Беседа Епископа Артемија у Недељу пету Великог Поста 2004. године у манастиру Грачаница

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Најбољи пример великога покајања, спасоноснога покајања, показала је данашња светитељка којој је пета Недеља поста посвећена – преподобна Марија Египћанка која је једно време свога живота била велика грешница, а онда 47 година велика  покајница живећи у пустињи, борећи се са својим гресима, слабостима и страстима као са љутим зверовима док их све није победила и помоћу благодати Божије уздигла се до Херувима и Серафима и постала најомиљенија и најслављенија светитељка у Православној Цркви Божијој. И не само она, сви светитељи Божији који испуњавају наш календар и сваки дан у години јесу уствари покајници, зато што „нема човека а да живи а да не греши“, а човек који греши не може постати светитељ сем искреним и истинским покајањем којим ће очистити душу своју од грехова, од страсти, од прљавштина, задобити благодат Божију и милост Божију и тако спасити душу своју.

 

 

Транскрипт беседе

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ево нас, браћо и сестре, на петој станици светог Великога Поста, у петој недељи, како смо кренули на овај велики пут наш који траје седам недеља, како смо кренули кроз свети Велики Пост у сусрет Васкрсломе Господу. Али као што на сваком путовању бива да путници током путовања изнемогну, многи остану крај пута, мало је оних који стигну на циљ, то се, дакле показује и са нама овде сабранима и са нашим верницима из овога места, из овога села Грачанице. Када смо кретали на овај велики пут кренули смо сви, сви смо запостили, сви смо решили били да путујемо по овој пучини поста вршећи заповести Божије, кроз појачану молитву и пост, уз вршење светих Божијих заповести и врлина, али ето ваљда се многи уморили када нас је данас у Цркви овако мали број.

Пре десет дана наш народ је много пострадао на Косову и Метохији, над нама је извршен погром екстремиста и терориста албанских и уместо да то буде повод и позив да што будемо ревноснији у вршењу својих хришћанских дужности, да будемо што ближи мајци Цркви својој, нас нема. Дакле, није истинита ни она пословица која само код Срба постоји, на нашу срамоту: „Без невоље нема богомоље.“ Код нас ни у невољи нема богомоље. А тешко нама ако се Бога сећамо само кад нам је невоља, кад нам је мука, кад нам је тешко. Онда наша вера није права вера, онда ми Бога имамо за свога слугу кога зовемо само кад’ нам нешто треба од Њега. Али онај кога истински у Бога верује он Бога увек потребује, и у добру и у злу, и у тешкоћама и у лакоћама, и у свакоме тренутку свога живота. Али далеко смо данас од те вере, браћо и сестре.

Заиста Господ и јесте дошао у овај свет не да му служе, него да Он служи другима и да даде живот свој у откуп за многе. То говори данашње Свето Јеванђеље. И заиста Господ је животом својим овде на земљи и после Васкрсења  свога, Он је највећи слуга рода људскога. Он слуша наше молитве, Он зна наше потребе, Он је спреман увек да нам помогне када Га затражимо, када му се замолимо, када га у помоћ призовемо. И код нас људи Господ је оставио своје Свето Јеванђеље као мерило, као орјентир у нашем животу у који треба да гледамо да не бисмо са пута скренули, да бисмо безбедно дошли до свога циља, а то значи до спасења душе своје, а то значи да бисмо живећи у овоме свету удостојили себе да постанемо грађани Царства небескога. Да се удостојимо вечнога васкрсења у живот вечни као што је Господ обећао својим ученицима, али мерило Јеванђелско и мерило наше људско се разликује. По људским мерилима велики је онај човек који има што више слугу, коме што више људи служи. А Јеванђеље каже: „Велики је онај човек који служи свима.“ Мера величине нас људи овде на земљи јесте – мера служења ближњима својима, мера служења браћи својој. Према томе колико служимо другима, у томе је наша величина. “Ко хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“, рекао је Господ у данашњем Светом Јеванђељу, и  рекао и показао примером својим, јер је Он био слуга свима, није тражио да му служе. То тражи и од својих следбеника и од својих ученика, и заиста свети Апостоли били су слуге роду људскоме. Они су светлост Јеванђења Христовога пронели широм васионе, служили су спасењу људскоме,  речју и примером и чудима својим. И ми данас, ако хоћемо да заслужимо тај епитет великога човека и да будемо први, треба да будемо слуге једни другима, а служити ближњему својему значи помагати му да иде путем спасења, помагати му да душу своју спасе, да наследи живот вечни. Нема веће љубави од ове, нема већег служења од овога служења.

Ми често мислимо да служимо деци својој, да служимо ближњима својима ако им угађамо, ако само испуњавамо њихове телесне потребе, ако служимо њиховим слабостима и њиховим гресима. То, браћо и сестре, није љубав, то није служење ближњему. То је упропашћивање вечности нашим ближњима. Ако хоћемо да им помогнемо треба да им говоримо о животу вечноме, да им говоримо о врлинама, да им говоримо о гресима којих треба да се клону, да им говоримо о покајању и највише о покајању, зато што нема другога средства овде на замљи којим би људи могли очистити душу своју од грехова својих сем тајне покајања. Најбољи пример великога покајања, спасоноснога покајања, показала је данашња светитељка којој је пета Недеља поста посвећена – преподобна Марија Египћанка која је једно време свога живота била велика грешница, а онда 47 година велика  покајница живећи у пустињи, борећи се са својим гресима, слабостима и страстима као са љутим зверовима док их све није победила и помоћу благодати Божије уздигла се до Херувима и Серафима и постала најомиљенија и најслављенија светитељка у Православној Цркви Божијој. И не само она, сви светитељи Божији који испуњавају наш календар и сваки дан у години јесу уствари покајници, зато што „нема човека а да живи а да не греши“, а човек који греши не може постати светитељ сем искреним и истинским покајањем којим ће очистити душу своју од грехова, од страсти, од прљавштина, задобити благодат Божију и милост Божију и тако спасити душу своју. То је пример, браћо и сестре, и нама данашњим хришћанима, то је поука ове свете Недеље Великога Поста, да ако неко није искористио овај Велики Пост, да изврши свету тајну Покајања и Исповести да се покаје – има још времена.

Има још петнаест дана до Васкрса да се припремимо како бисмо очишћени од грехова својих, како бисмо освећени благодаћу Божијом били достојни да сретнемо Васкрслога Господа и да му кличемо Њему Васкрсломе и да молимо од Њега да и нас после васкрсења општега прими  у Царству Својем. Да бисмо и ми  тамо са свима светима славили Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.