Беседа Владике Артемија у Недељу 17. по Духовдану 2002. године у Лелићу

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Ми људи, данашњи Срби, данашњи православци, често заборављамо ко смо и шта смо. Показујемо упорност и истрајност у многим питањима која се тичу земаљског живота, изгонимо неку своју правду, изгонимо истину, трудимо се и боримо се за земаљско, за богатство, за славу, за част, за власт, за уживање, за грехе, а гле, када је вера у питању, онда смо ту слаби, онда ту брзо клонемо, брзо малакшемо, окренемо се од своје вере, од својих предака, идемо за оним који нас обмањују, који нас лажу, те тако смо више од педесет година били се много удаљили од своје вере, од своје цркве, од пута који су нам пропутили, коме су нас учили наши славни и Свети преци.

 

У име Оца и Сина и светога Духа.

Данас, драга браћо и сестре, Свето Јеванђеље које смо читали на Божанственој Литургији, говори о једном колико дирљивом толико и величанственом догађају. Говори о величини вере једне жене, жене незнабошкиње, али која је показала већу веру од читавог изабраног народа Божијега, народа jеврејског у коме се Господ Христос и родио.

Та жена Хананејка, како је назива Свето Јеванђеље имала је болесну кћер, кћер бесомучну, значи кћер која је сишла с`ума, која је изгубила свест о себи, била вансебна, била луда или бесомучна, што значи запоседнута од стране ђавола. Она није живела свој живот, него је ђаво кроз њу и деловао и викао и урлао. Она није била свесна шта се са њом догађа али је мајка, која је била свесна, доживљавала и преживљавала бол своје ћерке више него сама ћерка. Та жена Хананејка, сигурно је била чула за Господа Христа, чула је за његова предивна чудеса која је чинио куда је год кретао. Чула је за исцељење слепога, за исцељење губавих, чула је за Васкрсење сина наинске удовице и остала многобројна чуда Христова. И сигурно је у души својој вапила и желела да сретне тога Чудотворца, да и она од њега добије неку милост, да добије исцељење за своју кћер. И заиста, оно што је она желела у души својој, једнога дана вели Јеванђеље, Господ изађе и уђе у крајеве хананејске. Значи отишао је из крајева куда је проповедао по jевреjском народу и дошао је међу незнабошце, дошао је у хананејску земљу, где су живели људи који су се клањали разним идолима. Господ, све што је чинио, чинио је божански мудро и целисходно. Све што је чинио, све што је говорио, све што је радио, чинио је то ради спасења нас људи и целога рода људскога. Тако, и овај одлазак његов у крајеве хананејске није био случајан него намеран. Господ је знао и провидео шта ће се све тамо догодити, зато је и повео своје ученике да би их утврдио у вери преко жене Хананејке.

Када се Господ појавио у тим крајевима где је та несретна жена са својом лудом ћерком живела, она је чула за његов долазак, похитала је пред њега и када га је видела, она је завапила колико је грло носи: „Господе, сине Давидов, помилуј ме“. Она је тиме исповедила њега као Господа, исповедила га као Месију, сина Давидовога и ако је она била из другога народа и показала је веру у њега да ће он једини на овоме свету моћи да јој помогне и да јој ћерку излечи. Али, Господ јој не одговори ништа, вели Свето Јеванђеље. Господ је знао њену веру али јој ништа не одговори да би се њена вера што јаче показала. Чак, њен вапај побудио је и ученике Христове, дирнуо их до дубине душе. И они приступише Христу, да се заузму за њу и кажу му: „Господе, отпусти је, видиш како виче за нама“, тј. или јој учини по молби или јој кажи да престане да иде. И када и ту Господ није реаговао, жена притрча, паде пред њега и завапи: „Господе, смилуј се на мене, помози ми“. Не тражи, не помиње своју ћерку, не тражи исцељење за ћерку, него тражи милост за себе. Шта то значи? То значи да је мајка доживљавала тај дубоки бол због болести ћерке. Смиловати се на њу могао је само онај који је могао да јој исцели болесну бесомучну ћерку. Кроз ту молбу, она је у ствари вапила и тражила исцељење за своју болесну кћер. И тада Господ јој одговори али речима које нико није очекивао: „Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима“. Ко се од нас не би увредио на такву реч? Ко не би окренуо главу и отишао назад? Јер, гле Господ ту жену упоређује са псима. Али не зато што је он то мислио тако, то није он, него је он тиме хтео да каже како су јеврејске старешине тадашње и jеврејски народ који је све друге народе сматрао нижима од себе, а себе сматрао изабраним народом Божијим, децом Божијом. Тако да Господ у ствари изражава став свога народа према другим народима, само зато да би показао да тај други народ којега су Јевреји сматрали нижим од себе, сматрали скотовима, псима, да они могу бити изабрани народ, да они могу бити благословени народ, да они могу бити деца Божија, а не они који су се тако сами називали и који су истина и били изабрани. Али они, гле, иако је Господ по њима у том народу проповедао Јеванђеље, чинио многа чуда, они га не прихватише, они га не признадоше за Месију, за Сина Божијега, за Господа, они сматраху сва његова дела да то чини помоћу Везевула, кнеза ђаволскога, а гле ова жена незнабошкиња, коју су они презрали, сматрали као псом, она показује такву веру и заиста та жена и овога пута не окрете главу од Господа, него прихвата тај назив за себе па каже: „Да Господе, али и пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“. Нисам достојна да ми дадеш комад хлеба, али макар мрвицу. Та мрвица, она ће излечити моју ћерку, мрвица твоје милости, твоје љубави, твоје благодати. А то је Господ и хтео, да се вера те жене незнабошкиње покаже у светлости јачој од сунца, да се покаже у таквој величини која допире до небеса, која је очигледна за све. И тад јој Господ рече: „О, жено, велика је вера твоја, нека ти буде како желиш“, и завршава Свето Јеванђеље и оздрави кћер њена од онога часа.

