Беседа на Јеванђеље о два бесомучна 2007. године у манастиру Грачаница

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Иза свакога греха стоји по један ђаво, и уза свакога од нас стоје многи демони који нам нуде разноврсне грехе, да их ми прихватамо, да их испуњавамо у нашем животу и тиме да нас погубе,да нас одвоје од Бога, да нас удаље од Царства Небескога, од Блаженога Вечнога Живота. А где ћемо онда бити? Бићемо у ономе што је супротно Царству Небескоме, онда је место у паклу огњеноме, у вечним мукама.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 Све што је Господ, браћо и сестре, учинио за време Свога живота на земљи, све што је говорио и све што је људима показао, има трајну и непролазну вредност. Господ није дошао на земљу ради једне генерације, нити ради једнога народа, нити ради било којега човека. Дошао је ради рода људскога, ради свих људи свих времена и Његова наука божанска, Његово Свето Јеванђеље има космички, васионски значај јер је подједнако важно за све људе свих времена и свих народа. Господ Христос је дошао да људима покаже пут у њихову праву отаџбину, Царство Небеско, јер ради тога је човек и створен, ради Живота Вечнога и Царства Небескога, значи, живота у близини Божјој, са Богом и у Богу. То је тај Вечни Блажени Живот. Али, гле, људи често пута не прихватају ту науку Христову. Не живе по Његовим заповестима, не иду Његовим путем. Али човек, човек никада није сам и не може бити сам у овоме свету – или је са Богом или је са ђаволом – трећега нема. На нама је да бирамо с ким ћемо бити.

 Данашње Свето Јеванђеље говори како је страшно бити у друштву ђавола а далеко од Бога. Ко је стигао на време на Свету Литургију, чуо је Свето Јеванђеље које говори о два бесомучна човека. Бесомучна, значи које муче бесови, које муче ђаволи, а то су у ствари били људи вансебни, изван себе, народним језиком речено били су лудаци. Јер ђаво, који се усели у човека, чини га у ствари вансебним – он нити зна шта ради, нити шта говори, нити куда се креће.

А то беше у земљи гергесинској, где беху та два бесомучна човека које је ђаво био запосео као своју имовину и радио са њима шта је хтео, и кроз њих уливао страх у све остале људе тога краја. Јер, каже Свето Јеванђеље, да беху тако страшни, тако опасни, да нико није смео да прође оним путем тамо у чијој су близини они живели (Мт. 8, 28). А где су они живели? Не у кући, не у породици, него се кријаху по гробовима, по гробљима и отуда су уливали страх својом појавом, својим крицима и својим нападима на све оне који су туда пролазили.

 И када Господ, путујући тада по земљи и учећи људе, дође у те крајеве гергесинске, сретоше Га ова два бесомучна човека. Али, гле, сретоше Га са вапајем: “Зашто си дашао пре времена да нас мучиш?“(Мт. 8, 29) Препознали су Га ђаволи. Знали су ђаволи оно што људи нису знали, знали су ко је Господ Христос, да је Он Син Божји, да ће Он бити судија живима и мртвима, и демонима да ће бити судија, и зато Његова појава за њих беше већ мука само Његово присуство, и зато и вичу и вапију: “Што си дошо пре времена да нас мучиш?“

 Кад је то време кад ће их мучити? То је време Страшнога Суда, онда када буде Господ по други пут дошао на земљу. То време и демони очекују, и ђаволи очекују. Али је ово за њих било прерано. “Дошо си пре времена да нас мучиш.“ Чиме је он њих мучио? Својим Присуством Божанским, јер где је Бог присутан тамо нема места ђаволу. А где Бога нема, тамо се ђаво усељује. И мољаху Га, пазите, мољаху Га ђаволи, знали су шта ће бити са њима, да ће Господ исцелити ова два јадна човека, да ће их истерати из њих и они Га мољаху: “Ако нас изгониш одавде допусти нам идемо у свиње“(Мт. 8, 31). А ту на брду пасло је једно велико крдо свиња.

 Дакле: “Само нас немој слати у пустињу, само да не останемо сами“, кажу ђаволи јер пакао за ђавола је када је сам. Зато он и тражи друштво човека јер бити у човеку за њега је рај. А бити ван било кога, бити сам са собом, то је у ствари мучење и за самога ђавола. “Зато је и боље да будемо у свињама него да нас отераш да будемо сами са собом“. А у та два човека није било два ђавола него легиони, многи ђаволи беху у њима.

