Беседа на слави у манастиру Црна Река 2009. године

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email
Води се непрекидна борба око душе човекове, око душе свакога човека, између добра и зла. У човеку постоји семе добра које је од Бога дато, а постоји и онај кукољ који је ђаво посејао. Постоји зло и склоност ка злу од првороднога греха, када је наша природа искварена грехом и огрезла у тим рђавим навикама, и стално се води та борба. И Свети Апостол Павле каже: „Видим у телу моме два закона који се боре међу собом. Не чиним оном добро што хоћу, него оном зло, оном што нећу зло, оно чиним по слабости својој“(Рим. 7, 14-25)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево, браћо и сестре, и ове године Бог је дао прилику да дочекамо и прославимо храмовни празник овога нашега манастира Црна река, Светога Архангела Божијег Михајла и остале Небеске Силе Бестелесне којима је овај манастир посвећен од његовога ктитора у давна времена.

Од тада до данас сваке године ми овде прослављамо овај дивни и велики празник, прослављамо нашу старију браћу Анђеле, Архангеле и остале Небеске Силе, јер Бог је тако благоизволео да је створио Цркву од Анђела и од људи, тако да су људи и Анђели измешани у Цркви Христовој и заједнички служе Господу своме и Богу нашем.

 Много пута у историји рода људскога показивали се Анђели Божији људима, или као весници Божији, или као непосредни помоћници људима у неким великим подвизима, или у пратњи, јер сваки човек има и свога Анђела чувара који брине о њему, о његовој души, који га саветује да чини оно што је добро и да се клони онога што је зло. Али исто тако постоје и духови зли, браћо и сестре, који такође се мувају око нас, између нас и труде се да нас наведу на било какво зло, јер знају да зло одваја људе од Бога. Свети Арсеније Велики у пустињи Египатској, имао је дар од Бога једном приликом, да је улазећи у Цркву са мноштвом народа које је ишло у Цркву, хрлило, међу народом видео је једнога непоменика, који се шуња и негде иде.

 Упитао га је он: „Где си ти кренуо?“

 Каже: „У Цркву.“

 „Како ти можеш да уђеш у Цркву?“

 „Лако је мени када има грешних људи, ја се поред њих провучем и ја тамо идем.“

 „А, шта ћеш ти тамо да радиш?“

 „Да вратим људима оно што сам им одузео.“

 „А, шта је то?“

 Дакле, тај дијалог се води између Светог Арсенија и ђавола, демона. „Да им вратим стид, који сам им одузео да би могли слободно да греше, а сад им враћам да не смеју да исповеде своје грехе.“То је тај лукави, те се ми стално молимо у молитви Господу да нас избави од нечастивога, од лукавога, јер он је препредена змија стара, која је преварила Еву и Адама у рају и која вара цео род људски, ево, толико од када свет постоји. Значи он са грешним људима може да уђе чак и у Цркву, али не да би се покајао и он Богу повратио, него да би људе одвратио од покајања.

 Најпре, дакле, одузме им стид, да могу да слободно греше, а онда им то, кад су у Цркви, кад иду на исповест, онда им то враћа да би од срама и стида прикрили своје грехе, да се не би исповедили и да тако не би добили спасење. Али зато постоје и Анђели добри, чувари наши, који нас чувају, који нас штите, који нам говоре и нашаптавају оно што је добро и Богу угодно, мило и драго. И ми треба да слушамо ове добре Анђеле да чујемо њихове савете, да слушамо Јеванђеље, Христове и заповести Божије које су тамо дате, а које се у Цркви проповедају од свештенства, од монаштва и које ми учимо у веронауци. Деца која иду на веронауку, она то знају.

 Дакле, води се непрекидна борба око душе човекове, око душе свакога човека, између добра и зла. У човеку постоји семе добра које је од Бога дато, а постоји и онај кукољ који је ђаво посејао. Постоји зло и склоност ка злу од првороднога греха, када је наша природа искварена грехом и огрезла у тим рђавим навикама, и стално се води та борба. И Свети Апостол Павле каже: „Видим у телу моме два закона који се боре међу собом. Не чиним оном добро што хоћу, него оном зло, оном што нећу зло, оно чиним по слабости својој“(Рим. 7, 14-25)

 Дакле, браћо и сестре, ми смо овде у животу на земљи, ми смо као војници који служе своме цару, ми Цару Небескоме, а обични војници цару земаљскоме. И као што је дужност свакога војника да се храбро бори за свога цара, тако смо и ми дужни да се боримо са злом у себи и око себе, за нашега Господа, за нашега Цара Небескога, али и за спасење наше душе, јер ништа нечисто, ништа прљаво, ништа грешно не може ући у Царство Небеско (Отк. 21, 27), јер је то царство – Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тамо само праведници обитавају, тако се и молимо за покој душе наших милих и драгих да их настани Бог тамо где праведници блаженствују у Царству Христовом, где нема болести, туга и уздисаја, него где је живот бесконачни.

То је дужност нас људи, зато је човек створен од Бога и послат у овај свет. Не да би овде живео по закону грешнога тела, него да би се трудио да живи по закону духа, по закону Божијему, и да тако живећи овде на земљи достојно припремимо себе за грађане Царства Небескога, онако као што је наш Свети Патријарх Павле живео, припремао себе и отишао у блажену вечност пре неколико дана. Испраћен је онако како само Светим и Божијим доликује. Нека би Господ, молитвама Свете Богородице, Светог Архангела Михајла и осталих Небеских Сила, свих тих угодника из рода нашега, да би нама помогли да будемо и останемо људи Божији, људи са именом Хришћана, Православних. И да се тако удостојимо, када одемо одавде, да се нађемо са њима тамо, те да и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, за све векове и сву вечност. Амин!