Видите, која је снага вере, али не било које вере него вере у истинитога Бога у Господа нашега Исуса Христа. Онога који је постао човек ради нас људи, који је живео са људима, који је пострадао од људи и распет и погребен био и који је Васкрсао да би нас људе привео Оцу своме Небескоме, да бисмо сви ми били деца Божија а то постајемо вером у Господа Христа.

Ми људи, данашњи Срби, данашњи православци, често заборављамо ко смо и шта смо. Показујемо упорност и истрајност у многим питањима која се тичу земаљског живота, изгонимо неку своју правду, изгонимо истину, трудимо се и боримо се за земаљско, за богатство, за славу, за част, за власт, за уживање, за грехе, а гле, када је вера у питању, онда смо ту слаби, онда ту брзо клонемо, брзо малакшемо, окренемо се од своје вере, од својих предака, идемо за оним који нас обмањују, који нас лажу, те тако смо више од педесет година били се много удаљили од своје вере, од своје цркве, од пута који су нам пропутили, коме су нас учили наши славни и Свети преци.

А ова жена, колико је била упорна, колико је била истрајна њена вера, која се није никад поколебала ни онда када је чула ону тешку реч: „Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима“. Таква вера нам је потребна, браћо и сестре, да бисмо и ми добили макар мрвице са пребогате трпезе Господа Христа. Али он не даје мрвицу нама, он нама даје сву Благодат своју, он нама даје самога себе у Светој тајни причешћа када се причешћујемо телом и крвљу Господа Христа, јер он је рекао: „Ко једе тело моје и пије крв моју, има живот у себи“, има вечни живот у себи, јер он је вечност, он је Царство Небеско, он је сво Блаженство које Бог може дати. Ко њега прима у себи, прима све те Божанске дарове и обилно нас он гости и храни за својом Божанском трпезом. А ми, ми се често удаљујемо од те трпезе, идемо да пабирчимо класје по њивама глади, по разним наукама, по разним клубовима, по разним партијама, а заборављамо за онога који је живот свој положио ради нас и ради нашега спасења.

Та вера ове жене хананејке, красила је и наше славне и Свете претке, почев од Светога Саве, Светога Симеона Мироточивог, Светог кнеза Косовског Лазара све до Владике Николаја чије мошти овде почивају у његовој красној задужбини овде у Лелићу, до преподобног Оца Јустина Ћелијског и осталих угодника из рода нашега који су Богу служили том вером и који су Богу угодили и које је Бог прославио и на земљи и на небу.

Нека би њихових молитава драги Господ ту веру усадио и у срца наша и дао нам снаге и  истрајности, да истрајемо на томе путу, путу који води у живот вечни, да се вратимо к себи самима, да се вратимо нашим коренима, нашим прецима, да нашу децу упућујемо на тај пут, нашу омладину, јер, како каже наш народ: „На млађима свет остаје“. На тој нашој деци и омладини треба да остане и ова црква и наша славска свећа и крсно име, да остане наша држава и наша отаџбина, јер сви смо ми овде привремени гости. Данас јесмо, сутра нисмо, али треба да се продужи историја рода хришћанскога, рода српскога на овим просторима јер само тако и само тада и ми ћемо бити достојни када пођемо одавде да се нађемо у Царству Христовоме, тамо где се налазе сви Свети угодници Божији, да и ми са њима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.