 И допусти Господ, пазите, милостиви Господ испуњава молбу чак и демонима а камоли да не би испунио молитве нама људима. И допусти им Господ, изађоше ђаволи из ових људи и уђоше у крдо свиња и, гле, чуда – свиње не могу да поднесу друштво ђавола. Људи су подносили годинама и били су оруђе кроз које је ђаво деловао а свиње, бесловесне животиње, не могу да поднесу друштво ђавола, него када ђаволи уђоше у свиње, побесне крдо свиња, навали и из брда, баци се у језеро и потопи се у води.

 А чобани свиња када видеше шта би, отрчаше у град и јавише народу. А народ изађе из града, срете Господа Христа, виде она два до тада страшна човека где мирни стоје пред Гоподом, и уместо да се обрадују томе, они показују жалост за свињама. Рачунају, ако је долазак Христа у њихово место коштао их тако много, потапање толико свиња, значи њихов губитак материјални, “шта ли ће бити ако остане дуже код нас“. И, гле, уместо радости за исцељење ових болесника, бесомучника, они мољаху Христа да иде од њих. И Господ кротки и њима испуњава молбу. Не остаје насилно. Господ се не намеће никоме али нуди себе свакоме.

 “Ко хоће за мном да иде“, говори Господ, “нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“(Мк. 8, 34). То је предлог, то није наредба, зато је и рекао: „Ко хоће“, а није рекао никоме: „Мораш“. Зато и на молбу ових гергесинаца Господ се удаљи из њиховога краја. А она два човека мољаху Христа да иду са Њим, да Му буду ученици, да Му буду Апостоли. А Господ њима не испуни молбу него им рече: “Идите кућама својим и проповедајте шта вам учини Господ.“ И гле, они остадоше у томе граду своме, у томе месту и беху први Апостоли међу незнабожцима, јер тај крај беше незнабожачки у који је Господ дошао и они проповедаху шта је са њима било, какви су били раније док су били ђавоимани, док су били вансебни, док су били луди и шта им је Господ Христос учинио и како их је исцелио. То је та мудрост Господња која све што чини, чини на славу Божју а на добро нас људи. Зато је Господ њих и оставио да би они уместо Њега проповедали и они су то чиили а Господ је отишао даље да проповеда своју науку, да исцељује сваку болест и сваку муку међу људима.

 И данас, браћо и сестре, има много оних који су вансебни, много оних који су бесомучни, много оних које ђаволи муче. Чиме нас ђаволи муче? Кроз грехе, кроз страсти. Ако робујемо неком греху, гле, иза њега је ђаво се ушуњао у нашу душу. Ако у нама постоје многи греси, многи ђаволи су у нама и ми онда не знамо ни шта радимо и не знамо и не сећамо се нашега циља и нашега назначења. У присуству ђавола човек заборавља на Бога. Обузет гресима човек заборавља на врлине, заборавља на Царство Небеско, заборавља на душу своју и гледа само оно што му ђаво нуди, што му грех нуди а то су земаљске страсти и сласти којима често робујемо. Браћо и сестре, човек који робује страстима и гресима он је вансебан, он је ђавоиман, он је бесомучан, иако не изгледамо тако један другоме јер нема греха без ђавола.

 Иза свакога греха стоји по један ђаво, и уза свакога од нас стоје многи демони који нам нуде разноврсне грехе, да их ми прихватамо, да их испуњавамо у нашем животу и тиме да нас погубе,да нас одвоје од Бога, да нас удаље од Царства Небескога, од Блаженога Вечнога Живота. А где ћемо онда бити? Бићемо у ономе што је супротно Царству Небескоме, онда је место у паклу огњеноме, у вечним мукама. Као што на земљи не може човек бити сам, него или је са Богом или је са ђаволом, тако и када оде са земље после наше земаљске смрти и упокојења, човек, његова душа или долази у Царство Небеско, у друштво Анђела, или одлази у пакао, у муку вечну у друштву демона. Трећега места нема. Као што на земљи има само два друштва тако и тамо постоје само два места у које одлазимо када одавде пођемо.

 Нека би дао Бог, и нама, и целом роду нашем и свима људима, да познају истину Божју, да познају правду Божју, да познају милост Божју, да се обратимо Богу, да живимо по закону Његовом, по заповестима Његовим, да будемо у друштву Господа Христа, у друштву Светитеља и Ангела, у друштву наших светих предака јер само тада када пођемо одавде, можемо се надати на милост Божју, да се нађемо са десне стране Његове у Царству Његовоме Небескоме, и да тамо са свима светима и ми славио Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.