја, да учинимо са своје стране све оно што смо дужни чинити, да бисмо, када пођемо одавде, пошли са надом да ћемо наћи милост у Бога и да ћемо добити место блаженства. А шта је то што смо дужни чинити? У светој Тајни крштења чита се свакоме од нас Еванђеље од Матеја које каже: “И Господ рече  ученицима својим после Васкрсења: Идите и научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“[1]. И не само то, него: “Учећи их да држе све што сам вам заповедио.“[2]То је оно што смо дужни чинити: извршавати све Божије Заповести које је Бог, својим доласком на земљу, донео нама људима и у Цркви својој оставио да се њима спасавамо. А то значи да очистимо и душу и тело своје од сваког злог рода демонског, од свега онога што је противно вољи Божијој и Закону Божијем и Заповестима Божијим. То је тај зли род демонски; чули смо данас у Еванђељу чиме се он изгони из човека и из света – само постом и молитвом. Каже Господ: ”Овај род зли, зли род демонски”, а то су греси, све врсте греха од најмањег до највећега, “ничим се не може истерати из човека осим постом и молитвом.”[3]

Зато, питање поста у нашем народу, браћо моја и сестре, није безначајно питање, није питање банално, као што неки сматрају. То је питање вечног живота или вечне смрти. Зато Света Црква, научена и поучена примером Господа Христа који је и сам постио четрдесет дана у пустињи, одредила је, колико смо као хришћани, као деца њена, дужни постити у свом животу. Није речено да свако одреди  пост себи колико он хоће, него да сви држимо оно што је Бог заповедио и Црква одредила, а то је – од почетка Поклада па до Ускрса; од почетка Поклада  па до Божића; од Поклада па до Петровдана; од Поклада па до Госпојине, све оно што је Црква наредила и одредила и  још уз то, сваку среду и петак. То је Закон Божији, то смо позвани да вршимо и да држимо. А да је то могуће чинити, показују нам хиљаде и хиљаде светитеља Божијих који су много више постили него што се од нас тражи, па су ипак живели сто, сто двадесет или сто тридесет година, као свети Антоније.

Данашњи свети Јован Лествичник, којега Црква слави и у ову четврту Недељу Поста, написао је књигу и показао како се са земље узлази на небо. Једна од лествица која се не може прескочити јесте и питање поста.  Између свих осталих Заповести, пост је оно средство којим се човек обучава да влада собом, да савлађује своје страсти, своје прохтеве, своје ниске нагоне, а да живи ради Бога свога и ради душе своје. Тако је живео и свети Владика Николај, чије мошти  имамо овде у храму; тако је живео и наш савременик, отац Јустин, доле у Ћелијама; тако је живео и владика Јован за чију смо се душу данас помолили; тако смо дужни сви ми, браћо моја и сестре, да живимо и држимо, па тек онда да имамо наду да ћемо добити оно место покоја где сви праведници блаженствују.

А сада ћемо још измолити милост Божију, не само себи него и целом роду нашем, да нам се Бог смилује и да нас избави од ових страдања, искушења кроз која данас пролазимо. Без поста, без молитве не може бити говора о некој духовној обнови и препороду нашег народа, а без духовне обнове и препорода нема нам спасења ни овде у овом животу, историји, ни у оном вечном животу! Зато, ударимо данас темељ своје духовне обнове и свог препорода: држимо постове, молимо се Богу, чистимо  себе од грехова у Тајни покајања и исповести, хранимо себе Небеском Храном, Причешћем Телом и Крвљу Господа Христа, да бисмо имали живот вечни у себи и у вечности. Амин.


[1]   Мт. 28, 19

[2]   Мт. 28, 20

[3]   Мк. 9, 29