Извештај епископа рашко-призренског Г. Артемија о своме раду, стању и приликама у епархији у току прве године окупације КиМ

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

У нареднон прилогу доносимо извештај који је Епископ рашко-призренски Г. Артемије упутио СА Синоду за мајски Сабор 2000. године. Извештај говори о епископском раду, тешком стању српског народа и болним приликама на Косову и Метохији у току прве године окупације од стране НАТО трупа (15. мај 1999. г. – 16. мај 2000. г.). Извештај је објављен  у листу „Гласник Косова и Метохије“, бр. 8, 28. маја 2000. године.

 

ГЛАСНИК КиМ број 8,
28. мај 2000. год.

 

ИЗВЕШТАЈ Њ. П. ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ  Г. АРТЕМИЈА
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ – ИЗВЕШТАЈ ЗА САБОР ОДРЖАНОГ ОД 16 ДО 27 МАЈА 2000. г.

У духу члана 108. Устава СПЦ, подносим Светом архијерејском Синоду годишњи извештај за Сабор, о своме раду, стању и приликама у Епархији рашко-призренској за период од 15. маја прошле 1999. године, до 16. маја ове 2000. године.

Овогодишњи наш извештај неће и не може личити на досадашње наше извештаје које смо редовно подносили Светом архијерејском сабору сваке године због сасвим других прилика које су настале за Епархију рашко-призренску у задњих годину дана. У протеклих годину дана од доласка КФОР-а као међународних снага мира и УНМИК-а као цивилне администрације УН, српски народ на Косову и Метохији је много пострадао. Са Косова се повукла југословенска војска и полиција, са Косова су отишли скоро сви представници власти, сва интелигенција, лекари, професори и велики број нашег народа (преко 2/3). Са преосталим народом (око 100.000) остала је само Српска Православна Црква са својим свештенством и монаштвом. Остао је и г. Момчило Трајковић са пар својих сарадника.

У првим данима и месецима ми смо улагали максимум труда и напора да зауставимо реку српских избеглица који су одлазили са Косова и Метохије, да, поред свих страдања, жртава и притисака, задржимо народ.

Обухватити сва збивања на подручју Косова и Метохије у задњих годину дана, немогуће је у једном овако сажетом извештају. Стога ћемо покушати да верно прикажемо сами почетак небивале Голготе српског народа одмах после потписивања Кумановског споразума 9. јуна 1999. године.

Дана 9. јуна у 21 час и 45 минута потписана је код Куманова издаја Косова. Бол и туга у души, несаница на очима. У Београду славље! У Призрену весеље, пуцњава! Молитва навире: Боже, сачувај памет! Сутрадан, у 15 часова наређен прекид ваздушних удара НАТО-а. Војска Југославије почела повлачење у подне. Стотине војних возила од Подујева за Мердаре. Председник СР Југославије Слободан Милошевић обратио се Нацији, први пут од почетка бомбардовања, објавом победе?!?

Јуна 11. посетили смо Велику Хочу и оца Миленка. Сабрао се народ. Унезверен, уплашен. Питају шта да раде, али нису спремни да послушају. Сви су спремни да се одселе. Одемо у Ђаковицу. Председник Општине, спакован – да оде. И цео српски народ. Тако и у Пећи, Дечанима, Призрену, Мушутишту. Вероватно и у другим местима, али немам директних сазнања. На путевима – колоне војних возила. На све стране. И цивилних камиона, трактора, малих кола. Свуда безнађе, очај, осећај да смо издани и напуштени од своје државе.

Војска и полиција обезнађени. Без јасне одлуке и смернице шта да чине. Опште расуло. Безвлашће. Вече пада, а са њим и неизвесност и страх улази под сваки кров и увлачи се у сваку душу. Монаштво и свештенство је још увек сво на својим местима. Нада је у Бога. Црква је остала чиста, изван и изнад свих прљавштина овога рата.

