Пастир добри
Вечерас отац Пајсије је примио новог Анђела Чувара, Преподобног Пајсија Великога, на чије ће се житије угледати, коме ће се молити и који ће му помагати да ове завете које је положио пред вама овде, али и пред целом Небеском Црквом – као што сте чули овде да је присутан сам Спаситељ, Господ наш Исус Христос са свехвалном Мајком Својом, са Анђелима и свима Светима.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево, браћо и сестре, и овога дана дешава се пред нашим очима велика Тајна Божија. Дешава се велико чудо Божије, да и данас после две хиљаде година речи Христове допиру до срца многих и покрећу их на кретање за Господом Христом, онако као што је Он рекао: “Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном“(Мк. 8, 34).
Кроз две хиљаде година многи, многе хиљаде, хиљаде хиљада побожних људи и жена, примили су ове речи Христове у своје срце, оставили све, узели крст свој и кренули за Господом. И где их је он одвео? Одвео их је све у Царство Небеско, у вечну радост у вечно блаженство Вечнога Живота. И данас постоје многи, нарочито млади људи, који примају ове речи Христове у своје срце и одазивају се на њих, крећу путем оних преподобних отаца и матера који су пре њих тим путем прошли. Крећу путем који није непознат, који није тајанствен, путем који је обележен са исправним путоказима да се са њега не може ни скренути, ни залутати.
Ево, и вечерас пример је пред нама. Досадашњи наш брат Марко, а од сада отац Пајсије, такође живео је у свету као и остали омладинци што су живели, ал’ је реч Христова дошла у срце његово, загрејала га, покренула га и он је оставио све, и родитеље, и породицу, и пријатеље, и сроднике и своје школе и своју перспективу и кренуо за Господом Христом. Дошао је у манастир, у нашу Свету средњевековну задужбину Сопоћане. Провео је две и по године овде, припремајући се за овај моменат који се вечерас пред нама десио. Положио је испит искушеника и, ево, његов труд је уродио полодом. Он је вечерас постао монах, оно што је његова душа и желела.
А бити монах, значи бити војник Христов. Искушеник, он је регрут, он је на предвојничкој обуци, а монах је прави војник. Шта је дужност војника? Да се бори за свога цара. И монаси су дужни да се боре за Господа Христа, боље речено, да се боре за себе саме да остану на путу Христовоме, јер тиме и они прослављају име Господа свога али и Господ онда прославља њих. Као што је прославио све угоднике своје које помињемо свакога дана, који су испунили наше календаре, којима се ми молимо и који нам у помоћ притичу. Вечерас отац Пајсије је примио новог Анђела Чувара, Преподобног Пајсија Великога, на чије ће се житије угледати, коме ће се молити и који ће му помагати да ове завете које је положио пред вама овде, али и пред целом Небеском Црквом – као што сте чули овде да је присутан сам Спаситељ, Господ наш Исус Христос са свехвалном Мајком Својом, са Анђелима и свима Светима. Данас је у овај Храм стало цело небо. Пред том Небеском и земаљском Црквом он је положио своје монашке завете. Ти завети које сте чули нису лаки, њих човек својом снагом, својом мудрошћу, својом памећу не може сам да испуни. Тога је свестан био и отац Пајсије, и зато је одговарао, не онако као што ми у свету одговарамо: “Хоћу, могу“, него: “Да, али с Божијом помоћи“, знајући да без помоћи Божије не можемо ништа добро чинити. Отац Пајсије постао је, дакле, један нови молитвеник пред престолом Божијим, не само за себе, не само за своју братију, не само за своје сроднике, него за све нас, за цео наш народ. Али исто тако, будући да је узео крст свој, који није лак, на плећа своја, њему треба такође помоћи. И ми смо дужни да му помогнемо нашим молитвама, да га Господ укрепи, да му дарује снаге духовне и телесне да истраје на овоме путу којим је кренуо, да стигне до свога циља и да буде примљен од Господа свога, онако као што каже у Светом Писму: “Добри слуго, добри верни, у малом био си ми веран, уђи у радост Господа свога.“( Мт. 25, 21)
Нека би Господ примио данашње наше молитве, нека би даровао снаге и оцу Пајсију као и свима нама, пре свега нама монасима који на сваком монашењу подсећамо себе саме на оно шта смо ми обећали, и подгревамо ревност у себи да то испуњавамо. А онда да Господ пошаље милост Своју и благодат Своју и свима нама, да останемо верна чеда Цркве Православне, да останемо на путу наших славних Светих предака, свих угодника Божијих који су Богу угодили животом својим и од Бога прослављени; да би и ми када пођемо одавде били примљени у Царство Небеско, да тамо са свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин!
