Беседа у Недељу блудног сина 2008. године у Грачаници

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Беше изгубљен и нађе се.“ Где је био изгубљен? У гресима и страстима и нађе се кроз Покајање. То је пут којим и ми можемо наћи спасење душама својим, којим можемо измолити милост од Господа и којим путем можемо сачувати Косово и Метохију да буде и у будућности наше као што је било и у прошлости.

У име Оца и Сина и Светога Духа !

Ево, и данас браћо и сестре, завршисмо Свету Службу Божју, помолисмо се Богу за нас овде сабране и за цео наш православни и много напаћени народ српски. Прочитали смо и молебан за избављење народа нашега на Косову и Метохији од нових страдања која му предстоје, да нас Господ укрепи и даде нам снаге, духовне и телесне, да истрајемо на путу Божјем, на путу добра, на путу правде, на путу свега онога што је Богу мило и драго и угодно, и да нам дарује по милости Својој слободу и миран живот да можемо да живимо у нашим домовима на нашем Косову и Метохији.

Данас је, браћо и сестре, и недеља, како се зове у календару, Недеља блуднога сина. Чули смо Јеванђеље на Светој Литургији које говори о чудесној и потресној једној историји, једном догађају, о једноме родитељу, оцу који имађаше два сина од којих млађи пожеле да се удаљи од оца и затражи део имања који му припада. А отац, иако је могао да сина задржи силом у дому своме, није то учинио, него им је поделио имање. А Млађи син покупи свој део и оде у бели свет. Оде, како каже Јеванђеље, у далеку земљу и тамо поче живети распусно, беспутно, неморално и потроши имање своје које је од оца добио. И када је настала глад и невоља у тој туђој и страној, далекој земљи, он нашао се у великој беди, невољи и по оној народној – Неста пара, неста пријатеља – тако и он остаде и без друштва, и без пријатеља, и без новца. Те се приби, вели Јеванђеље, уз неког човека из те земље да би се прехранио, а овај га посла у поље да чува свиње. Какво понижење за тога младога човека који је био син угледнога оца, који је сада дошао до такве беде да мора да буде чувар свиња и опет гладан. Јер, вели се, да жељаше да се насити и оним рошчићима што су свиње из земље риле и јеле, али му ни то нико не даваше.

У таквом безизлазном стању и положају, он у једном моменту дође к себи. Дође к себи, а где је био до тада? Био је вансебан, био је у бунилу, био је у лудилу греховноме, обузет гресима и страстима, и није знао шта се са њим догађа. Али милост Божја га се коснула и он дође к себи. Сагледа свој положај у коме се нашао и постави себи питање, судбоносно и истовремено спасоносно питање:

“Шта ћу чинити? Шта да радим сада?“
И доноси одлуку:
“Знам шта ћу да радим. Устаћу и идем оцу моме, јер код њега толико има хлеба за све најамнике а ја овде умирем од глади. Идем оцу па ћу му рећи – Оче, сагреших небу и теби, нисам достојан да се даље називам твојим сином. Прими ме као једнога од својих најамника.“ (Лк. 15, 21).

Што је решио то је и учинио. Устао је, напустио и свиње и тога злога човека, домаћина код којега је служио, и враћа се оцу своме.
И гле чуда! Отац га угледа издалека. Како? Па, отац је очекивао његов повратак. Отац је знао да ће се његов син кад-тад вратити у покајању и знао је одакле ће доћи. Зато га је и угледао издалека јер је могао да се врати само оним путем истим којим је и отишао из дома очевога. Отац, кад га је приметио да иде, истрчао је пред њега, раширио руке, загрлио га, целивао и син поче да говори оно што је смислио:
¬ “Оче, сагреших Небу и Теби, нисам достојан да се назовем твојим сином“ , а даље отац му није дао да доврши. Није му дао да се понижава на ниво најамника и слуге, него одмах наређује својим слугама:
“Донесите најбоље одело. Обуците га. Дајте му прстен на руку, знак достојанства, повраћања у достојанство сина, дајте му обућу на ноге јер је сав изранављен и рањав и закољите теле угојено да се веселимо и радујемо.
– Зашто?
      „Јер овај син мој беше мртав,и оживе; беше изгубљен,и нађе се“(Лк.15,24).
И почеше се веселити.
То је та јеванђељска прича која је и прича свакога од нас, браћо и сестре. Сви смо ми, у мањој или већој мери, онај блудни син који је напустио Оца свога Небескога, кроз грехе наше које чинимо свакодневно, кроз страсти наше, кроз безакоња и зла која чинимо, кроз мржњу, завист, злобу, пакост коју једни другима наносимо. Ми се, у ствари, удаљујемо од Оца Нашега Небескога и одлазимо из дома његовога у далеку земљу. А далека земља је земља греха, земља зла, земља где ђаво господари. И као што је Господ рекао у Јеванђељу да “велика радост бива на небу за једнога грешника који се каје, већа радост него за деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лк. 15, 7) и ова данашња прича то сведочи. Ето, отац наређује да се закоље теле угојено, да се радују и веселе и стадоше се веселити. Настала је радост на небу за овога покајника, за свакога покајника небо се весели, сви Анђели, Арханђели, Серафими, Херувими веселе се заједно са Господом и радују се повратку свакога од нас са пута греха, са пута страсти, са пута зла, на пут врлине, на пут спасења.

То је дакле, браћо и сестре, Црква ово Јеванђеље одредила да се чита у ову недељу пред Свети Велики Пост. Да нам на примеру покаже како ми да дочекамо Свети Велики Пост, Часни Пост, зашта да га употребимо. То је време које је Црква одредила да у њему обратимо више пажње на своју душу него не тело, да мислимо више о небу него о земљи, да мислимо више о Вечном Животу него о овом пролазном животу и да се кајемо за грехе своје које смо у животу починили. Да поступимо као овај блудни син, да и ми са покајањем и смирењем припаднемо Оцу Своме Небескоме и завапимо: “Оче, сагреших небу и теби.“ И тада ће Господ радовати се нашем повратку. Тада ће се и наша небеска браћа, Анђели и Арханђели, тада ће се и наши Свети преци радовати када виде да се српски народ кроз покајање враћа на пут својих предака, на пут Светих Немањића.
И као што је отац овоме сину опростио све његове заблуде, све његове грехе, младалачке, сву лудост његову коју је починио и вратио му царско достојанство сина, тако ће и Бог наш народ, браћо и сестре, ако прибегнемо Богу кроз покајање, он ће нас пригрлити поново, учинити нас верним слугама својим и даровати нам оно што нам непријатељи наши одузимају. То је пут спасења и нашега личнога, свакога од нас, наше душе и наше вечности, али је ово пут спасења и целога рода нашега и спасења Косова и Метохије.
Нема, браћо и сестре, другога пута, другога начина сем Покајања. Јер Покајање има такву силу и такву моћ да васкрсава из мртвих. “Јер овај син мој беше мртав и оживе.“ Како оживе? Кроз Покајање.

“Беше изгубљен и нађе се.“ Где је био изгубљен? У гресима и страстима и нађе се кроз Покајање. То је пут којим и ми можемо наћи спасење душама својим, којим можемо измолити милост од Господа и којим путем можемо сачувати Косово и Метохију да буде и у будућности наше као што је било и у прошлости.

А ми, браћо и сестре, да останемо верни својим прецима, Светом Кнезу Лазару, његовом косовском завету, да останемо верни нашим светињама на Косову и Метохији, гробовима наших предака, да останемо верни и останемо и истрајемо у нашим домовима на Косову и Метохији, да не помишљамо на одлазак било куда, јер куда год ми пошли, отишли би у ону далеку земљу, далеко од Оца свога, далеко од дома Очевога.

Нека би Господ примио данашње наше молитве и молитве свих оних који се за нас моле, а моле се многи. Цела Србија се моли за народ на Косову и Метохији, цела Православна Русија се моли за наш народ, цео Православни свет се моли за нас, браћо и сестре. Нека би наше молитве Богу биле пријатне, да нам Он дарује оно за шта се молимо, а то је спасење душа, мир и слободу у овоме животу и Живот Вечни у Царству Небескоме, да би смо и ми тамо са свима Светима славили Чудесног Господа нашег Исуса Христа са Оцем и Духом Светим, кроза све векове и сву вечност. Амин.