Сутрадан, 12. јуна посетили смо манастир Свету Тројицу код Мушутишта. Служио и причестио сестре. У току Литургије стигао свештеник из Мушутишта, о. Александар Нашпалић са четири човека, мештанина. Обавештавају: Јуче се из села Мушутишта одселило око 130 (из целе парохије – око 300) домова. Остало је још само у црквеној Мали око 50 кућа за данас. Питају шта да чине? Дајем савет као и свуда и увек: да остану. Видим: Не прихватају. Кажу: На сеобу их покренуле власти и команданти оглашавајући преко радио станица – моторола: „Данас задњи конвој креће у 15 часова. Спремајте се. Ко остане, никоме не гарантује касније одлазак. Немци долазе (а они су месецима приказивани народу као непријатељи Срба). И – сценарио је успео. Као у Книнској Крајини са војском кренуо је и народ. Поново је део српског народа (сада овог са Косова) на точковима, у приколицама. Реприза колона од пре два и по месеца (албанских), само сада у супротном смеру – на Север. У пропаст. У ужас…

На поласку за Призрен, свратили смо у Мушутиште. Све спаковано за полазак. Трактори, камиони, кола. Бол и очај. Код цркве се сабрало 30-ак њих. Питају, а не желе да послушају. Одлазимо ми из Призрена, а они… У Призрен смо стигли у 14 часова. Нова сазнања. Јутрос, на излазу из Призрена – конвоји војних возила – спремни. У Призрен улази конвој од 30-ак аутобуса – за војску. Расуло, распад, хаос. Све испланирано, исценирано и реализовано. Све како сам и предвиђао и много година раније више пута понављао. Ово је заиста, крај не само Косова него и Србије, али и – Срба. И у другим местима (око Призрена, Ђаковице, Дечана, Пећи) општа бежанија.

Дошавши у Призрен у 14 часова, одмах сам оца Харитона вратио у манастир Света Тројица са благословом да све сестре превезе у манастир Грачаницу, да не би оне саме биле у тој планини, када је сво село отишло. Могле би бити узалудне жртве ОВК-а којих има у брду изнад манастира. То је (рачунао сам) за дан-два, док дођу међународне снаге (верујући наивно, признајем, да ће они одмах завести мир, и пружити заштиту угроженима). Отац Харитон је благослов извршио, али и први донео вест да су Немци стигли у Призрен. Прошле ноћи Руси су стигли у Приштину (Аеродром Слатина), данас – и Британци. И тако редом.

Наредног дана, у недељу 13. јуна, служио сам у Призрену. Народа, мало. О. Зоран Грујић служио у Љубижди. Тамо ОВК-а блокирали село и цркву. У Призрену дивљање Албанаца – због доласка КФОР-а. О. Зоран једва дошао у Призрен. Полупали му кола на очиглед војника КФОР-а. Први знак да нас неће штитити, да неће ОВК-а спречавати у одмазди и освети… Срби у Призрену у паници. Многи долазе, питају, траже решење, одговоре. Контакти са Приштином, Пећи, Дечанима. Радио веза и телефони раде нон стоп. Нове вести стално пристижу… Ђаковица, Дечани, Пећ – пусти, без и једног Србина (сем манастира Дечани и Пећке Патријаршије). Ђураковац, и он се иселио. Ораховац и Велика Хоча, спремни да крену са војском. КФОР (Немци овде) не гарантују безбедност (за сада их је, кажу, мало). У Призрену су пале већ три српске жртве. Многи су се већ одселили. Остали су спремни. Сутра, око 10 сати креће задњи конвој војске и полиције из Призрена. Принуђени смо и ми, и сав народ да крене са њима. Али само до Грачанице, никако са Косова. Бар за сада. Издаја је очигледна. О нама није преговарано. Изгледа да су режиму и Београду поново потребне масовне жртве и трагедија Срба са Косова и Метохије. Повремено пратимо и вести са стране (ББЦ, ДЊ, РТВ Црне Горе). Светла ни од куда.

У понедељак, 14. јуна, Командант КФОР-а у Призрену, зове ме на разговор. Одлазимо у команду КФОР-а. Разговарали смо више од сат времена, и ја сам, изневши му нашу ситуацију, тражио заштиту српског живља овде, у Ораховцу и Хочи. Вративши се до цркве, пренео сам поруку окупљеном народу да остану овде, а да је КФОР обећао завести ред и поредак. Порука није била много уверљива. У току дана многи су отишли. Остало је, можда 10% Срба у граду. За ноћ је у Богословији смештено око 200 лица. Остали су још по својим кућама. По улицама еуфорија Албанаца, нарочито младих. И појава ОВК-а на улицама, у болницама, свуда. У Љубижди прошлу ноћ претресали куће, одузимали оружје, пребијали људе…

