Беседа на монашењу. Петровдан 2007. године, манастир Црна Река.

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Вечерас је овај свети манастир, ова света обитељ добила дакле још једнога брата свога који се заједно са осталом братијом трудио, припремао се за овај свечани чин, провео три године у искушеништву и када је дошло време онда је положио и ове свечане завете, али исто тако треба знати и сви они то знају да чин монашења није крај подвига, није крај труда него тек почетак његов.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 Eво браћо и сестре још једног радосног дана, још једног радосног празника, празника Светих Апостола Петра и Павла који се прославља тако свечано у овоме пустињском и пећинском манастиру.Данас су нам Свети Апостоли подарили новога монаха, монаха Павла, који jе и ако млад, одлучио се да крене путевима за Господом својим и да се одазове на речи Христове: „ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Он је чуо те речи, не само ушима својим, него су оне допрле и до срца његовога и он је одлучио да остави све у свету и да крене уским путем који води у Царство Небеско. Чули сте његове завете које је положио. Ти завети нису нимало лаки, јер ни један човек не би их могао сам испунити без помоћи Божије. Зато монах и не одговара на та питања самоуверено, како ја то хоћу, ја то могу, него са смирењем: “Да с Божијом помоћи “, јер без Божије помоћи сигуран сам да то не могу испунити. Зато је браћо и сестре потребно да се и ми који смо били вечерас на овоме духовном слављу, да се молимо Богу да Бог укрепи душевне и духовне снаге и телесне снаге не само овога монаха, него свих монаха који су кренули тим путем за Господом својим да би достојно до краја ишли њиме, јер чули сте како се каже да ће Господ када дође да суди узвратити не по ономе шта смо обећали и изјавили него по ономе шта смо од тога обећанога испунили, зато је потребно да се целога живота сви ми, посебно монаси трудимо да испуњавамо закон Божији, заповести Божије.

Вечерас је овај свети манастир, ова света обитељ добила дакле још једнога брата свога који се заједно са осталом братијом трудио, припремао се за овај свечани чин, провео три године у искушеништву и када је дошло време онда је положио и ове свечане завете, али исто тако треба знати и сви они то знају да чин монашења није крај подвига, није крај труда него тек почетак његов. Тек као монах предстоји му велика и тешка борба са својим слабостима, са рђавим навикама, са страстима својим, јер нико се без борбе, без труда, без помоћи Божије не може тога ослободити. То што је Господ позвао монахе на тај пут, он је на исти циљ и ка истоме циљу позвао свакога крштеног човека, сваку крштену душу јер Господ није донео два Јеванђеља, једно за монахе а друго за лаике – за мирјане, него је за све донео једно Јеванђеље и дао га свима на испуњавање и пред све је поставијо један те исти циљ, а то је Царство Небеско, живот вечни у Царству Небескоме. То значи да се ово што се монаси заветују, они уствари обећавају само да ће се трудити да буду прави хришћани и ништа више од тога. Све оно што треба да чине монаси, треба да чине и остали људи хришћани. То значи и да се моле Богу, и да посте, и да се смиравају и да буду послушни Цркви Божијој, и да не чине зла другоме, и да претрпе увреду и све остале врлине треба да красе сваку крштену душу.

 Нека би Господ примио наше вечерашње молитве, нека би Свети Апостоли Петар и Павле, јер је и узео име Апостола Павла помогли нашем младоме монаху да истраје на овоме путу до краја живота свога и да помогну и нама осталима, да останемо и ми верна чеда Цркве православне, да се никада не поколебамо у томе, да своју веру чувамо без обзира на тешкоће, на невоље, на нападе који се врше на нас, на невоље кроз које пролазимо, јер нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско каже управо Свети Апостол Павле.

 Нека је сретно и Богом благословено ово навечерје Светих Апостола Петра и Павла и ово монашање. Амин Боже дај, на многаја љета!