Беседа у Недељу Прву Великог Поста 2007. године у манастиру Грачаница

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Данас је прва недеља Светога Великога Поста, недеља посвећена Светом православљу, посвећена победи Цркве Божије над многим и јаким непријатељима својим, разним јересима које су се јављале у историји Цркве Божије и које се и данас јављају. Данас прослављамо, дакле, ту величанствену победу која је крунисана на Седмом Васељском сабору, када је осуђена једна опака јерес, јерес иконоборства. Јер византијски цареви су сто двадесет година водили борбу против Цркве, водили борбу против Светих икона, уништавали их где су год могли и стигли. А Црква је бранила своје Свете иконе, јер је тиме у ствари бранила самога Господа Христа оваплођенога Сина Божијег, који јесте икона славе Очеве; и сваки човек је икона Божија, јер је створен по слици и прилици Божијој.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У песмама својим, браћо и сестре, Црква Свети Велики Пост често назива морском пучином, и молимо се Богу да ту морску пучину Великога Поста прођемо безбедно, без опасности, без бродолома.

А, где ми путујемо у ствари?

 Ми смо пре недељу дана кренули на једно велико путовање, путовање које траје не један дан, не недељу дана, него траје пуних седам недеља. Сви знамо када крећемо негде на пут да се добро припремамо. Што је путовање дуже, то је припрема озбиљнија и дужа, а ми смо кренули на једно заиста велико путовање, које траје седам недеља и зато је потребно да се припремимо за то путовање. Кренули смо ка Васкрсењу Господа Христа, у сусрет његовом васкрслом Господу, највећем празнику Хришћанскоме, а припрема за то путовање трајала је пуне три недеље претходне, које претходе Светом Великом Посту. Црква је у припреми те недеље пред нас износила пример, како треба и ради чега треба да кренемо на пут и како треба да се спремимо и које нас опасности вребају на томе путу. И, ево, ми смо већ недељу дана на томе нашем путовању.

 Данас је прва недеља Светога Великога Поста, недеља посвећена Светом православљу, посвећена победи Цркве Божије над многим и јаким непријатељима својим, разним јересима које су се јављале у историји Цркве Божије и које се и данас јављају. Данас прослављамо, дакле, ту величанствену победу која је крунисана на Седмом Васељском сабору, када је осуђена једна опака јерес, јерес иконоборства. Јер византијски цареви су сто двадесет година водили борбу против Цркве, водили борбу против Светих икона, уништавали их где су год могли и стигли. А Црква је бранила своје Свете иконе, јер је тиме у ствари бранила самога Господа Христа оваплођенога Сина Божијег, који јесте икона славе Очеве; и сваки човек је икона Божија, јер је створен по слици и прилици Божијој. И Господ својим оваплоћењем дао је људима слику Божију, показао је икону Божију у Своме Лику и зато Хришћани православни живопишу Свете иконе, указују поштовање, клањају се пред њима, целивају, а многе од њих су и чудотворне.

 Али, за ову недељу и све остале недеље, ми се припремамо за Свето Причешће, за примање тела и крви Господа Христа у себе. Припремамо се дакле да се сјединимо са Господом, онако како се Он сјединио са људском природом о своме оваплоћењу. Зато је Црква и одредила овај Свети Велики Пост, да вам буде период када више мислимо на небо, него на земљу, више мислимо на душу него на тело, више на Бога него на себе. А на овом нашем путовању ка Васкрсломе Господу вребају многе опасности и многи непријатељи наши, јер зли духови и ђаволи, они покушавају да нас на томе путу нашем нападају, да нас пљачкају, да нас рањавају, па често и да нас убијају, духовно мислим, не физички, јер сваким грехом који човек чини, у ствари, он рањава и убија душу своју.

Зато је Црква одредила да појачаним постом, појачаном молитвом и пре свега Светом Тајном Исповести, када пред свештеником исповедамо грехе своје, све што смо учинили у животу своме против закона Божијега, против душе своје, све оно што Богу није мило и драго то ми исповедамо, и преко свештеника, преко духовника добијамо опроштај наших грехова. И онда, и онда тако припремљени постом, молитвом, очишћени од наших грехова, од наше прљавштине духовне кроз Свету Тајну Покајања, ми приступамо са смирењем и примамо тело и крв Господа Исуса Христа у Светој Тајни Причешћа.

То је наша опрема за тај велики пут, то је наше оружје којим се ми бранимо од наших непријатеља на томе путу на којем нас нападају. И тако путујући кроз Свети Велики Пост, ми у ствари идемо у сусрет Васкрсењу Господа Христа, идемо у сусрет и своме васкрсењу, јер својим Васкрсењем, Господ је обећао и нама, да ћемо и ми у своје време, у последњи дан овога света и века, васкрснути, да би Господ свима онда на Страшноме суду дао по делима нашим. Благо ономе ко у животу овоме потруди се да живи по закону Божијем, да се чува греха, да чини добро, да никоме не чини зла. Оно што не желиш да теби чини други, немој ни ти чинити другоме. Или, оно што би ти желео да теби чини други, то и ти чини другоме. Сви ми знамо да не волимо кад нас неко лаже, кад нас неко клевета, кад нас неко пљачка, кад нас неко гони, кад нас неко убија – не треба ни ми то другом да чинимо. А сви волимо да нас поштују, да нас цене, да нас воле, да нам помажу у невољама – чинимо и ми то другоме. То је закон који је Бог дао људима да тако у животу живимо и да се на тај начин спасавамо.

 Нека би дао Бог и данашња Света Недеља и сви Свети угодници Божији и сви Свети Оци наши, који нам веру нашу оставише да је и ми држимо чисту, неокрњену, неповређену, неупрљану, да је такву предамо нашим млађим покољењима, нашој деци и омладини, да њиховим молитвама Господ дарује снаге и нама да овај Свети Пост пређемо до краја, без бродолома, без опасности.

 Многи у нашем народу, браћо и сестре, сматрају да се може постити прва и последња недеља, међутим то није Црква тако одредила, то није Црква тако благословила, то није тада на спасење наше. Када би човек градио мост преко једне реке, па саградио са једне стране метар-два и саградио са друге стране реке метар-два, да ли би ико могао тим мостом да пређе? Сигурно не. Ако се цео мост не сагради, он је неупотребљив и никоме не користи. Тако и ми, ако нарушимо овај пост, ако га не дрижимо целога, онда то нам није на спасење, него на суд и на осуду.

 Нека би дао Бог, дарово снаге да издржимо до краја на овом нашем путу, да очувамо наш пут, да очувамо нашу молитву, да се сјединимо са Господом Христом на спасење наше и на Живот Вечни, да би и ми у Царству Христовом са свима Светима славили Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин!

 Још нешто само, браћо и сестре, многи чим се причесте излазе из Цркве и одлазе кућама и то није добро. Треба се причестити, али и сачекати у Цркви да се Литургија заврши. Кад се причестимо још није завршена молитва, још богослужење траје. Причестите се ко се припремао, ко се исповедио, ко је постио и добио благослов, ко нема сметње, али и останите у Цркви до краја, до отпуста, и онда идете кући с миром, јер овако напустивши богослужење пре времена у ствари личимо на оног ученика Христовога који је добио од учитеља свога залогај и изашао одмах са вечере и отишао да га изда, да не да Бог да личимо на њега. Амин!