Беседа Владике Артемије у Недељу месопусну, 1995. године у Цркви Светог Николаја у Нишу

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Данас се помиње онај дан ка коме сви идемо – дан Страшнога суда, када ће вели: „Судија сести на престолу своме, а пред њим се сабрати сви народи и племена које држи црна земља, од првога човека до последњега“. Када ће се књиге отворити и тајна дела свакога човека објавити. Дакле, Црква нас подсећа на озбиљност тога дана и озбиљност нашега живота овде и хоће да нас поучи, да нам помогне, да бисмо ово време поста искористили, како се не би тада, на страшноме суду, нашли са леве стране праведнога судије, тамо где су јарад, него да се нађемо са десне стране где су његове верне слуге које се називају овцама његовим.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ја се искрено радујем, браћо и сестре, што се после једног дужег периода поново налазим овде, у овом светом Божијему храму и са свима вама које познајем. Многи, верујем, и мене познају и сећају се. Ја као што рече отац Раша, више не могу, тако често, да  долазим јер имам своје обавезе и своје дужности, али, верујте, да сам мислима и молитвено, врло често, да не будем не скроман и кажем – увек са вама. Посебно се радујем данас што сам овде, када се ми православни хришћани припремамо да ступимо, за недељу дана, у један велики  и најсветији период, у време Светога и Великога поста. И што ми се пружила прилика да нешто овде вама проговорим, браћо и сестре.

Ви знате када се човек припрема за неко далеко путовање, да он врши извесне припреме, како би то путовање било и безбедно и удобно, и како би достигао циљ коме намерава да крене. Што је путовање дуже, то  су и припреме за њега озбиљније и обимније. А ми се налазимо пред једним великим путовањем нашим, путовањем од седам недеља, путовање које нас води нашем главноме циљу. Води нас и треба да нас доведе у Царство Небеско, у радост Васкрсења Христовога, и нашега. И зато је и света Црква предвидела да своја чеда верна, за то велико путовање, припрема четири недеље. И зато је одредила света Црква да у овим припремним недељама, да се читају посебна Јеванђеља која ће нас побудити, која ће нас поучити како да се припремимо и како да се навеземо на ову велику пучину светога Великога поста, како да је препливамо, препловимо а да не доживмо бродолом.

Прве недеље припремне, света Црква је читала Јеванђеље пред нама о митару и фарисеју, о оном царинику који је у дубини Цркве стајао и тукао себе у прса говорећи: „Боже милостив буди меи грешноме“. Насупрот ономе фарисеју који је стајао испред свих, дигао гордо главу и молио се на глас да га и други чују, хвалећи се у ствари пред Богом својим добрим делима. И ту нас поучава Црква устари, да је темељ нашега пута, да је темељ нашега спасења не гордост, не сујета, него напротив смирење – попут онога цариника. Без смирења, браћо и сестре, ниједно наше дело, ниједна наша врлина нема никаквог значаја пред Богом. Зато света Црква прво нас учи томе – смирењу.

Прошле недеље, а то је била друга припремна недеља света Црква нам је говорила у своме Јеванђељу, онај дивни пример онога блуднога сина и његов повраћај у дом очев. То Јеванђеље се чита дакле, пре почетка светога Великога поста, да нам покаже – ја сам пример искреног и правог покајања, јер пост и јесте време покајничко, време када смо позвани да бринемо више о својој души, него обично што чинимо , када смо позвани да појачамо своју молитву и свој пост, да бисмо души својој олакшали. Али исто тако ни пост ни молитва без искреног и дубоког покајања не могу да нас очисте и да нам помогну. Тај пример блуднога сина који смо прошле недеље слушали, о коме нам се, вероватно, овде говорило, показује и како се до покајања стиже.

Онај млађи син који је отишао далеко од очевога дома, у неку далеку земљу са својим имањем. Тамо то потрошио и допао у крајњу беду. Једнога дана, вели се у Јеванђељу, он дође к себи. Ето то је први корак спасења – доћи к себи. А ви знате за кога наш народ каже да је ван себе, да је вансебан – за онога ко није нормалан. Ко је луд  он је изван себе. А грех, шта је грех уствари? Грех је лудило душе човекове. Сваки грех јесте по једно лудило, а човек који је испуњен гресима, који живи у гресима, као онај син јеванђелски, он је заиста у пуноме лудилу, и да се неко од тога излечи треба да дође к себи, значи, да се поновоо опамети. А доћи к себи значи, сагледати у каквом се положају налазимо у кавоме духовноме стању. Тако и овај, кад је дошао к себи онда се сетио да у дому његовога оца има у изобиљу и хране и свега осталога, и за синове, и за слуге. А он ето умире у глади у туђој земљи. Када је дошао к себи и сагледао свој положај, онда долази одлука његова: „Шта да чиним? Знам! Устаћу и идем оцу своме, па ћу му казати сагреших“… и тако даље, ви се сећате тога Јеванђеља.

После те одлуке он то спроводи у дело. То је пут свакога грешника. То је пут свакога покајника. Најпре доћи к себи, сагледати своје грехе, постати свестан својих грехова, згадити се на њих, донети одлуку да се са грешним животом прекине, да се живот промени. То је оно што називамо покајањем. Покајање је унутрашња ствар душе човекове, а када то доживимо, онда извршавамо своју одлуку: Идем своме оцу, идем свештенику, идем духовнику, да му исповедим, уствари, да Богу исповедим моје грехе и моја дела, и моје страсти. Иако Бог то све зна, али се од нас захтева да бисмо у смирењу то пред Богом признали, и од Бога опроштај добили. То је уставари оно главно дело које сваки хришћанин треба да доживи и да изврши у време светога Великога поста. Јер ово време поста се назива бања душе. Као што често идемо у бању да лечимо ово смртно тело, које, ма колико га лечили, ипак ће на крају постати храна црвима. Тако нам то показује и ово – да овај пост као бања душе треба да нам послужи да бисмо душу своју исцелили и за живот вечни припремили.

А данашња недеља, данашње Свето Јеванђеље, ове треће припремне недеље, браћо и сестре, чули сте о чему нам говори, говори нам о милосрђу , говори нам о милостињи, говори нам о добирм делима, јер хоће Црква да нас научи, да нас поучи, да ни молитва ни пост, ни покајање, не могу нам бити на спасење, ако је наше срце окамењено, ако је наше срце охладнело љубављу према ближњему своме.

Данас се помиње онај дан ка коме сви идемо. Дан Страшнога Суда, када ће вели: „Судија сести на престолу своме, а пред њим се сабрати сви народи и племена које држи црна земља, од првога човека до последњега. Када ће се књиге отворити и тајна дела свакога човека објавити“. Дакле, Црква нас подсећа на озбиљност тога дана и озбиљност нашега живота овде и хоће да нас поучи, да нам помогне, да бисмо ово време поста искористили, како се не би тада, на страшноме суду, нашли са леве стране праведнога судије, тамо где су јарад, него да се нађемо са десне стране где су његове верне слуге које се називају овцама његовим. А да бисмо се тамо нашли  чули смо данас шта се од нас тражи: „Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме , болестан бејах и обиђосте ме, у тамници бејах и дођосте к мени“. Шта то значи? То значи, браћо и сестре, да љубав нашу треба да покажемо према браћи нашој, према ближњима нашим, а браћа наша и ближњи наши јесу сви људи, поготово они људи који страдају, који пате који су у невољама и немаштини. Њима треба срце своје отворити и руку своју пружити. Рекао је свети Јован Златоуст  да пружена рука просјака, даје ти улаз у Царство Небеско. Како? Тиме што ћеш ти њему уделити милостињу, ти уствари добијаш улазницу и право да уђеш у Царство Небеско.

Данашње Свето Јеванђеље томе нас учи, али нас и опомиње и шта ће бити са онима који тако не чине. Они ће чути онај страшни глас, нека би дао Бог да никоме од нас не буде упућен: „Идите од мене проклети у огање вечити, припремљен ђаволу и анђелима његовим“. То је судбина немилостивих душа, камених срца, себељубаца и грехољубаца, а они који се буду угледали и живели по Јеванђељу Христовоме, чинили пост и молитву и  милостињу, као што Свето Јеванђеље данас проповеда, они ће чути онај благи глас: „Ходите уђите у радост Оца мојега, ходите у Царство које вам је припремљено од постања света“.

Нека би Бог да свима нама да снаге, и духовне и телесне, да на овоме путу на који ступамо кроз недељу дана истрајемо, да ову пучину поста успешно пребродима, да искористимо овај пост за очишћење душе и тела. А милостињама својим помоћи браћи нашој, а има данас многих који страдају. Да бисмо очишћени и припремљени ушли у радост Васкресења Христовога, а тиме и обезбедили себи радост нашега Васкрсења, да живот вечни који ће уследити када се заврши овај призор који је данас у Јеванђељу описан, призор Страшнога суда.

Нека Бог благослови све вас овде, нека благослови ваше домаће и пријатеље и цео наш народ да најзад дођемо к себи да и ми схватимо где се налазимо, да схватимо да смо одлутали. Педесет година смо лутали далеко од лица Божијега, далеко од Оца нашега небескога, еда би се, еда би се сви срби вратили на прави и пут спасења, пут који нам је пропутио и указао Свети Сава и данашњи Свети Симеон Миротичиви, отац Светога Саве кога данас празнујемо, да бисмо ми, живећи и ходећи по њиховим путевима, угледајући се на њихова дела, да бисмо се и ми удостојили да се нађемо тамо где и они данас налазе у Царству Христа Бога, да са свима светима и ми тамо славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.