Беседа на Јеванђеље о десет губаваца. Манастир Грачаница 2007. године.

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Браћо и сестре, ништа нема теже, нема већега греха од незахвалности за доброчинство. И Бог нама чини многобројна добра, многе нам милости показује, многе благодати даје. Болест губе, јесте уствари симбол и слика наше греховности, наших грехова. Као што је тада – свештеници су били ти који су давали сведочанство да су неки људи исцељени од губе – тако и данас, Христос је оставио у Цркви Својој свештенике да они чисте духовну губу са душа наших. Јер грех, у ствари, и јесте та губа, та лепра.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 Сваке недеље, браћо и сестре, Света Црква износи пред нас једну вечну истину из Јеванђеља Христовога, ту једну благовест коју је Господ Христос донео људима са неба на земљу и оставио је у Цркви Својој. Сваке службе, сваке недеље, дакле, Света Црква нас учи ономе како треба да живимо у овоме свету да би смо заслужили Вечни Живот у ономе свету.

И данашње Свето Јеванђеље говори нам једну такву велику поуку, браћо и сестре, у овој потресној причи о сусрету Господа Христа са десет тешких болесника онога времена, са десет губаваца. Губа је једна страшна болест која је некада харала човечанством, као данас рак или сида. То је болест од које се људско тело гноји и распада у животу и одаје ужасан смрад. И ти људи, дакле, проводе живот у тешким мукама. Али, оно што је још страшније, такви људи се изолују из друштва. Они живе у посебним местима, немају никакав контакт са људима, нити додиром јер је то тешка, преносна и заразна болест која се преноси било каквим додиром са здравим људима. Зато су ти људи који су боловали од такве болести живели заједно и подносили своја страдања заједнички и колективно. Тако се и десило да и ових десет губаваца нису сви били из једнога народа. Било је ту и Јевреја, било је и Самарјана, дакле, невоља је сјединила све људе, зближила их, као што и данас невоља често пута зближава и највеће непријатеље када се нађу у опасности.

 И када ти људи који су слушали о Господу Христу, о Његовом чудесном деловању у народу јеврејском, о Његовој благодати која исцељује сваку болест, која и мртве васкрсава, они су желели да Га сретну и вребали су прилику. И заиста, једном када је Господ путовао из места у место проповедајући своју Јеванђељску науку, ових десет људи, десет живих лешева, сретоше Господа Христа и вапију: “Сине Давидов, помилуј нас“(Лк. 17, 13). Траже помоћ, траже исцељење, а Господ Христос не ради као што обично чини, да их пита: “Верујете ли?“, или да се дотакне њихових болесних тела, него каже само: “Идите и покажите се свештеницима!“(Лк. 17, 14) Јер је тада био обичај, ако се неко неким чудом исцели неке болести, мора да добије потврду од свештеника да је исцељен, да се излечио и да онда може да контактира са здравим људима.

 И они показали су своју веру у Господа Христа тиме што су показали послушност према Господу. Ништа не траже више. Рекао им је: “Отиђите и покажите се.“ И они полазе у Јерусалим свештеницима, да се покажу и да свештеници утврде њихово здравствено стање, и гле, реч Христова је чудесна као и Његова рука, као и Његова хаљина, као све што Он говори или ради. Тако и овде Његова реч је била довољна. Јер каже Јеванђеље, идући успут они се очистише, погледаше, видеше да на њима нема више рана, нема гноја, да је кожа зацелила, да су они здрави људи. И сад долази поента ове поуке Јеванђељске. Један од ових десет људи, видећи да је оздравио на чудесан начин на реч Господа Христа, побуђен из дубине душе, враћа се Господу, враћа се, пада пред ноге Његове и благодари Му, захваљује Му на исцелењу. А Господ благо прекорева остале, па пита: “Да ли се исцелише десеторица, где су дакле деветорица да дођу и они да захвале Богу за своје исцељење, него само овај туђинац, овај Самарјанин“(Лк. 17, 17-18). Дакле, очигледно да су они били јеврејскога рода, осталих деветорица. А овај Самарјанин који се сматрао туђином, он се вратио и принео захвалност Господу Богу.

Браћо и сестре, ништа нема теже, нема већега греха од незахвалности за доброчинство. И Бог нама чини многобројна добра, многе нам милости показује, многе благодати даје. Болест губе, јесте уствари симбол и слика наше греховности, наших грехова. Као што је тада – свештеници су били ти који су давали сведочанство да су неки људи исцељени од губе – тако и данас, Христос је оставио у Цркви Својој свештенике да они чисте духовну губу са душа наших. Јер грех, у ствари, и јесте та губа, та лепра. од које се као некада тела, Тако се од грехова душа наша распада у гноју и смраду греховноме. И као што су тада губавци ишли свештеницима да добију потврду да су оздравили, тако и данас Христос је установио свештенство у Цркви Својој, њему је предао власт да чисти и лечи духовну губу са душа наших. Зато је потребно, зато Црква и препоручује и захтева од свакога од нас, јер нема човека да живи а да не греши, да иде свештенику, да покаже своје ране духовне, да покаже своју духовну губу, и од свештеника да добије опроштај својих грехова и очишћење своје душе. Да добије потврду да су му греси опроштени. И тек онда да приђе друштву оних који се спасавају, друштву праведника, да може онда да приђе Господу Христу са захвалношћу и да прими Његово Тело и Крв, на исцељење душе и на Живот Вечни.

 Зато и ми, браћо и сестре, каже Свети Апостол Павле, поручује хришћанима тадашњим којима пише своје посланице: “На свему благодарите!“ Тиме жели да нагласи колика је велика ствар бити захвалан свакоме који нам било шта добро учини. Али овде Апостол Павле мисли друго, и шире од тога, на свему благодарите. Коме? Богу! И онда кад вам је добро, и онда кад вам није добро, и кад сте здрави и кад сте болесни, јер знајте, све што Бог допушта бива из љубави Божије према нама, за наше неко вечно добро. Зато треба увек Богу благодарити, дакле, и када нас гоне и када нас муче, и када нас убијају за име Христово и тада треба Богу благодарити јер тако потврђујемо у ствари своју веру у Господа Христа, потврђујемо да смо Његове слуге, да смо потомци наших славних Светих предака који су тако живели и тако Богу угодили и од Бога прослављени били.

Нека би данашња Јеванђељска поука била и нама, браћо и сестре, путоказ у нашем животу. Да за све Богу благодаримо, да се заповести Божијих држимо и да се трудимо да по њима живимо. Јер само тако радећи и живећи, ми ћемо показати се достојним да нас Господ прими када пођемо одавде у Царство Своје Небеско, у Живот Вечни и блажени. Да тамо и ми са свима Светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин!