Беседа на монашењу 2007. године у манастиру Кончул

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Без помоћи Божије не можемо ништа у животу нашем чинити што је добро, што је на спасење. Зато је Бог, Извор свакога добра, дародавац свакога добра и извор сваке врлине. Оно што човек сам чини само је грех, а грех одводи од Бога, одводи од спасења и води у вечну погибао. Ове завете, које су положиле, ове две сестре, а и све овде присутне које су и монаси и монахиње у своје време су то положили и ово монашење је прилика и подсетник за све нас да се подсетимо шта смо обећали, да никада то не заборавимо, да знамо за ким смо кренули и кога смо се одрекли.

У име Оца и Сина и Светога Духa!

 „Ево дана којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему„(Пс. 117, 24). Тим речима, браћо и сестре, Света Црква прославља највећи хришћански празник Васкрсења Христовога, али тим речима можемо често да се обратимо Богу, да му захвалимо, заблагодаримо, за сва Његова добра, све Његове милости, све Његове благодати које нам шаље и даје у нашем животу.

И данас, имамо разлога да те речи упутимо Господу нашем: „Ево дана којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“. Јер заиста ово што се вечерас догађа, што се догодило у овоме светом храму јесте извор велике духовне радости за све нас овде сабране, али и много шире, за цео наш народ, за целу нашу православну Цркву. Јер вечерас, две младе душе одрекле су се света и свега у свету, узеле крст свој, по речи Господњој, и кренуле стопама Христовим, да иду за њим целога живота свога. Тако је Господ рекао, тако су многи у историји Цркве за двехиљаде година чули Његов глас, испунили Његове речи, одрекли се света и ишли за Господом Христом.

 И ове две нове сестре, сестра Нина и сестра Варвара, оставиле су све оно што су у свету имале, сву перспективу, све оно што данас свет нуди као шарену лажу, нарочото младима, којима и заводи и у погибао одводи. Оне су све то презреле, оставиле, узеле Крст Господњи и кренуле да служе Богу и своме роду, на славу Божију, на добро нашега народа и на своје лично спасење.

 Још у првим данима Хришћанства, говори Свето Писмо, да су се Апостоли радовали што се умножава број оних који се спасавају, јер после сваке апостолске проповеди прилазиле су многе душе, примале веру у Христа, крштавале се и наставиле да се труде на своме спасењу. Данас, нарочито код монаха и монахиња, нема веће радости него када се неко определи да окрене леђа свету и да крене монашким путем за Господом Христом. Нарочито дан монашења јесте извор велике духовне радости. Зато је оволики број монаха и монахиња вечерас овде сабрано, браћо и сестре, у овој стародревној нашој обитељи манастиру Кончулу, где су многи угодници Божији поживели, где су се многи овде замонашили и Богу угодили својим животом.

 У новије време, у задњих неколико година, када је овај манастир оживео, сваке године се догађа оваква радост у овоме манастиру, а и у осталим нашим светињама и манастирима. Јер, заиста, умножава се број оних који се спасавају и томе се радујемо. Ове младе сестре, положиле су вечерас монашке завете, чули сте шта су све обећале Господу Христу. Ти завети нису лаки, њих човек својим силама не може сам да испуни. Тога су и оне свесне, зато на свако питање нису одговарале онако смело и дрско као што у свету људи одговарају: „Да, ја хоћу и ја могу“. Него су смирено одговарале: „Да, али с Божијом помоћи„, јер знају да је Господ рекао: „Без мене не можете чинити ништа“(Јн. 15, 5).

Без помоћи Божије не можемо ништа у животу нашем чинити што је добро, што је на спасење. Зато је Бог, Извор свакога добра, дародавац свакога добра и извор сваке врлине. Оно што човек сам чини само је грех, а грех одводи од Бога, одводи од спасења и води у вечну погибао. Ове завете, које су положиле, ове две сестре, а и све овде присутне које су и монаси и монахиње у своје време су то положили и ово монашење је прилика и подсетник за све нас да се подсетимо шта смо обећали, да никада то не заборавимо, да знамо за ким смо кренули и кога смо се одрекли. Кренули смо за Господом Христом, а одрекли се сатане, ђавола и анђела његових и злобе њихове. Зато је потребно да само молитвом и постом измолимо милост у Господа, да нам дарује снаге да на овоме путу истрајемо до последњег свога издиханија.

 Сви монаси и ове монахиње, које смо вечерас добили у овом манастиру, они ће од сада бити нове молитвенице пред Господом, не само за себе, не само за сестринство овога манастира, него за све нас, за цео наш народ. Али, исто тако, и ми смо дужни, браћо и сестре, да се молимо једни за друге, а посебно за монахе и монахиње, јер њихово бреме које су узели на своја плећа, да иду за Господом Христом, треба помоћи, треба подупрети. Та узајамна молитва, њих за нас и нас за њих, јесте израз оне праве истинске хришћанске и јеванђелске љубави, која је свеза савршенства, која је последња врлина и која нас повезује са Богом, јер Бог је љубав.

 Нека би дао Господ молитвама Свете Равноапостолне Нине и Свете Мученице Варваре, Светог Оца нашег Николаја коме је овај храм посвећен и осталим угодницима Божијим; да њиховим молитвама испунимо сви наше назначење, било као монаси и монахиње, било као родитељи и чланови породице, било као деца хришћанска, да сви живимо хришћански, да испуњавамо заповести Божије, да се трудимо у нашем животу и тако добијемо милост од Бога и да нас он прими у Царство Своје Небеско, да и ми тамо са свима светима који су Богу угодили, да са њима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.