Саборни одговор Митрополиту Амфилохију на оптужнице упућене десеторици избеглих монаха-клирика

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Пре пар дана десеторица избеглих монаха-клирика примили су Оптужнице подигнуте од стране Црквено-судског Тужиоца Епархије Рашко-призренске протојереја-ставрофора Милорада Цветковића. У оптужницама, које изобилују неистинама, клеветама, извртањем чињеница, а по саставу и садржини су правно неписмене, епархијски Тужиоц предлаже Црквеном суду да казни:

1.    Протосинђела Николаја (Николића), доскорашњег настојатеља манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

2.    Протосинђела  Варнаву (Димитријевића), доскорашњег настојатеља манастира Браина, лишењем свештеничког чина на 5 година.

3.    Јеромонаха Бенедикта (Прерадовића), доскорашњег настојатеља манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина.

4.  Јеромонаха Наума (Мирковића), доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

5.   Јеромонаха Ксенофонта (Томашевића), доскорашњег сабрата манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина.

6.  Јеромонаха Иринеја (Ристића), доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина.

7.   Јеромонаха Романа (Папића), доскорашњег настојатеља манастира Девина Вода, лишењем свештеничког чина на пет година.

8.     Јеромонаха Јована (Милојевића), доскорашњег сабрата манастира Свети Архангели код Призрена, лишењем свештеничког чина на три године.

9.  Јеромонаха Висариона Шуловића, доскорашњег сабрата манастира Црна Река, лишењем свештеничког чина на три године.

10.  Jеромонаха Максима (Новаковића), доскорашњег сабрата манастира Сопоћани, лишењем свештеничког чина.

Против осталих монаха-клирика, монаха и монахиња оптужнице нису подигнуте.

С обзиром на неприхватљиво селективно кажњавање једног броја монаха,  избегло монаштво је саборно и једнодушно усвојило закључке,  које је у виду саборног одговора на поменуте оптужнице, доставило  Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском Г. Амфилохију. Садржај саборног одговора избеглих монаха доносимо у наредном прилогу.

Уредништво

ОДГОВОР ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ, ПРЕДСЕДНИКУ ЦРКВЕНОГ СУДА И АДМИНИСТРАТОРУ ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ, НА ЦРКВЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ  УПУЋЕНЕ ДЕСЕТОРИЦИ ЈЕРОМОНАХА, ИЗБЕГЛИХ КЛИРИКА РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

 

Ваше Високопреосвештенство, благословите!

Потрешени сазнањем да истрајавате у својој непримереној намери да проблеме везане за наш одлазак из Епархије рашкопризренске, настале као последице нечувеног, неканонског и противуставног смењивања и прогоњења канонског, надлежног Архијереја Епархије рашкопризренске, и нашег духовног оца, Епископа Артемија, решавате црквено-судским претресањем, упућујемо Вам овај одговор на исконструисане црквене оптужнице, не само у име  нас свештеномонаха које је Ваша „правичност“ издвојила као некакве „коловође“ и једине „кривце“ за одлазак наших монаха и монахиња из бивше наше матичне Епархије, него и свих осталих, који су по Вашој несувислој замисли „заведени“ од нас, некаквих „коловођа“.

Како би у овоме ствар била сасвим јасна и како не би надаље остајало простора за такво Ваше, за нас понижавајуће расуђивање, које у себи имплицира некакву нашу затупљеност, незрелост и поводљивост, ми Вам  свесно, савесно и одговорно, по ко зна који пут, саопштавамо наше савршено једномислије, једнодушност и сагласност по питању нашег одласка, разлога који су тај одлазак иницирали, као и одлучност да на оваквом путу, којим исказујемо неслагање са беспоретком везаним за прогоњење епископа Артемија, истрајемо до краја, молећи се Крманошу наше Свете Цркве, подвигоположнику Господу Христу, да тај крај буде благополучан по нас и по сваку православну душу која се у Њој спасава.

У том смислу, не допуштамо никакво пребирање по нама, нити било какво издвајање појединаца из наше братије од стране Вас, како би кривицу коју, уствари, сносе иницијатори свег замешатељства у ЕРП, а везану за наш одлазак из исте, свалили на нас неколицину. Уколико, по Вашој непастирској логици, наш одлазак из Епархије у којој влада хаос и страховлада и даље будете тражили кривца, не у редовима Вас и осталих иницијатора настале анархије у ЕРП (који су Вама добро познати и одакле, нажалост, управо почиње проблем завере и антиканонског групашења против канонског, а прогнаног Епископа рашкопризренског) већ у нашим редовима, нећемо дозволити да неколицину наше сабраће, истржући из наше свезе братског јединства у Христу и по заједничком духовном оцу, приводите као жртвену јагњад на задовољење таквој Вашој „правди“, која у својој самоувереној „непогрешивости“ нема ни трага пастирске одговорности за нас као дела словесног Христовог стада наше Свете Цркве, и за душе сваког од нас понаособ.

Обраћања упућивана Вама и Епископу Атанасију, Вашем неславном претходнику у администрирању нашом Епархијом,  у којој се од фебруара ове године па све до данас  врши безакони пуч и препад, а које као кривицу наводите у оптужницама упућеним делу наше сабраће јеромонаха, нису потписивали само они, које прозивате као некакве „главне кривце“, већ и сви ми остали монаси и монахиње који смо напустили ЕРП, притиснути насталим немиром и безакоњем у истој. С обзиром да и ми остали стојимо иза сваког слова и запете у тим обраћањима, као потписници истих и као заједничари таквих схватања, везаних за немила дешавања у нашој Епархији и уопште у Цркви, ми апсолутно делимо и одговорност за све што је у њима написано, и то не мању од братије коју Ви сматрате једино одговорним за писање и објављивање поменутих јавних обраћања и саопштења.

Дакле, понављамо, одговорност поводом нашег одласка из Епархије без Вашег допуштења, као и сва до сада написана јавна обраћања Вама и Вашим претходницима делимо сви ми подједнако, с обзиром да и имена свих нас стоје потписана испод поменутих саопштења и наших поступака о којима је у њима реч.

Због свега наведеног, сматрамо да је из црквено-правног аспекта недопустиво да за савршено исте поступке, ставове и изјаве једне осуђујете, претећи им непримерено строгим „канонским“ мерама и санкционисањем, а остатак монаштва, односно нас, који суштински делимо мишљење и одговорност за поменуте поступке заобилазите том Вашом „правдом“.

Уколико овоме придодамо чињеницу да су оптужнице, упућене десетини наше сабраће јеромонаха, по своме саставу и садржини у великој мери неписмене, непрецизне (препуне материјалних грешака и пропуста, бруталних подметања и извртања чињеница, као и тенденциозних и клеветничких интерпретација многих поступака наше сабраће) па  самим тим апсолутно неодговорне и неозбиљне, читав проблем који наводно покушавате да решите у ствари постаје још већи.

Сложићете се да је поменута, више него очигледна, неодговорност, крајње недопустива када су у питању црквене оптужнице којима се одлучује о живим, бесмртним душама људским, о слугама Божијим сазданим за вечност по Његовом лику и образу, о Вашим досадашњим саслужитељима светог олтара Цркве Божије.

Зар је потребно напомињати Вам колику одговорност сносите за сваку од ових душа, које се мукотрпно избавише из канџи кнеза овога света, од света се одвојивши, ставише се, не осврћући се назад, под благи јарам Христов, а које сад управо Ви у тај исти свет гурате назад на пут погибли? Та Ваша кривица није и неће бити мала, уколико се усудите да паушалним, кривотвореним оптужницама доносите пресуде које се не тичу само ововременог живота наше осуђиване сабраће, већ које задиру до у саму вечност, тичући се, дакле, њиховог вечног живота и спасења.

