Беседа на монашењу. Аранђеловдан 2007. године. Манастир Црна Река

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Пут монашки, видели сте није лак. Треба монаху помоћи да истраје на овоме путу. Он примивши монашки чин, постао је нови молитвеник пред Богом, не само за себе, већ и за све нас остале. А исто тако и ми имамо обавезе да се молимо за њега и за све остале монахе и монахиње у цркви православној, да би им Господ дао духовне и телесне снаге да истрају на путу којим су кренули, а кренули су за Господом Христом, по Његовим речима “ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“(Мк.8,34).

У име Оца и сина и Светога Духа. Данас браћо и сестре, када овај наш стари пустињски манастир слави своју крсну славу, Светог Архангела Божијег Михаила, Господ нас обрадова са још једном радошћу, а то је да се и ове године, као и ранијих година на данашњи дан, овде умножава братство овога манастира. Као што сте чули вечерас, брат Слободан који је провео три године овде у припремању за овај узвишени чин, постао је монах Харитон. А бити монах чули сте шта значи из његових завета, које је положио пред Господом Христом, Светом Богородицом, Светитељима Божијим и Анђелима Божијим и пред земаљском црквом овде сабраном. Бити монах значи умрети за овај живот, умрети за овај свет, а живети само за Бoга и ради Бога. Зато подвиг и монашки пут није нимало лак.

Чули сте какве завете даје онај ко постаје монах. Човек сам по својим моћима и својим силама, никада не би био у стању да то испуни без помоћи и благодати Божије. Знајући то, наш отац Харитон на постављена питања није одговарао: “хоћу”, “могу”, него је одговарао смирено: “Да, али с Божијом помоћи”. Заиста, без Божије помоћи, ове завете човек не би био у стању да одржи. Вечерас, у овој малој цркви, сабрала се цела Црква Божија и небеска и земаљска. Сабрала се у радости великој, духовној, јер је Господ рекао: “Већа радост на Небу бива за једног грешника који се каје, него за деведесетдевет праведника којима не треба покајање“(Лк15,7).

 Таквих заиста нема, али се тиме жели нагласити значај покајања. А монашки живот јесте покајање од почетка до краја. To је свест о својим гресима и борба и труд да се од тих грехова ослободи и да их више не понавља. То и јесте монашко покајање браћо и сестре. Ово је једна велика радост за све нас овде сабране, пре свега за братство овога манастира, за целу нашу епархију и за цео наш народ. На сваком монашењу, монаси који су присутни, обнављају своје завете, подсећају се шта су обећали Господу Христу. Тако је свако монашење подстрек монасима да истрајавају на своме путу, јер као што рече овде “Господ када дође да суди, неће питати шта смо обећали, него шта смо од обећаног извршили“.

 Отац Харитон добио је име по преподном Харитону и уједно је наследио свог старијег брата, који је носио то име у овоме манастиру, а који је постао прва жртва на Косову од стране злочинаца, Албанаца, који су га пре осам и по година лишили живота. Овај манастир не може да буде без Харитона, а Харитон значи Радован, Радослав или тако све оно што значи радост и заиста и онај отац Харитон својим животом и радом, био је радост, зрачио је радошћу, оптимизмом, вером, подвигом и трудовима. И овај отац Харитон исто тако ће својим животом уливати радост и наду свима онима са којима буде долазио у контакт.

 Пут монашки, видели сте није лак. Треба монаху помоћи да истраје на овоме путу. Он примивши монашки чин, постао је нови молитвеник пред Богом, не само за себе, већ и за све нас остале. А исто тако и ми имамо обавезе да се молимо за њега и за све остале монахе и монахиње у цркви православној, да би им Господ дао духовне и телесне снаге да истрају на путу којим су кренули, а кренули су за Господом Христом, по Његовим речима “ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“(Мк.8,34).

Није Господ рекао да узмемо Његов крст, него свој крст, јер Његов крст је претежак за наша слаба људска рамена, а наш крст значи све невоље, страдања, искушења, све оно што нас у животу по допуштењу Божијем буде сналазило, све то треба смирено, трпељиво и са благодарношћу Богу подносити и тако ићи за Господом Христом. Јер само идући за Њим, ми показујемо да смо Његови следбеници, да смо Његови ученици, да смо Његови верници и Он ће нас, када дође крај нашега живота овде на земљи, онда препознати заиста као своје и примити нас у Царство своје Небеско, тамо где се налазе хиљаде и хиљаде угодника Божијих монаха и мирјана, који су Богу угодили у претходних 2000 година, да се и ми нађемо са њима тамо и да славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и кроз сву вечност. Амин!