Беседа Епископа Артемија у Недељу Мироносица 1996. године у манастиру Високи Дечани

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Сведоци смо и оних догађаја када Јосиф и Никодим одоше код Пилата, измолише тело Његово и погребоше га у новом каменом гробу у Гетсиманском врту у коме нико није био до тада полаган. Сведоци смо са женама мироносицама, јер оне гледаху где га полагаху. То је Његов пут на Голготу, пут на драговољну жртву и жртвовање ради нас људи и ради нашега спасења. Али исто тако смо сведоци и онога радоснога јутра недељнога, када дођоше мироносице пре сунчанога рођаја на гроб Христов да и донесу мирисе, да помажу тело Његово, када нађоше камен од гроба одваљен и анђела Божија где седи и објави им радосну вест: „Није овде него Васкрсе, ево места где га положише.“ То је прва вест и прва људска бића која се удостојила да чују ту радосну вест јесу жене мироносице којима је ова недеља, трећа по Васкрсу, и посвећена.

 

 

Транскрипт беседе

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Христос Воскресе, браћо и сестре!

Налазимо се још увек у Пасхалном периоду, у периоду када прослављамо славно Васкрсење Христово и то сведочимо овим радосним хришћанским поздравом којим се поздрављамо и одпозрављамо  пуних 40 дана од Васкрсења Христовога до Његовог Вазнесења на небо, до Спасовдана. Света Црква када је одредила да се толико дуг период посвети овом славном празнику Васкрсења Христовога, сведочи и значи то да је ово најважнији догађај у историји, не само рода људскога, него у историји читаве васионе. Јер Васкрсење Христово је догађај, браћо и сестре, који је ударио печат на све остале догађаје из Његовога живота и из хришћанске историје. Јер да се Христос родио у витлејемској пећини, као што јесте, да је све чинио што је чинио, али да није Васкрсао из мртвих после три дана, Он би био и остао први и последњи хришћанин на лицу Земље. Јер, да није Васкрсао, чиме би се потврдила истинитост Његових речи, Његових обећања, Његовога учења? Чиме се потврдило да је Он Син Божији, као што су и најавили анђели још Пресветој Богородици при Његовом зачећу и касније на Његовом крштењу и многи остали догађаји који су о томе сведочили, јер да је Он остао у гробу, као и остали мртваци, као и остали људи, онда би само био један од многих залогаја смрти, те свејадице, како је назива Преподобни отац Јустин Ћелијски, свејадица-смрт. То је смрт која гута све редом, нико од рођених на земљи није остао поштеђен од њене чељусти, од њене утробе. Она гута од Адама до данашњега дана све људе који се на земљи роде и по земљи ходе, и гутаће их до последњега човека, који се буде појавио на земљи. Да је, дакле, и Христос постао и остао њена жртва, њена храна као остали људи, како бисмо ми људи онда могли веровати у Њега и у Његове речи које је нама обећао да нам дарује живот вечни, да нам дарује велику милост да нам дарује опроштај грехова, да нам дарује Царство небеско. Али баш зато што је Христос Васкрсао, потврдио и посведочио да све оно што је говорио, што је чинио, што је људима обећао, да је то истина, јер је Он, не заборавите, прорекао и своје славно Васкрсење.

Још пре страдања Он је припремао своје ученике, говорио им о догађајима који ће се збити за краће време и наговештавао да ће Син Човечији бити предат у руке људи грешника, да ће га мучити, да ће га убити, али да ће Он трећи дан Васкрснути. И ми смо били пратиоци Господа Христа на том Његовом путу страдања у току Велике и Страсне седмице, гледали смо га на суду Пилата, гледали смо га како га војници шибају, гледали смо га разапета на Крсту, гледали смо заједно са светим Јованом богословом како га један од војника копљем пробада у ребро и отуда излази крв и вода, што је био знак да је Он умро на Крсту. Сведоци смо и оних догађаја када Јосиф и Никодим одоше код Пилата, измолише тело Његово и погребоше га у новом каменом гробу у Гетсиманском врту у коме нико није био до тада полаган. Сведоци смо са женама мироносицама, јер оне гледаху где га полагаху. То је Његов пут на Голготу, пут на драговољну жртву и жртвовање ради нас људи и ради нашега спасења. Али исто тако смо сведоци и онога радоснога јутра недељнога, када дођоше мироносице пре сунчанога рођаја на гроб Христов да и донесу мирисе, да помажу тело Његово, када нађоше камен од гроба одваљен и анђела Божија где седи и објави им радосну вест: „Није овде него Васкрсе, ево места где га положише.“ То је прва вест и прва људска бића која се удостојила да чују ту радосну вест јесу жене мироносице којима је ова недеља, трећа по Васкрсу, и посвећена. И заиста, оне изашавши из гроба одоше и јавише ученицима, и Васкрсли Христос се јављао касније многима и појединачно и групно и једноме скупу од пет стотина браће, и тиме је посведочио да је Он заиста Бог, да је Син Човечији, да је пострадао и умро, али и да је Васкрсао и гроба. Нема догађаја у историји рода људскога, који је тако темељно испитан, проверен и посведочен, као догађај Васкрсења Христовога.

