Сећање на Авву Јустина Ћелијског

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Децембра 2001. године, са благословом Епископа шабачко-ваљевског Г.Г. Лаврентија, у Ваљеву је одржана трибина посвећена имену и делу Авве Јустина Ћелијског. На трибини Владика  Артемије је говорио о Авви Јустину као Христоносцу, тј. „онако како га је у свом личном искуству доживео и како га је у својим сећањима сачувао“.

 

 

Транскрипт Владикиног излагања на трибини у Ваљеву

Сећање на Авву Јустина Ћелијског

Ваше Преосвештенство, часни и преподобни оци, преподобне сестре монахиње, браћо и сестре,

Заиста је ово Богом благословен дан и моменат када смо се сабрали око имена и дела нашег оца и духовника, нашег духовног вође, преподобног оца Јустина Ћелијског. Као што рече преосвећени брат Лаврентије: “ о њему сви знају. Неко мање, неко више“. Чини ми се да у иностранству чак више знају о оцу Јустину, него у самој Србији. О његовим делима која су пред нама и која су повод за ово вечерашње духовно славље говориће они који су одређени. Мени је пало у део да вечерас проговорим неколико речи о  авви Јустину као човеку, онако како сам га ја у своме личном искуству доживео и како сам га у својим сећањима сачувао. Признаћете да то није ни мало лак задатак који је мени пао у део, јер говорити о оцу Јустину адекватно, могао би само један нови отац Јустин, као што је неко рекао да о светом Владики Николају може да говори само нови Николај. Па ипак, послушања ради, ја ћу покушати да пред вас изнесем нека моја сећања на нашега драгог авву Јустина.

Прво познанство са њим било је када сам још био дете и одлазио, повремено, у манастир Ћелије на празнике и на свечаности. Та прва сећања из детињства не говоре ништа особито. Он је за моје дечије појмове од 14, 15 година био један од многих свештеника. Али, када сам по промислу Божијем, уписао се у Српску Православну Богословију, када сам, дакле, кренуо путем, да и ја по милости Божијој, постанем слуга Божијег олтара, онда је моје познанство са оцем Јустином расло онако како сам и ја духовно узрастао не само у богословским наукама, него пре свега, као личност, како сам сазревао. Тада сам одлазио чешће у манастир Ћелије, разговарао са светим Аввом,  позајмљивао књиге од њега, из његове библиотеке, на читање или које сам користио за писање неких богословских темата. То познанство са оцем Јустином за време школовања увећано је и тиме што сам имао прилике од многих других да слушам о авви Јустину као великом духовнику, великом богослову, великом православном догматичару и писцу. Биће да је познанство са оцем Јустином и његов свети лик и пример, да су утицали и на мене, на моје животно опредељење, да и ја кренем путем монаштва, да се као монах предам у службу Богу и своме роду. Сасвим природно, да сам из свега што сам до тада сазнао о оцу Јустину, њега изабрао за свога духовника, и за свога духовног оца и руководиоца.  Тај однос допринео је да још дубље упознам квалитете оца Јустина. Као млад монах имао сам прилике да често са њим разговарам као његово духовно чедо, на разне теме, богословске, еклисиолошке, националне. То беше време када је, на жалост, у нашој Српској Православној Цркви појавила се два раскола, како је он говорио, први пут у историји наше цркве.

Студирање на Богословском факултету био је мој даљи пут, али је живот поред авве Јустина било много важније студирање и пресудније за мој даљи животни пут. Јер, факултет је давао богословско и тематско знање, а живот поред оца Јустина давао је живи пример како треба Богу и роду служити. Свака мисао о светом Авви, свако сећање, представља једно огромно искуство. Свака његова реч, покрет, поглед, беше наука вечног живота.

Но, изношење свега чега се сећам из мога живота и сусрета са оцем Јустином, где би нас одвело?  Требало би много времена да се о свему томе говори. Ко би све то могао испричати?

Али, да бисмо Авву боље упознали, изнећу овде пред вама, неколико сегмената из огромне ризнице својих сећања. Биће то најбоље ако бисмо заједнички погледали један његов дан, један радни дан Авве Јустина.

Из чега се он састојао, и чиме је он био попуњен?

Пре свега, њега је красила ревност на светом Богослужењу. Тридесет и једну годину колико је поживео у манастиру Ћелије, он је свакодневно приносио бескрвну жртву Богу, служећи свету литургију. Одлика његових богослужења, а пре свега литургије, таква је да су многи од посетилаца и поштовалаца оца Јустина говорили да су ту по први пут доживели шта је молитва, шта је литургија. Он је у свему био тачан и прецизан. За њега Типик није био обичан приручник за вршење Богослужења. То су биле свете заповести Типика. А његову молитвеност на том Богослужењу,  тешко је речима описати. То знају они који су имали ту прилику и благослов Божији да га посматрају. Богослужења је свакодневно почињао у четири и двадесет ујутру. Значи, устајање је морало бити бар пола сата раније. Трајало је негде до седам, до пола осам ујутру, после чега је био кратки доручак, а онда, рад. Његово радно време је било непрекидно. Он је у манастиру Ћелија време проводио у молитви и у писању и превођењу Житија светих. Резултат тог његовог рада видимо овде пред нама, у ових десет до сада објављених томова из његовог опуса. Али, ово што видимо једва је трећина онога што је он написао. Сва његова дела броје неких десет хиљада страница штампаних. И још толико, дванаест томова Житија светих. Значи, двадесет хиљада писаних страница јесу плод његовог рада. Ту су Житија светих, Догматика, тумачења Посланица апостола Павла, тумачења Јеванђеља по Матеју, по Јовану и остала његова дела. Његов радни дан је повремено прекидао да би завршавао своје келијно молитвено правило. Јер, он је знао да се без молитве не може ни у чему истрајати и бити плодоносан. То своје келијно правило, имали смо прлике да посматрамо, ми, тада млади монаси, у току летњих дана када је писао измећу Ћелијских јела, у  сенци њиховој, када се келијно правило обављало шетајући око цркве, са бројаницама у руци или са молитвеником у рукама. Увече, после напорног рада у току дана, поново је било Богослужење, вечерње, повечерје и јутрење, јер је такво правило било у манастиру да се то заједно спаја. А тек његова бденија! Уочи недеље и празника били су посебан доживљај. Она су трајала по пет и шест сати. Али, никоме нису била тешка, ни досадна. Сва Богослужења проткана су дубоким уздасима и натопљена топлим сузама. А разлози за то били су оно што сам већ унапред рекао, страдање српског народа под безбожним комунизмом и атеизмом, расрбљавање и раздуховљење српскога народа, као и поменута два раскола у Српској Цркви.

На свим тим Богослужењима, без обзира колико су дуго трајала, авва Јустин никада није седео. Стајао је непрекидно пред светим престолом, као упаљена воштаница, увек са бројаницом у левој руци, ронећи њена зрна кроз прсте и сузе из очију. Посматрајући га таквог, удубљеног у молитви, човек би рекао да он прати шта се за певницом чита и пева. Међутим, не! Он је будно и то пратио. Дешавало се да сестра у читању погреши једно слово у некој речи. То оцу Јустину није могло да промакне. Он је одмах једним покретом главе реаговао. Значи, уочио је ту малу грешчицу. Али, није реаговао, није викао, није ишао да одмах исправља, него је сестру само, разуме се то, у даљем Богослужењу управљало.

Даље, што је красило оца Јустина, беше његов испоснички начин живота. Тачно онако, као што каже Господ, да се род зли, демонски изгони молитвом и постом. Поред оца Јустина, таквог молитвеника, био је и његов пост који је у стопу пратио његову ревност за Богослужење.

Мало је познато, осим нама који смо са њим живели, да је прву недељу, у сва четири велика поста, авва Јустин проводио без хране по читаву седмицу. То је четири недеље, четири седмице у години, и плус Велику седмицу пред Васкрс. Једноставно, само што је свакога дана служио Свету Литургију, и хранио се светим причешћем, теком и крвљу Господа Христа.  А Богослужења, нарочито уз Велику седмицу, која су трајала по пет, шест сати, није ни за јоту мењао ни скраћивао. Чак је имао обичај, ако неко од његове духовне деце, пролази неку духовну кризу, налази се у некој дилеми, пред неку важну одлуку, да је он преузимао пост на себе, по месец дана сухоједенија, што значи, користећи само хлеб и воду. То је нама веома добро познато, и зато то треба да поменемо.

Његов однос према Господу био је испуњен непоколебљивом и живом вером, а однос према гостима, с дубоким поштовањем сваке личности. Никада авва Јустин није вршио насиље над нечијом душом, нити је чепркао по нечијој унутрашњости, него је стрпљиво чекао да се посетилац, гост, монах или монахиња, отвори. И, према томе колико се пред њим отвори, толико је и могао да му помогне. А свакога госта, свакога посетиоца, после разговора, и, наравно, послужења о чему су се бринуле Ћелијске сестре, он је поштујући пратио до манастирске капије. Његов однос према природи Божијој, такође је достојан помена. Његов однос је био проткан дивљењем савршенству сваке твари Божије, сваке звезде на небу, и сваке травчице на земљи, и сваке бубице која по трави гамиже.

Једном приликом, када смо путовали пешке уз Ћелијске стране, заједно са светим аввом, једна од сестара, онако нехајно је у пролазу, откинула један лист, са шибљике поред пута. Отац Јустин је реаговао на то и упутио опомену и поуку тој сестри, да и биљку боли то што је она урадила, и да не треба без икакве нужде уништавати оно што је Бог створио. Посебно није могао никада да схвати лов, ловце који иду по пољима и шумама и из задовољства, из хобија убијају птичице или друге животиње које не користе за храну себи и својој породици, него, ето из неког задовољства. Говорио је он: колико ће и како ће људи одговарати за све те прекинуте животе створења Божијих.

Кроз цео његов живот и рад, колико је нама било доступно, могло би се рећи неколико ствари о његовом карактеру. Авва Јустин је владао собом. Њега је красила сталоженост духа која се огледала, између осталог и у његовом рукопису. Његов рукопис је остао целога живота непромењен. Онако како је написао прву страницу својих дела, истим таквим рукописом је написао и задњу страницу својих дела на осам дана пред своје блажено упокојење. То показује да је он владао собом. Он није писао. Он је просто свако слово исцртавао на папиру. Код њега у писању није било журбе. Па ипак је успео да напише двадесет хиљада страница.

Исто тако, он је био непоколебљив у својим уверењима да је његов пут, Божији пут. Он је написао и апологију свога живота коју почиње речима: “ Ја морам да браним свој пут, јер то није мој пут, него Његов“, значи пут Господа Христа. Он никада се у своме животу није поколебао у мислима да случајно он не иде погрешним путем. Дешавало се по многим питањима, судбоносним по наш народ и нашу Цркву да су сви из његовог окружења, чак народне вође и црквене, следили један правац, а он сам, у супротном смеру. И никада није помислио, “ако сви иду тим правцем, може бити да су они у праву, а не ја.“ По томе он је подражавао и био је сличан светом Максиму Исповеднику или светом Марку Ефеском, који су у своје време били и остали једини чувари православног учења и православне вере.

Такође, оца Јустина је красила неустрашивост. Он је говорио да је за свој пут, за своју веру, спреман поднети хиљаду смрти, када би то било могуће. А један моменат само, био сам присутан у манастиру Ћелије, када је власт тадашња, представници из Београда и из Ваљева, долазили да реше питање пута за Градац, који је требало да прође тачно кроз манастирску порту, испред уласка у саму цркву. Отац Јустин се томе одлучно супротставио. На примедбу једног од тих посетилаца, утицајног функционера, који му је рекао: “ Оче Јустине, ви сте ме разочарали“, авва је одговорио: “ нека ја не разочарам Свете Архангеле, и Господа Христа, а за вас…“ Тако је одговорио.

Дакле, цео његов живот, како сам га ја доживео и схватио, био је усправан пред Богом, и никада повијен пред људима. Попут светих апостола, који су у своје време рекли “већма се Богу треба покоравати него људима.“ Зато је, нема сумње, са њима и са свима светима, у царству свога љубљеног Господа и наш свети авва Јустин, где наставља да се моли за све нас, за манастир Ћелије, и сестре Ћелијске, за своју духовну децу, ма где се она налазила, за сав род наш многогрешни и многострадални, али и за цео род људски, да би се у Дан Суда пут нашли у Господу, са десне стране и наследили живот вечни и Његову милост. То је оно, о авви Јустину, што је немогуће људима, односно људским језиком изразити, то су она вечна блага која Господ припрема онима који Га љубе. Хвала.