Оптужнице, препуне нетачних и искривљених података, одишу нехришћанском нељубављу и непажњом, зато су самим тим и неодрживе под теретом правде и правичности, особито оне канонске и еванђелске. Потписник поменутих оптужница је човек сасвим неупућен у сва досадашња немила дешавања у ЕРП, а притом је савршено бесмислено да тај исти човек, чије су изјаве, својевремено објављене у књизи енглеске новинарке Викторије Кларк, саблазниле на хиљаде душа својим непристојним и његовом чину непримереним изразима, који су авај, свет обишли, тужи нашу сабраћу ни мање ни више, већ понајвише због вербалног деликта, који заузима највећи део садржине оптужница о којима је реч1.


1 Те саблажњиве, нехришћанске, и једном свештенику потпуно недоличне изјаве тренутног црквено-судског тужиоца ЕРП, пртојереја-ставрофора  Милорада Цветковића (ставрофорски чин му је, ваљда, недавно додељен као награда за обављање овог незахвалног посла лажирања црквених оптужница), објавила је Викторија Кларк 2000. године у својој књизи “Зашто анђели падају“. (Victoria Clark: Why Angels Fall, Palgrave Macmillan, 2000.), посветивши о. Милораду готово читаво поглавље. Неумесно је и неприлично те изјаве овде наводити, но могуће их је пронаћи на страни 83 поменуте књиге, а у електронском формату овде: http://books.google.com/books?id=nfZ0K6gYSd4C&lpg=PP1&dq=why%20angels%20fall&pg=PA83#v=onepage&q=Milorad&f=false. Након читања оваквих саблажњивих изјава, које су из уста истог тог свештеника изашле уз дим Lucky Strike-a, а који сада против монаха саставља црквене оптужнице, оптужујући их за вербални деликт давања јавних изјава и саблажњавање народа, човек не може а да се не сети јеванђелске приче о злом слуги коме је велики дуг опроштен, а он за мали дуг дављаше другове своје (в. Мт, 18:23-35).

Сумирајући све досадашње неканонске, противуставне, нејеванђелске и непримерене поступке принудне управе у ЕРП, закључно са оваквим Вашим тенденциозним и неодговорним оптужницама, боље рећи поигравањем са црквено-судским процесом везаним за неколицину наше сабраће, једном речју узимајући у обзир ванредно, неканонско и антиканонско, несређено стање у ЕРП, обавештавамо Вас, апсолутно савесно, свесно, одговорно, једнодушно и одлучно, у апсолутној међусобној сагласности да од сада па надаље све Ваше црквено-судске и остале административно-канонске одлуке, везане за нас јеромонахе, јерођаконе, монахе и монахиње који смо, притиснути безакоњем, напустили Епархију – НЕ ПРИХВАТАМО, све док се у Епархији рашкопризренској не успостави канонски поредак враћањем на трон прогнаног и понижаваног, али јединог канонског епископа рашкопризренског, Артемија.

И на крају, да вапајно узвикнемо са Св. Максимом Исповедником: „Не примај прекоре упућене твоме оцу и не одобравај ономе који га понижавају, да се Господ не би разгневио на дела твоја и збрисао те са земље живих!“, поучени и речима Светог Јована Златоустог: „Ја сам научен да трпим гоњење, а не да гоним; да будем прогањан, а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце.“ У овим речима победе, богонадахнутим свагдаживим Духом Светим, знамо да свагда обитава Истина Божија. И нека би, овим богогласним устима поучавани, увек пред очима имали онај непромењиви, апостолски принцип, да  „већма се треба Богу покоравати него људима“ (Д. Ап. 5, 29)

Oваплоћеној Истини Божијој – Христу Богочовеку и Јединој, Јединственој и Јединоспасавајућој Цркви Његовој свагда верни, потписујемо овај братски, саборни и једнодушни одговор – јеромонаси, јерођакони, монаси и монахиње, избегли из Епархије рашкопризренске: