Беседа Епископа Артемија у Недељу слепога 2003. године у манастиру Сопоћани

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Много је, браћо и сестре, било у оно време и физичких слепаца и духовних слепаца. Свето Јевађеље наводи само неколико случајева где су физички слепи прогледали, да их је Господ исцелио, али исто тако у оно време је било веома много духовно слепих људи, који су гледали у Христа, гледали његова чудеса, слушали Његову божанску науку, а нису га препознали, јер каже: „Да су га препознали, не би Господа славе разапели„. Зато у оно време, када је Господ страдао, беше она велика маса народа која је викала: „Распни га, распни га„, зато што га нису препознали, зато што су били духовни слепци, али вера Христова је та која отвара очи душе наше, која нам помаже да духовно прогледамо, да сагледамо циљ свога живота овде на земљи, да сагледамо пут којим треба да идемо кроз овај живот, да бисмо се удостојили Царства небескога.

 

 

Транскрипт беседе

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Христос Васкрсе, браћо и сестре!

Заиста је Васкрсао Господ и ево ми се још налазимо у томе празнику, празнику Васкрсења Христовога којега славимо од Васкрса до Спасовдана пуних 40 дана. За ових 40 дана Света Црква сваке недеље, браћо и сестре, пред нас изводи по једнога или више сведока овог преславног чуда Васкрсења Христовога или износи пред нас догађаје да је Исус Христос Син Божији и зато је и Васкрсао.

Данас Света Црква ову недељу посветила је успомени једнога болесника, који се описује у Јеванђељу – слепи од рођења, којега је Господ исцелио са блатом од прашине и пославши га у бању Силоамску да се умије. То је потресни један догађај којег смо слушали у Светом Јеванђељу и којега треба прочитати и насамо у својој кући, у своме дому и удубити се у његову садржину. Тамо се помиње један физички слепац, дакле слепац телесно, јер је тако рођен, али се помињу и други духовни слепци који су гледали чудеса Христова и нису могли да поверују у њега. Видели су и ово чудо – да онај који је до тога момента седео слеп, за кога су сви знали да је тако рођен, сада га виде да је прогледао и питају га: „Како ти се то отворише очи, шта се десило?“ Када им је он објаснио да је то Христос учинио, они почеше да бунтују, да негодују: „Није тај човек од Бога, јер не поштује суботу„, то су тако говорили старозаветни Јевреји, фарисеји и законици који су се држали само слова закона, а његовога духа се нису држали нити су га познавали. Али у одговору овога слепога човека, налази се једна велика тајна која и данас за све нас важи. Објашњавајући он њима како га је Господ исцелио, како је прогледао, рекао је једну велику истину, они кажу да је тај човек грешан, а он каже: „Знамо да Бог грешнике не слуша, него ако ко врши вољу Божију, тога Бог слуша.“ Што значи, ово исцељење које се десило над њим доказ је да је тај човек, он није знао тада, у то време, то је било пре страдања, пре Васкрсења, није имао веру да је то Син Божији, али је рекао: пророк је, значи човек је Божији, човек који живи по закону Божијем, који слуша вољу Божију, и зато му Бог даје такву моћ и силу да чини ова преславна и дивна чудеса.

То важи и за нас, браћо и сестре. Ми се много пута Богу обраћамо у нашим молитвама, много што шта од Бога тражимо и најчешће не добијамо оно што тражимо, па се онда љутимо на Бога: „Зашто ми није то учинио, зашто ми није дете оздравило, зашто ми није мајка оздравила, и тако даље.“ А никада се не запитамо да ли смо ми испунили вољу Божију, па да Бог чује наше молитве и да испуни наше молитве. Јер и свети Јован Златоуст је рекао, једном приликом: „Послушајте ви Бога у његовим заповестима, па ће он чути вас у вашим молитвама„, што значи ако се ми не трудимо да целога живота живимо по закону Божијем, онда наше молитве не излазе и не доспевају до Престола Божијега и Он зато не испуњава наше молитве. Него се треба трудити да будемо истински хришћани, не само по имену, него и по животу и по делима и по мислима, вршећи заповести Божије и живети по закону Божијем, препуштајући себе и наше потребе вољи Божијој, молећи се Богу, али увек Господе нека буде воља Твоја. Јер каже на једном месту свети апостол Павле: „Ми не знамо зашта се треба молити“, најчешће се молимо за грешене ствари, па нам Бог не испуњава те наше молитве. Него се молимо за оно што је потребно за живот вечни, за Царство небеско, увек додајући: Господе нека буде воља Твоја и на мени грешноме.

Много је, браћо и сестре, било у оно време и физичких слепаца и духовних слепаца. Свето Јевађеље наводи само неколико случајева где су физички слепи прогледали, да их је Господ исцелио, али исто тако у оно време је било веома много духовно слепих људи, који су гледали у Христа, гледали његова чудеса, слушали Његову божанску науку, а нису га препознали, јер каже: „Да су га препознали, не би Господа славе разапели„. Зато у оно време, када је Господ страдао, беше она велика маса народа која је викала: „Распни га, распни га“, зато што га нису препознали, зато што су били духовни слепци, али вера Христова је та која отвара очи душе наше, која нам помаже да духовно прогледамо, да сагледамо циљ свога живота овде на земљи, да сагледамо пут којим треба да идемо кроз овај живот, да бисмо се удостојили Царства небескога.

Ево и ми данас овде сабрани, у овоме староме нашем манастиру, задужбини светих Немањића, и ми смо сведоци Васкрсења Христовога, и сведоци да постоји данас исто тако чудеса Христова као и у оно време када је ходио по земљи. Ево данас у овоме манастиру пред вашим очима, браћо и сестре, Дух Свети је три пута сишао на нас овде сабране. Јер смо имали освећење Светих Дарова – Тела и Крви Господа Христа, које врши Дух Свети, али смо имали и два рукоположења – два млада монаха из манастира Дубоки Поток, који су данас постали слуге Бога Живога, постали су они који треба да Јеванђеље читају и да проповедају другима, да помажу другима да духовно прогледају и да врше ону мисију коју су вршили свети Апостоли и сви њихови наследници до дана данашњега. Нека би дао Бог молитвама светих угодника Божијих из рода нашега, пре свега светог Владике Николаја, којег смо у прошлу недељу свечано прославили и уврстили у ред светитеља Божијих, да цео наш народ најпре духовно прогледа, да сагледа ко смо и шта смо, да сад знамо да смо потомци светога Саве и Стефана Немање, светог кнеза Лазара и Владике Николаја и да се трудимо да живимо онако како су они живели, да идемо путем којим  су они ишли, да вршимо вољу Божију онако како су они вршили, јер само тада, браћо и сестре, можемо се надати у милост Божију, када пођемо одавде да се нађемо тамо где се и они данас налазе, у Царству Христовоме, да и ми тамо са њима и свима светима славимо Васкрслога Господа нашега Исуса Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.