Један од најближих Његових ученика, апостол Тома није био ту када се Господ јавио ученицима својим. И они њему говораху: „Видели смо учитеља нашега, видели смо Господа“, а он не верује, као и сваки човек који би тешко поверовао у то, и каже: „Док не ставим прсте моје у ране Његове од клинова на рукама, и не ставим руку моју у ребра Његова, у рану од копља којим га је онај војник пробо на Крсту, нећу веровати.“ Толико је био емпиричан овај човек, толико је био рационалан. Није прихватао, дакле, причу ни од својих другова, својих апостола, од којих је и сам био, него је хтео и сам да се увери. И заиста и Господ и њему испуњава ту његову жељу и у осми дан по Васкрсењу јавља се поново ученицима, када беше и Тома с њима. Кроз затворена и закључана врата, јавља се међу њима и каже: „Томо дођи и стави, опипај и види да сам ја, да имам тело и кости, нисам дух него тело човечије носим, приђи и опипај ме, и не буди неверан, него веран. Тома сигурно да није имао ту смелост и дрскост да стварно прилази и проверава јављенога Господа, него будући уверен његовом појавом он узвикује и кликће: „Господ мој и Бог мој“. И тако за пуних 40 дана Господ се јављао ученицима, јављао се дакле,  и свима онима који су се Њему били поверили и за Њим кренули, уверавао их је у своје Васкрсење. И Његово Васкрсење постало је темељ Цркве Његове на земљи, постало је основ хришћанства, јер да Христос није Васкрсао, хришћанства ни нас данас не би било. Не би било ни овога манастира, који је посвећен Вазнесењу Господњем, овде било.

Али, Његово Васкрсење, браћо и сестре, не само да нас испуњава радошћу, што је Он Бог и Спаситељ наш, него и надом, да ће се испунити оне речи Његове које је нама обећао, да ћемо и ми у последњи дан, у дан Суда, када анђели Божији затрубе, у трубе своје, да ћемо и ми тада васкрснути из гробова, сви од Адама до последњега човека који су живели, умрли и сахрањени, иструлели, да ће понови Васкрснути и јавити се на Суду Божијем. То је радосно обећање и радосна нада наша и радосна вера наша, али само утолико, уколико се трудимо заиста да по животу будемо следбеници Христови, а не само по имену, јер иако ће васкрснути сви у последњи дан, неће свима бити исто после Васкрсења. Јер постоји вечни живот за све људе, али постоји вечни блажени живот, али постоји и вечно мучење у аду, у паклу за оне који у Христа невероваше, који Христа не слушаше, који заповести Божије нису испуњавали, него преступали, за њих догађај Васкрсења неће бити радостан, него страшан, зато се и тај Суд који ће наступити после свеопштег Васкрсења назива општи и страшни Суд. Општи јер је за све људе, а страшан само за непокајане грешнике, за невернике, за безбожнике.

Нека би дао Бог да се и ми данашњи православни Срби уверимо у Васкрсење Господа Христа. Да прихватимо сву Његову науку, да пригрлимо обећање Његово о нашем васкрсењу и да се у животу своме припремамо за тај сусрет са Господом нашим Васкрслим ради нас. Да бисмо били удостојени да станемо Њему са десне стране и да чујемо оне блажене речи:“ Уђите у радост Господара својега и примите Царство које вам је припремљено од постања света.“

Нека би Васкрсли Господ осетио душе наше, запалио огањ вере у нама у ревности да по тој вери живимо и да се том вером спасавамо, када пођемо одавде да се нађемо тамо где се налазе сви наши славни и свети преци, који су Бога веровали, који су том вером живели и краљ Стефан Дечански, и многи, многи други из рода нашега. Да се и ми нађемо тамо са њима, и да славимо Васкрслога Господа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.

Христос Воскресе!