Беседа Владике Артемија у Недељу 9. по Духовдану 2008. у манастиру Грачаници

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Јеванђеље Христово – благовест. А највећа и најчуднија благовест управо оно што је Господ објаснио ради чега је Он дошао на земљу, ради чега је Син Божији постао човек, шта је то Он тражио од људи: да ли хвалу, да ли славу, да ли неке дарове или уздарје? Не, Он је постао човек и дошао на земљу само са једним циљем – да људима дарује живот вечни. То је смисао и рођеља Господа Христа и Његове науке и Његових чуда и Његовог страдања и Његовог славног Васкрсења из гроба да људима дарује живот вечни. А човек остављен сам, он је роб греха, смрти и ђавола.

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Јеванђеље Христово, браћо и сестре, једина светла тачка на овој црној земљи, једина блага и радосна вест у горком животу човека и човечанства. Јеванђеље Христово – свака реч – благовест; свако дело – чудо. Све што је Господ рекао јесте за нас људе радосна и блага вест, јер нам открива смисао нашега живота овде на земљи, открива нам и циљ коме треба да тежимо у овоме своме животу. А свако дело Његово и цео живот Његов једно огромно и необјашњиво и несагледиво чудо. Благовест до благовести, чудо до чуда – то је Јеванђеље Христово.

Прошле недеље слушали смо у Светом Јеванђељу преславно чудо Христово када је умножио седам хлебова и нахранио четири хиљаде људи, а данас одмах иза тога чуда долази следеће чудо још веће и још невероватније и још славније када Господ отпусти народ и нареди ученицима Својим да у лађи иду преко мора на другу страну, а Он оде на гору да се помоли Оцу Своме у тајности. То је Он често чинио да би нама људима показао да је усрдна, усамљена молитва јака молитва. Али то је учинио Господ са још једном намером да покаже ученицима Својим и свима нама, касније верујућима у Њега, да је Он заиста истинити Бог који влада и животом и смрћу и природом и духовима и ветровима и морем.

Када беше ноћ дубока и ученици беху у лађи, а море се узбуркало и дизаше се велика бура и велики таласи, од чега су они страховали као обични смртни људи. У то време, гле, њима се појави њихов Учитељ, али необично – иде по води, човек иде по мору, гази као по суву. Помислише они: мора да је нека утвара и у страху повикаше, а Господ јави им се. Најприје умирује узбуркано срце њихово од страха и неверице да би учинио после оно још веће чудо. Рече им Господ: “Не бојте се, Ја сам.“ Познадоше они глас свог Учитеља, а Петар који је увек вером својом и ревношћу својом истицао се између осталих ученика, рече Господу: “Ако си Ти, заповеди да и ја дођем Теби по мору, по води.“ И Господ му рече: “Хајде!“ Петар изађе из лађе и по таласима морским пође у сусрет своме Господу.

То је моћ вере, то је Божанска сила вере, која ето и обичнога човека Петра чини чудотворцем да и он иде по води као по суву, као и његов божански Учитељ. Али Петар је ипак само човек. Видевши огромне таласе и велику буру, уплаши се, а страх је увек плод сумње и поче тонути, поче се давити у води и повика иза гласа: “Господе спасавај!“ А Господ пружи му руку, прихвати га и рече: “Маловерни, зашто си посумњао?“ То и јесте управо – сумња је та која уништава веру у Бога, уништава веру која чуда ствара. И после тога Господ и Петар уђоше у лађу код осталих ученика, а они видевши то преславно чудо, поклонише се и рекоше: “Заиста, Ти си Син Божији.“

Браћо и сестре, велико и дивно чудо, али таква чуда дешавају се касније и кроз историју Цркве Христове, дешавају се и дан данас на овај или онај начин. И када год ми видимо и осетимо силу вере, било у себи, било у брату своме, треба се поклонити Господу Христу и исповедити веру у Њега: “Заиста, Ти си Син Бога живога.“ А исто тако у свакој невољи нашој, у којој се нашао Петар; и ми када се нађемо у невољи, било на суву, било на мору, било опкољени непријатељима, било опкољени зверовима, постоји само две речи које нас спајају са Господом нашим: “Господе спасавај!“ Ако те две речи упутимо Господу са вером, Он ће увек бити близу нас као што је тада био близу Петра, пружиће нам Своју руку и избавиће нас од наше невоље и из опасности у којој се налазимо. А ми, после таквог спасења, поклонимо се Господу Христу и рецимо: “Заиста Ти си Син Божији.“

Да, Јеванђеље Христово – благовест. А највећа и најчуднија благовест управо оно што је Господ објаснио ради чега је Он дошао на земљу, ради чега је Син Божији постао човек, шта је то Он тражио од људи: да ли хвалу, да ли славу, да ли неке дарове или уздарје? Не, Он је постао човек и дошао на земљу само са једним циљем – да људима дарује живот вечни. То је смисао и рођеља Господа Христа и Његове науке и Његових чуда и Његовог страдања и Његовог славног Васкрсења из гроба да људима дарује живот вечни. А човек остављен сам, он је роб греха, смрти и ђавола.

Господ Христос као Син Божији, као једини Спаситељ људи дошао је да људе ослободи тога ропства и да им дарује живот вечни. А то значи да покажу да је човек на земљи не да би овде поживео педесет, осамдесет или сто година, па да га онда нестане и да више не постоји, да постане храна црвима и да то буде његов крај. Не, него дошао је, човек је створен и постављен у овај свет да живећи на овоме свету заслужи и добије живот вечни. Господ је то много пута поновио у Својој науци Божанској, у Свом Јеванђељу. А то је даровао људима Својим славним Васкрсењем. А то Своје Васкрсење и обећање да ће сви они који верују у Господа Христа да неће умрети, да ће васкрснути из мртвих, имати живот вечни, Господ је потврдио на један необичан, заиста веома необичан начин неколико стотина година после Свога Васкрсења.

У првим вековима Хришћанства, браћо и сестре, беше страшно и велико гоњење хришћана. Тадашња незнабожачка римска власт све хришћане је ставила ван закона – могао их је убити ко је хтео и кад је хтео и да никоме не одговара. Нешто слично као што се данас догађа са нама Србима на Косову и Метохији. И за време једног страшног гоњења, за време Декија, Трајана, када се крв хришћанска лила потоцима, седам младића из града Ефеса повукли су се из града и отишли у планину у једну пећину док прође та бура, док прође то гоњење. Царске слуге које су убијале хришћане видели су куда су ти младићи се сакрили, дошли су за њима, нису улазили у пећину, али су пећину зазидали камењем и тако их живе сахранили. А Господ гле шта учини, учини то да ових седам младића ефеских у тој пећини падну у један дубоки сан. Заспали су они као што човек спава сваку ноћ. И спавали су тако тристаседамдесет година. Нису се будили. Гоњење је прошло и то и многа после тога. Дошла је слобода за хришћане, дошао је Милански едикт који је прогласио слободу хришћанске Цркве, а они су и даље спавали. И у време побожног цара Теодосија Великога када је у народу почела да слаби вера у опште васкрсење, тада је Господ учинио ово чудо. Неки пастири на тој планини градили су тор за своје стадо, тражили су погодно камење и видели су неко згодно камење на некој гомили, почели су да узимају то камење и гле иза њега нека пећина. Нису они обраћали пажњу на пећину, али су камење све искористили, саградили што су хтели и разишли се. И тада Господ пробуди ових седам младића из њиховога дубокога сна у коме су, рекох, провели тристаседамдесет година. Пробудивши се као што се сваког јутра ми будимо, они почеше разговарати – шта да раде, осећали су глад, а немају ни хлеба, да иде неко у град да купи, али како ће, познаће га, убиће га, ухватиће га, па ће он морати да каже где су остали. Ипак један од њих је усуди да се мало преруши и крене у град Ефес да би купио мало хлеба за себе и за своје другове. Али како је изашао из пећине и пришао граду он се још више зачудио. Он иде у некоме граду којег не познаје. То није онај град из којег су они избегли. Тада у граду се чуо само јаук и проливала се крв хришћанска, а сада он види град пун цркава, крстови златни блистају на куполама. Где сам ја то залутао, куд сам ја то отишао, да није то нека превара ђаволска? Ушао је обазриво у град, ишао улицом, приметио да се људи окрећу за њим. Можда су ме препознали, а они су се окретали, јер је он био врло необичан за њих – и његово одело и његов ход и његов изглед није личио на савремене грађане тога града. Идући тако упита неког пролазника – који је ово град? И доби одговор – град Ефес. Даље није смео да пита. Ушао је у једну продавницу хлеба и затражио од продавца да му даде хлеба, а пружио је један златник да купи хлеба. Продавац погледа онај златник, па се окрете тамо другом једном, поче нешто да шапуће. Каже – сигурно су ме препознали и таман да бежи када упиташе га одкуд теби овај златник? Па, како одкуд? То је новац. А то је био новац од пре три стотине-четири стотине година. Сигурно је, каже, нашао негде неко благо и опљачкао, дај да га ухватимо. И ухватише њега и пред судију да открије где је нашао то необично благо од пре неколико стотина година. И он је тада испричао све шта је са њима било и тако се показала велика тајна Божија. Они су се задивили, пошли, нашли остале младиће живе и здраве као да су јуче заспали, а данас се пробудили. И то је био доказ општег васкрсења мртвих. То је био доказ онога смисла којег је Господ донео људима на земљу, доказ да постоји живот вечни и да је Он дошао зато да људима дарује живот вечни. Ето, каква чуда Господ чини, каква чуда вера у Господа чини. Јер када је год Господ у Јеванђељу чини неко чудо, као услов за то тражио је само једно – “Верујеш ли да то могу учинити.“ И на потврду такве вере верујем – “Господе, помози моме неверју“ – услеђивало је, долазило је чудо: оздрављење, исцелење итд.

Ето, браћо и сестре, и ми који данас који пролазимо кроз вавилонску пећ огњену страдања и невоља, као некада ових седам младића ефеских који су избегли гоњење да би показали нама да постоји васкрсење и живот вечни и ми да се данас том вером крепимо, да у свакој невољи нашој вапимо Господу – Господе спасвај и да Му се увек клањамо и поклањамо са вером: Ти си Син Бога живога; и да верујући тако живимо у овоме свету трудећи се да постанемо достојни грађани Царства небескога и да и ми наследимо живот вечни који су наследили сви наши славни и свети преци и сви свети угодници Божији за две хиљаде година, да се и ми са њима нађемо у Царству Христовоме и да тамо славимо Њега Васкрслога са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.