Беседа у манастиру Липовац, 15. јануара 2009. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Али зашто Бог даје таланте људима? Да са њима раде, да их умножавају, да испуњавају. Тако и богатство није дато да само ја уживам у њему, него да га користим и за потребе својих ближњих. Тако они који су тако схватили своју имовину, своје богатство, тако га користили, не себично него човекољубиво, они су и добили Живот Вечни.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Христос се роди! Ваистину се роди! Велика ми је радост данас што је Бог благословио а Преосвећени владика нишки Иринеј дозволио, да данас будем овде и да вас поздравим са овим радосним хришћанским поздравом. Јер, заиста, Рођење Господа Христа које смо прославили пре недељу дана, јесте једино ново сунце, као што каже и премудри Соломон. Ништа нема ново на овоме свету што није бивало и што неће бити, једино ново – то је Рођење Сина Божјега на земљи. Али када прослављамо Рођење Сина Божјега онда се питамо: ради чега је Господ благоизволео да напусти Очево наручје и да сиђе у овај свет, да постане човек?

То је читава теологија. Свети оци се тиме баве и одговарају да је Бог постао човек са једним циљем – да човека учини Богом, да нас подигне тамо где нам је намењено место приликом стварања човека. Јер није Бог створио човека да поживи овде на земљи педесет, осамдесет или сто година па да га нестане заувек. Човек је створен са узвишеним циљем, са циљем да добије Живот Вечни у Царству Небескоме. Али, будући да је човек по својој слободној вољи напустио тај циљ, чак и заборавио на њега и предао се земаљским стварима, земаљским страстима, земаљским уживањима и грех је овладао родом људским, онда је ради спасења нашега благоизволео Отац Духом Светим и Син пристао да сиђе на овај свет, да постане човек ради спасења нашега, ради спасења рода људскога. Управо цело Јеванђеље Христово, браћо и сестре, садржи се у данашњем Светом Јеванђељу, у оном чудесном питању онога младића који на путу притрча Господу Христу док је Он ходао по земљи, проповедао науку Своју и чинио чудеса многа и упита Га. Упути Му једно питање. То је питање свакога човека, једно најважније питање у животу свакога човека: “Учитељу благи, шта да чиним да добијем Живот Вечни?“ (Мт. 19, 16) Знао је младић шта је циљ овога живота, али није знао како да дође до тога циља. И зато и пита: “Шта треба да учиним па да добијем Живот Вечни?“ И заиста то је питање изнад свих питања којим се род људски бави од постанка свога до данас.

Ми људи и данашњи савремени православни хришћани, имамо море питања која нас притискају и тражимо одговоре на њих: како да решимо ово питање, оно питање, како да економију побољшамо, како да кућу саградимо, како кола да купимо, како децу да изведемо на пут, а заборављамо на ово основно питање: “Шта да чинимо да добијемо Живот Вечни?“

И Господ младићу одговара кратко: “Чини заповести, чини заповести, не убиј, не укради, не чини прељубу, поштуј оца свога и матер“(Мт. 19, 17-19). Није набројао Господ свих десет заповести из Старога Завета, није набројао ни оне основне две, које је у своје време рекао другом приликом: „Љуби Господа Бога свога свим срцем, свом душом и свом мишљу својом, и ближњега свога као самога себе“(Лк. 10, 27). Поновио је само неколико заповести. Рекао је: “То чини и бићеш жив“. Младић изгледа да је био побожан и до тада јер рече Господу: “Све сам то испунио од младости своје, све сам ја то држао и до сада и шта ми још фали, шта ми још недостаје па да добијем Живот Вечни, да добијем онај циљ ради кога сам и постао човек?’‘ И тада му Господ даје један савет: “Ако хоћеш“, пазите, не вели – мораш, “ако хоћеш савршен да будеш иди продај све што имаш, подај сиромасима, па хајде за мном и имаћеш царство на небу“(Мт. 19, 20-22). Младић кад ово чу отиде жалостан. Зашто? Ове речи учиниле су му се немогућим да их испуни јер, вели Јеванђеље, беше веома богат. Срце своје био је привезао за богатство, за земљу, за оно што је земаљско и што је пролазно, и мислио је да са тим својим богатством добије и Живот Вечни. Мислио је да се Живот Вечни може купити тим богатством. Не, Господ је то рекао.

А Господ видећи како оде жалостан рече присутнима, а ту су и Апостоли око њега: “Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Небеско“(Мт. 19, 24). Каква необична реч! Томе се задивише и Апостоли и упиташе га: “Господе а ко се онда може спасити?“ А Господ рече: “Оно што људима је немогуће, што им изгледа немогуће, Богу је све могуће.“(Мт. 19, 26).

И заиста, показало се да многима богатство није било сметња да уђу у Царство Небеско, него управо било је средство да уђу у Царство Небеско јер су своје богатство сматрали даром Божјим, као и сваки други дар који човек има, таленат као она прича од десет таланата што Јеванђеље наводи. Тако и сваки човек има своје таленте које је добио од Бога. И богатство је једно од дарова Божјих, једно од талената Божјих. Али зашто Бог даје таланте људима? Да са њима раде, да их умножавају, да испуњавају. Тако и богатство није дато да само ја уживам у њему, него да га користим и за потребе својих ближњих. Тако они који су тако схватили своју имовину, своје богатство, тако га користили, не себично него човекољубиво, они су и добили Живот Вечни. Јер и у данашњем Светом Апостолу се каже да је вера без добрих дела мртва, да је оно што човек треба да чини у животу то је да практикује своју веру, да живи по својој вери, јер вера наша није философија – у нешто мислимо, у нешто верујемо, него нешто чиме се живи даноноћно, целога живота. И само тако ако схватамо своју веру, ако схватамо и своје богатство, онда оно неће бити препрека за улазак у Царство Небеско, него ће нам бити чак од помоћи.

Јер милостињом се, каже један свети отац, пружена рука просјака даје ти улазницу у Царство Небеско. Ако ти њему уделиш милостињу, ти купујеш улазницу за Царство Небеско, јер је Господ рекао: „Блажени милостиви јер ће бити помиловани“(Мт. 5, 7). И на другом месту: „Будите милостиви као што је отац ваш милостив“(Лк. 6, 36). А Отац наш је милостив према свима људима јер свима жели да дарује Живот Вечни, да дарује опроштај грехова наших али под једним условом, да се за те своје грехе кајемо и да их исповедамо, да их признамо, да их будемо свесни. Као што каже пророк и цар Давид : “Грех је мој стално преда мном“(Пс. 50, 3), имати то осећање греховности, осећање покајања које није ствар једнога момента него то је једно настројење душе.

Човек ма шта чинио у животу има осећај као што и каже „да ништа добро нисам учинио“ и моли се Богу: “Дај ми Господе да поставим добар почетак“. Свакога дана, свако вече пред спавање ми се молимо том молитвом: “Дај ми да поставим добар почетак, јер ништа добро не учиних у животу до сада“ (Молитва седма Светог Јована Златоуста, дневна). То је једно осаћање које православље проповеда, једно осећање које православни негују у себи и тим осећањем живе, труде се да живе по заповестима Божјим, да их испуњују али и да сву своју наду полажу на милост Божију и на љубав Божију.

Нека би Господ дао снаге и нама савременим хришћанима, православним Србима да схватимо циљ свога живота, да схватимо које је основно питање у нашем животу овде на земљи, а од којега зависи и живот наш у вечности, да ли ћемо бити у Царству Христовоме или, авај, не дај Боже, тамо где је мука вечна, где је шкргут зуба, где је црв неуспављиви и огањ неугасиви. „То пред човеком је живот и смрт“, каже Свето Писмо, „на шта хоћеш на то пружи руку“. Од нашег живота овде на земљи зависи каква ће нам бити вечност. Сви ћемо имати вечност али не сви блажену вечност. Само они који верују у Господа Христа, који живе по његовим заповестима, који се труде у животу овоме да мање греше, да се кају за грехе своје, а да више добра чине, они ће и доживети чувене, благе речи Господа: “Добро, слуго добри, верни, у маломе био си ми веран, уђи у радост Господара свога“(Мт. 25, 21).

Нека би Господ и нас у своје време када пођемо одавде, а то једнога дана мора бити за свакога од нас, да нас Господ прими у Царство Своје Небеско, да тамо и ми са свима Светима славимо Оца и Сина и Светога Духа, кроза све векове и сву вечност. Амин.
Христос се роди!
Ваистину се роди!