Беседа Владике Артемија на празник Успенија Пресвете Богородице 1996. године у Грачаници

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Сви ми, браћо и сестре, који смо се сабрали дошли смо да прославимо Успеније Мајке Божије, да принесемо молитве наше Богу, Сину Њеноме. Да је умолимо да наше молитве појача својим молитвама за нас, наше пријатеље, сроднике и за наш цео православни народ. Али још увек када погледамо колико је нашега народа само у овоме селу, у околини, у граду Приштини, а колико нас је данас овде у храму сабрано на овој прослави, ми видимо да је то једна драстично мала групица која се сабрала. Где су остали православни Срби? Они су вероватно на ономе широкоме путу који води у пропаст.

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, браћо и сестре, славимо један велики празник, празник Успења Мајке Божије, оне мајке која се удостојила једина у роду људскоме да прими у себе Сина Божијега и да га роди као Спаситеља нашега Господа Исуса Христа. Мајка Божија је послужила нашем спасењу и зато је постала часнија од херувима и славнија од серафима, и  постала је она коју славе сви нараштаји као што је сама прорекла. Сви нараштаји рода људскога од онога времена па до последњега дана историје овога света, род људски је захвалан Мајци Божијој за оно што је она учинила за наше спасење и оно што чини ево већ две хиљаде година.

Јер иако данас славимо Успење Мајке Божије, значи престављење или смрт како би ми казали, она није далеко од нас. Она нас није напустила, она је близу свакога онога којој се у молитви обратио који је у помоћ замоли, она  је посредница између нас и Сина Њенога , јер она има велику смелост пред њим и она наше молитве појачава својим молитвама и тиме нам помаже да поднесемо наше невоље, наша искушења и наша страдања у овом свету и помаже нам да победимо највеће зло у нама а то је грех, страсти и ђавола.

Мајка Божија је испунила земаљску куглу чудесима својим, нема места и нема, чини ми се људскога бића које се некада замолило Мајци  Божијој а да није осетило њену помоћ и њену подршку. Зато је род људски посветио Мајци Божијој најбоље што је могао својим умом да измисли и својим рукама да начини, и у нашем роду људскоме исто је тако. Највеличанственији манастир кога су српске руке саградиле манастир Хилендар, посвећен је Мајци Божијој, ова предивна Грачаница задужбина краља Милутина посвечена је такође мајци Божијој, безбројне Цркве широм земље српске посвећене су оној која се удостојила да се назове Мајком Божијом, најбоље иконе и фреске која је рука људска насликала јесу иконе и фреске Мајке Божије, најбоље песме које је језик људкси испевао, испевао је у славу и част Мајке Божије. Па ипак, када погледамо шта је она за нас учинила, ми све оно што смо принели њој све је то као зрно песка, према пучини морској, према оној љубави која она нама показује и указује.

Сви ми, браћо и сестре, који смо се сабрали дошли смо да прославимо Успеније Мајке Божије, да принесемо молитве наше Богу, Сину Њеноме. Да је умолимо да наше молитве појача својим молитвма за нас, наше пријатеље, сроднике и за наш цео православни народ. Али још увек када погледамо колико је нашега народа само у овоме селу, у околини, у граду Приштини, а колико нас је данас овде у храму сабрано на овој прослави, ми видимо да је то једна драстично мала групица која се сабрала. Где су остали православни Срби? Они су вероватно на ономе широкоме путу који води у пропаст. Синоћ за време бденија које се вршило у част мајке Божије, а које је трајало негде око три сата, било је једно педесетак душа и никако више. А изван Цркве, тамо изван ограде манастирске порте, тамо где су оне справе за разоноду, рингишпили и остало, тамо је врвило од народа, од омладине, од деце, а у храму је било неколико старица и неколико људи. Да ли се и на  нама не испуњава она реч Христоава у Јеванђељу о два пута у овоме животу? Ускоме путу који води у живот вечни и вели мало их је који га налазе и који њиме иду и у широком путу који воду у пропаст вечну, и многи су који њиме хрле. Никада у животу нисам осетио истинитост ових речи, као синоћ овде на молитви. Ово су уска врата и ово је онај узани пут трновити који води у у живот вечни, али којим мало нас иде данас, а широки пут је онај који води у разоноду, који води у кафане, који води на летовање, који води на рингишпиле, који води на ђаволослужење. Уски пут је богослужење, а широки пут је ђаволослужење. Наш народ још увек, у већини, 99 процената иде оним широким путем, а очекујемо милост Божију!? Очекујемо да нам Бог помогне, да нам пошаље милост Своју, да нас избави од страдања и искушења. Како? Како ако се ми Богу не молимо, ако се Богу не враћамо као народ? Част изузецима и част вама који су овде данас сабрани. Ове речи укора и прекора нису вама упућене него онима који данас нису овде у овоме храму нити у било којем другом храму нашем, да се Богу моле. Њима треба ви да пренесете ове речи које сам  данас овде изговорио, јер каже Свети Златоуст: Ми, значи свештеници, одговорни смо за спасење вас који у храм долазите, а ви ви сте одговорни за спасење оних који у храм не долазе, ви се са њима срећете, и на послу и у комшилуку, и на пијаци, и свуда, говорите им опомињите их да није оно пут који је показао Свети Сава, а којим они данас иду, него пут истине Божије, пут онај који је Мајка Божија показала и којим су и наши славни и свети преци ишли.

Ево видитие и ми који дођемо у храм често пута не знамо да се понашамо, у најсветије моменте Свете службе Божије када се врши Света Тајна Божија, када се народ причешћује, ми се гурамо, палимо свеће, носимо своје дарове, добро је то све али све има своје време. Треба доћи у Цркву на време, пре богослужења, упалити свеће, целивати иконе, а онда Свету Литургију пратити са пажњом и молитвом и учествовати у њој.

Нека би дао Бог молитвама Мајке Божије чији празник данас славимо да се наш народ у целини врати са широкога пута погибли на онај уски и јако трновити пут који води у живот вечни, да бисмо били достонји потомоци Светога Саве, краља Милутина, кнеза Лазара и осталих наших славних предака, да томе путу учимо и нашу децу и омладину да када пођемо одавде и ми се нађемо где се и они налазе у Царству Христа Бога, да тамо и са њима и са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа , кроза све векове и сву вечност. Амин.