Наредног дана, 15. јуна сазнајемо да су јутрос око 6 сати отишли са задњим конвојем војске и од јуче преостали Срби и они из Богословије. Војска им наручила аутобусе. Ови, њих још неколико породица, питају шта да чине. Траже да им Црква наручи аутобусе да оду. Рекох то не можемо, јер Црква не жели и не може да учествује у расељавању Срба са Косова. Рекох им: Сваки нека одлучи за себе и побрине о себи… Како за два и по месеца бомбардовања, и то сво време преговора (и пре рата) нигде нису помињани Срби са Косова и Метохије, како они нигде у потписаном уговору нису поменути, тако и сада, званични државни медији Београда ни једном речју не помињу и не говоре о исељавању Срба са Косова и Метохије (Призрен, Ораховац, Ђаковица, Пећ, Дечани). Задњи задатак војске је да остави Србе иза себе. И војска се потрудила и ранијим радом, и сада у повлачењу. Да би неко сутра могао да укаже на неуспех мировних снага и да их оптужи да нису пружили Србима потребну заштиту, те на пораз западне политике. Званични медији говоре само о победи, о миру који је завладао, о очуваном интегритету и суверенитету земље, и о почетку обнове разрушене земље (јуче – мост код Бешке).

Али, и немачки Генерал Вон Корф не испуни јучашње обећање. Ноћас су ОВК-а и народ (Албанци) до дубоко у ноћ славили своју победу пуцањем, гочевима, песмом. А немачке патроле – нигде у граду. У многе српске куће упадали тражећи оружје, претећи и нагонећи да одлазе. Све како су војне, полицијске и паравојне снаге до недавно радиле са Шиптарима.

Око 11 сати, киднапован је у центру Призрена монах, отац Харитон (Лукић) који је колима пошао да обави неки посао. Киднаповано је на разним местима у граду још пет Срба. Пуцање и јурњава по граду цео дан. Радио станице и телефонске линије се усијале од рада. Преостали Срби сабрали се углавном у Богословији. Покушавамо да преко Приштине обезбедимо за сутра аутобусе за евакуацију, јер смо видели да је враг однео шалу. Код о. Мирослава стигао владика Атанасије. Ангажовао се и он. И Амфилохије стигао до Сопоћана.

У 18,30. стиже с. Катарина, Магдалина и Јустина са о. Радивојем Панићем у пратњи Британаца. Биле су у Светој Тројици. Манастир је САВ СПАЉЕН… Са њима у Грачаницу пошла и братија из Св. Архангела, и из ман. Зочишта. Око 20. часова дошао официр из КФОР-а мајор Jensch Dietrich, са још два војника. Разговарали смо око два сата. Детаљно. О нама, о ман. св. Архангела, о Богословији, о народу. Веома је разуман, тих, разложан. Дао обезбеђење (за ноћас) Епископије и цркве св. Ђорђа, Богословије. Чуо је од вођа УЧК-а да ће њихови ноћас да нам запале цркву св. Ђорђа. Зато даје обезбеђење. Тражио сам преко њих да пронађу о. Харитона. Нису успели за ноћас. Тражио са да се сутра сретнем са Генералом Вон Корфом. Уговорили смо за 8. сати ујутру. У Епископији. Обезбедили су, рекоше, за сутра 5 аутобуса за народ, као и своју пратњу.

Освануо је и 16. јуни. Немачки Генерал је стигао у заказно време. Предочио сам му стање на терену и потребу да се са народом евакуишемо и ми из Призрена са жељом и надом да се што пре вратимо. „То зависи од Вас“, рекао сам. Разумео је, изразио жаљење због тога и наложио мајору да тај излазак буде безбедан. Цео дан су вршене припреме. Телефонирања са Приштином у вези аутобуса, са народом у Призрену, сабирали се у Богословији. Војници КФОР-а су покривали простор од Епископије до Богословије. Договорено је да у Епископији остану три наша човека. Мајор је сачинио уговор о обезбеђењу објеката: Епископије са црквом, Богословије и манастира св. Архангела са персоналом.

Аутобуси су доста каснили. Стигли су у 16,45. Са њима Владика Атанасије, јерођ. Максим, о. Стефан, о. Антоније и с. Катарина. Народ се укрцао у пет аутобуса и 30-ак кола. Колона је кренула испред Синан-пашине џамије тачно и 18. часова. Кроз шпалир са обе стране окупљених Шиптара, УЧК-а, деце и одраслих уз заглушујућу вику: Лопови, лопови… Нато, нато… УЧК-а, УЧК-а, што је деловало јако депримирајуће и крајње понижавајуће. У Призрену је остало, можда, још 30-ак породица са по неким чланом, и ни једна комплетна. Обезбеђење је било јако и професионално.

У Грачницу, пред манастир, стигли смо у 20.45. народ у аутобусима и колима продужио је даље до Врања. Монаштво и свештенство је остало у манастиру Грачаница. Дочекало нас свештенство из Приштине и околине са нешто народа. Ту и нова сазнања о страдању Срба по разним местим: Словиње, Стојковици код Урошевца, Неродимље… Све то уноси неспокојство и немир међу Србе и у великим српским енклавама. Многи се пакују по Липљану, Косову Пољу, Обилићу. У народ улазе букачи (послани или наговорени) који подстичу народ на сеобу и сеју страх. Команда КФОР-а апелује да се остане, обећавајући да ће свима пружити сигурност. Ја сам поновио свој став и благослов. Срби у великим енклавама да се самозаштите док мировне снаге не заведу ред и мир. То и могу и морају. Покретање таквих целина на сеобу, често и без повода и било какве непосредне опасности, јесте чиста издаја…
И тако даље, и тако редом. Дан за даном, месец за месецом, ево скоро годину дана. Обећање КФОР-а се не извршише. Срби и даље страдају, убијају их и киднапују, цркве и манастири се руше… Али, и Срби опстају у већим енклавама, опет захваљујући само безбедности коју им обезбеђује КФОР. Ми смо остали са својим народом. Делили са њима свако зло, јер добро није било. Трудили смо се и трудимо да приволимо или принудимо међународну заједницу да испуни обавезе које је преузела Резолуцијом Савета Безбедности УН 1244. Резултати су мршави, али се без тога не може.

Када се ситуација колико толико стабилизовала, осетила се потреба да српска заједница на Косову и Метохији треба јединствено да наступа у решавању свих својих проблема, у циљу боље заштите и безбедности народа који је остао на Косову, и на стварању неопходних услова за повратак свих прогнаника са Косова и Метохије, како Срба тако и осталог неалбанског живља. У том циљу се и родила мисао и идеја о стварању Српског Националног Већа Косова и Метохије, које би деловало јединствено на читавом подручју Косова и Метохије. Од дана оснивања, СНВ се трудило и труди се да часно извршава ту своју улогу. Све што чини, сви контакти са институцијама или појединцима међународне заједнице, сви сусрети и разговори, сва путовања по свету, имају пред собом само два циља: већа безбедност и сигурност за Србе који су остали на Косову и Метохији, и стварање адекватних услова за повратак свих прогнаних и избеглих Срба на своја огњишта, у своја села и градове.

Овде бисмо само напоменули да смо током прошле године достављали у више наврата извештаје Светом архијерејском синоду о догађајима који су се одвијали на Косову и Метохији, те би се то могло узети као допуна овом извештају.

Поред свега реченога, поред толиког страдања нашег народа и физичког разарања и уништења цркава и мастира, духовни живот и рад са народом у нашој Епархији, није се прекидао, иако се одвијао у веома тешким условима, нарочито што се тиче путовања по Косову и Метохији – никуда без пратње КФОР-а. Чак би се могло рећи да се стање у манастирима знатно поправило доласком нових искушеника, новим монашењем и рукоположењима.

У току протекле године имали смо 10 монашења у мушким манастирима, и 4 монашења у женским манастирима. Имали смо три рукопложења у чин јерођакона, и једно у чин јеромонаха, и једног свештеника смо произвели у чин Протојереја. Од нашег доласка у манастир Грачаницу 16. јуна прошле године, тамо се служи свакодневно света Литургија за спас рода нашега.

Са надом на милост Божју, на молитве наших светих предака, и свесрдну помоћ у молитвама Вас, браћо Архијереји, ми ћемо наставити и даље да радимо колико можемо и како умемо да спасемо и сачувамо што се спасти може.

Светом архијерејском сабору одан у Господу.
Епископ рашко-призренски
+АРТЕМИЈЕ