Беседа на Свете Враче 2008. године у манастиру Врачево

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

И ево, данас, Бог је благословио да имамо и овакав диван дан, овако лепо време, да смо сабрани у овако великоме броју на ову нашу монашку свечаност, на ово славље, да прославимо и храмовну славу, али и отварање новога манастира у нашој епархији и да се заједнички помолимо Богу, са игуманом ове свете обитељи оцем Василијем и његовим братством. Да им пожелимо срећан почетак монашкога труда овде и да им Господ подари духовне и телесне снаге да истрају на овоме путу којим су кренули, а кренули су да служе Богу и своме народу.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

“Ово је дан којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“(Пс. 117, 24). Оваквим речима, браћо и сестре, Света Црква дочекује и прославља највећи хришћански празник – Васкрсење Христово. Али тим поздравом Света Црква дочекује и многе друге празнике и пригоде када заиста се вреди и треба радовати у Господу.

И данас ми овде сабрани Духом Светим, на овом светом месту, у овом нашем стародревном манастиру, имамо много разлога да се радујемо и веселимо. Овај манастир посвећен Светим Врачима, Козми и Дамјану, прославља данас своју крсну славу, јер је храм посвећен овим дивним Светитељима Божјим. То је један разлог за нашу радост и весеље.

Други разлог је што се ове године прославља сто четрдесет и осам година од обнављања овога манастира, који је био у рушевинама за време турско, а 1860-е године, наши преци који су овде живели, смогли су снаге да подигну ову дивну цркву овде. А ми ове године, поред ове цркве имамо прилику, чули сте и видели сте, да осветимо и овај предивни нови конак који је подигнут поред овога манастира и у њега се уселило младо монашко братство. Сигурно је некада овде био манастир али записано нема о томе ништа. Дуго време је била парохијска црква и тако је служила Богу и нашем народу верном из ових крајева. Али у новије време показала се потреба да ова црква пева, не само неколико пута у години, не само недељом или великим празницима, него и свакога дана. Зато је из братства манастира Сопоћана издвојена једна матица, један мали рој монашки који је пресељен у ову овде кошницу духовну, да овде настави да скупља духовно богатство, духовни мед којим се слади наш народ који у Бога верује, који се Крстом Часним крсти, који иде стопама наших славних, светих предака Светога Саве, Светог кнеза Лазара, Светог ђакона Авакума, Светог владике Николаја, Препобног Јустина Ћелијског и осталих који су Богу угодили из рода нашега.

И ево, данас, Бог је благословио да имамо и овакав диван дан, овако лепо време, да смо сабрани у овако великоме броју на ову нашу монашку свечаност, на ово славље, да прославимо и храмовну славу, али и отварање новога манастира у нашој епархији и да се заједнички помолимо Богу, са игуманом ове свете обитељи оцем Василијем и његовим братством. Да им пожелимо срећан почетак монашкога труда овде и да им Господ подари духовне и телесне снаге да истрају на овоме путу којим су кренули, а кренули су да служе Богу и своме народу.

И то је тај подвиг коме су они посветили своју младост, своје животе као и монаси у другим нашим манастирима. Они се моле Богу не само за себе даноноћно овде него и за све нас који овде се повремено састајемо и за цео наш народ коме је заиста потребна помоћ Божја. Јер много пута у нашој историји пролазили смо разне тешкоће, невоље и искушења и данас то пролазимо посебно на Косову и Метохији где већ девет година наш народ страда у континуитету, страда наш народ, страдају и наше светиње. Као што је овај манастир овде делио судбину свога народа, онда када је страдао народ и црква је ова рушена, паљена, уништавана. Када је народ ослобађао се и обнављао онда се и Црква Божја обнављала. И ево данас, поред тога што непријатељи руше и уништавају наше светиње, с друге стране Бог даје снаге да се многе наше светиње које су рушене током векова у турско време, у наше време обнављају. То је нада, то је гаранција да ће и све оно што је данас порушено, да ће дочекати своје време да буде и обновљено.

Али пре свега ми као народ морамо обновити себе Духом Божјим, Духом Светим, вером наших Светих предака, снагом њиховом којом су истрајали у ропству пет стотина година, да и ми не поклекнемо, да останемо тврди на своме темељу, утемељени око наших светиња којих да се држимо као за котве да нас никакви ветри и олује одавде не би могли покренути и одувати, да останемо дакле верни нашим светињама, гробовима наших предака и нашим светим прецима. И онда ће Бог благословити да се и прогнани народ врати у своје домове, у своја села и градове око наших светиња, да их обнављамо како коју можемо и колико можемо. Али Бог ће да благослови, да све оно што непријатељ уништава, да то вера наша и љубав наша подиже и оживљава.

Нека би Господ благословио овај данашњи дан и овај почетак живота овога манастира, нека би Господ благословио и све вас, браћо и сестре, и цео наш народ који је данас молитвено овде са нама сабран, иако многи физички нису могли доћи. Нека је срећна, Богом благословена Слава оцу Василију и његовом братству, нека је срећна и благословена Слава и данашњем домаћину Томиславу Лешевићу који заједно са манастиром данас припрема ово славље. Нека је срећна и благословена Слава и будућем домаћину који се јавио да идуће године буде домаћин на овој Слави, Саши Шљивићу из Лешка, нека је свима њима и свима нама Бог на помоћи, да нам Господ дарује да дуго и дуго година овде долазимо и славимо Бога. А када пођемо одавде да нас Господ удостоји да постанемо грађани Царства Небескога, да уђемо тамо где се наши славни преци налазе и да тамо са њима и свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин!