Беседа Владике Артемија у Недељу 23. по Духовдану у манастиру Високи Дечани

Print Friendly, PDF & Email

Када се сретнемо са Господом, као данашњи бесомучник, кад нас Господ ослободи тих наших непријатеља који нас гоне по пустињи нашој, онда осетимо се да смо на сигурном месту, седамо крај ногу Исусових, као и онај данашњи болесник бесомучник и ту осећамо блаженство, осећамо да смо у рају. И ми данас који смо се овде сабрали, браћо и сестре, који смо прошли све те опасности на путу нашем и нашли се овде у овој светој обитељи, заиста осећамо се безебдним, осећамо да други свет не постоји иза овога храма, иза ових светитеља Божијих, који нас гледају са зидова, други свет не постоји, постоји само Царство небеско и ми овде који стремимо ка томе Царству, ка томе нашем циљу.

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Бог ублагодаримо, браћо драга, што нас је Господ удостојио да се нађемо овде данас у овој нашој стародревној обитељи и да се заједнички Богу помолимо. Ретко овде долазимо, али када дођемо осетимо да на овом месту обитава Бог, да је ово парче неба на земљи. Као путник кроз пустињу када иде, уморан, изнемогао па се обрадује када види пред собом оазу где га чекају његови најближи. Тако и ми, драга браћо, прошли смо велику пустињу да бисмо стигли у ову духовну оазу манастир Дечане, или можда ово је једно мало острво на пучини морској, па када бродоломник борећи се са таласима мора угледа да је острво близу колико се томе обрадује, а колико још више када на њега ступи ногом својом онда зна да је избегао свим опасностима које су му претиле док је био на отвореној пучини.

И око овога манастира шири се једно огромно море које бучи, које се таласа, које прети да преплави и ово острво спасења, али, рекох, на овом месту обитава Бог, ово је гора висока, гора Тавор, која се не да, на којој се спасавамо као што се Нојева барка зауставила на брду, на Арарату и била спасење Ноју и онима у ковчегу, или на брдо Тавору где се Господ преобразио, тако и ми овде када долазимо у ову свету обитељ, ми саосећамо да смо под Божијом руком, да смо у присуству Божијем, да престају сва она стрепљења и сви они страхови које смо носили у себи док смо овамо долазили – како ће нам пут проћи, да ли ћемо безбедно стићи? Или као данас што Свето Јеванђеље говори о ономе бесомучном човеку, кога тераше ђаво по пустињи тако и ми, браћо и сестре, у пустињи овога живота терани смо не једним, него многим ђаволима – читавим легионима, као што и каже Свето Писмо. По пустињи лудих жеља наших, интереса наших, уживања, страсти, али када се сретнемо са Господом, као данашњи бесомучник, кад нас Господ ослободи тих наших непријатеља који нас гоне по пустињи нашој, онда осетимо се да смо на сигурном месту, седамо крај ногу Исусових, као и онај данашњи болесник бесомучник и ту осећамо блаженство, осећамо да смо у рају. И ми данас који смо се овде сабрали, браћо и сестре, који смо прошли све те опасности на путу нашем и нашли се овде у овој светој обитељи, заиста осећамо се безебдним, осећамо да други свет не постоји иза овога храма, иза ових светитеља Божијих, који нас гледају са зидова, други свет не постоји, постоји само Царство небеско и ми овде који стремимо ка томе Царству, ка томе нашем циљу.

Рекох, ретко овде долазимо, много ређе него раније када се могло слободно овде долазити, али уверен сам  да већу благодат сада осећемо овде него раније када смо могли слободно долазити. Јер познато је да онога чега се човек лиши онда то почиње тек да цени у правом смислу, и онда осећа шта му је све то значило. И наш народ у целини осећа шта њему значи Косово, шта њему значе Дечани, шта њему значе Пећка Патријаршија, шта њему значи Грачаница?

Бојим се да није касно. Као што деца често пута не слушају своје родитеље, не поштују их, јер не осећају шта они за њих значе, не схватају њихову вредност за њихове животе. Али када се деси, па буду лишени њихових родитеља, када Господ мајку позове себи, или оца онда сирочићи осећају да су изгубили све, да су изгубили много, али је тада то осећање касно дошло. Ипак верујемо у Бога, верујемо у наше славне и свете претке, који нам подигоше и оставише ове наше дивне задужбине, да ће учинити да овај моменат ипак није дошао сувише касно, да још увек има времена, да је ово још увек наше док овде бораве наши часни монаси, док се овде узносе песме и молитве Богу свакога дана и сваке ноћи, и овде и у другим нашим манастирима, уверен сам да још ништа није изгубљено.

Нека би дао Бог да нам доласци у ове наше светиње на Косову и Метохији буду заиста подстрек да се вратимо својим коренима, да се вратимо својим вредностима духовним, да гледамо у небо, а да ходимо по земљи и да се удостојимо да нас Господ погледа својим милостивим оком, да нас помилује, избави нас од ових страдања и искушења кроз која пролазимо, да нам дарује мир и љубав међусобну, слободу и све оно што је потребно за један, човека достојан, живот овде на земљи, како би смо се могли изградити и постати достојни грађани Царства небескога, а тамо када се нађемо онда са нашим светим прецима и свима светима да славимо и ми Оца и Сина и Светога Духа Тројицу једносуштну и нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.