Беседа на монашењу, на бденију уочи Мале Госпојине 2008. године, у манастиру Кончул

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

И заиста, ми смо се вечерас помолили Богу за њих, да им Господ подари снаге духовне и телесне, да истрају на овоме ускоме и тесном путу којим су кренуле, јер само тај пут води у Царство Небеско, води у Живот Вечни. А то је оно ради чега је човек створен и послат на земљу. Није човек створен да поживи на земљи педесет, осамдесет или сто година, па да га нестане. Такав живот не би био достојан човека као разумног бића. Човек је створен за Живот Вечни а овде на земљи је послат, да би живећи овде на земљи, припремио себе за грађанина Царства Небескога.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Овај манастир, браћо и сестре, данас више личи небу него земљи. Данас, овде нас је сабрала Света Богородица да прославимо Њен празник Њенога рођења од Њених родитеља Јоакима и Ане, да прославимо Ону која се удостојила да постане Мајка Господа Исуса Христа, да роди Сина Божјега, Спаситеља нашега.

Она је свој Пород, свога Сина подарила целоме роду људскоме на спасење наше. Она је молитвеница и посредница свих хришћана пред Сином својим. Она зна све наше невоље, муке и болове; то прима и својим молитвама износи пред Господа Христа. Али ми смо вечерас имали не само ту радост да прославимо навечерје Рођења Свете Богородице, него смо имали и ту радост да узвратимо нашим уздарјем на Њен дар, велики и највећи.

Овај манастир вечерас принео је Светој Богородици нешто што се најлепше и највише може принети. Принео је један букет цвећa, пет нових монахиња, које су по речима Господа Христа, оставиле свет и све што је у свету, све што је пред њима било и што им се обећавалo, што су имале све су оставиле, узеле Крст Господњи и кренуле за Господом онако као што је и Господ рекао: “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Мк. 8, 34). И ове наше сестре нове, оне су вечерас посведочиле пред небеском и земаљском Црквом, пред Анђелима и пред људима, да су се одрекле себе и узеле крст свој и кренуле за Господом. Оне су вечерас положиле монашке завете. Чули сте шта су обећале Господу своме. Ти завети нису лаки. Те завете нико од људи својим силама сам није у стању да испуни и да изврши. Тога су свесне и ове наше нове сестре овде, зато су смирено одговарале: “Да, али с Божјом помоћи.“ Не самоуверено, не гордо, не са неким поуздањем у себе: “Ја хоћу, ја могу, ја обећавам“. Не, него онако као што и доликује слушкињама Божјим: “Све могу али с Божјом помоћи која ми моћ даје“ (Фил. 4, 13), као што је рекао и Свети Апостол Павле.

И заиста, ми смо се вечерас помолили Богу за њих, да им Господ подари снаге духовне и телесне, да истрају на овоме ускоме и тесном путу којим су кренуле, јер само тај пут води у Царство Небеско, води у Живот Вечни. А то је оно ради чега је човек створен и послат на земљу. Није човек створен да поживи на земљи педесет, осамдесет или сто година, па да га нестане. Такав живот не би био достојан човека као разумног бића. Човек је створен за Живот Вечни а овде на земљи је послат, да би живећи овде на земљи, припремио себе за грађанина Царства Небескога. Како? Вршећи заповести Господње, живећи по закону Божјем, испуњавајући вољу Божју онако као што се молимо свакога дана у молитви Оче Наш : “… да буде воља твоја и на земљи као што је на небу“. У томе се треба трудити, не само монасима и монахињама, у томе треба да се трудимо сви ми православни хришћани, јер сви смо ми крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа кренули путем који води у Царство Небеско. На томе путу нико сам не може да се одржи и да га прође без опасности али, с помоћи Божјом, ми пролазимо, сваки на свој начин. Неко живећи у свету и служећи Господу, неко одрицајући се света, живећи у манастиру – и он служи Господу.

Нека би Господ примио наше вечерашње молитве. Нека би Господ примио завете ових нових монахиња и даровао им снаге да их испуне и да их испуњавају целога живота свога, а свима нама да Господ, молитвама Свете Богородице, подари духовне и телесне снаге да истрајемо на путу Божјем, да останемо верна чеда Православне Цркве Божје, да будемо достојни потомци наших славних Светих предака. Да би смо, када пођемо одавде, и ми се удостојили да постанемо грађани Царства Небескога, да се нађемо тамо где се они сада налазе, те да би смо заједно са њима и са Светим Анђелима и свим Светитељима Божјим и ми славили Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Нека је срећан и Богом благословен овај празник манастиру Светога Николе овде, монахињи Сари и њеним сестрама, новим монахињама и свима вама, браћо и сестре, сада и увек и у векове векова. Амин!