Жељко Которанин: Српска Црква у загрљају јереси

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

СРБСКА ЦРКВА У ЗАГРЉАЈУ ЈЕРЕСИ

– СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ –

Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању је једна реченица и, можда, један безизлаз. У питању је јерес у Цркви.
У опасности смо да изгубимо Српску цркву као православну. Наиме, по речима Светог Василија Великог (Посл. 191). – „чим је уведена јерес, уклонио се одмах и предстојник дотичнога мјеста – анђео, и црква се таква претворила у обичну кућу.“
Анђео који се уклања кад се уведе јерес и богохуљење у Цркву одређенога места и области, није анђео личности, већ је то препознатљив печат православности, тј. дар и благодат Божија на човеку „предстојнику дотичнога мјеста“, по коме је он као епископ извор свих Тајни Саборне цркве, кроз које се спасење добија. Уклањањем тога дара Божијега Црква престаје бити Црквом, небоземном установом, и сва постаје само земна твар, тј. „обична кућа“. А човек од кога се тај дар Божији уклонио због јереси, није више епископ ни у ком црквеном смислу.
У Српску цркву је уведена јерес!! То је неко морао прогласити, а није. Смртна и заразна болест већ је паралисала нашу Цркву, а нико то да објави. Лекари прогласе епидемију грипа, а гле – у Цркви Светих Симеона и Саве, нема епископа, ни један се не нађе, да прогласи да је у Цркви јерес. Зашто? Зато што је јерес у њима; једни су је увели, а други су омамљени равнодушјем и малодушјем!
„Равнодушност је узрок зла, јер пророк каже: – Не разликују Свето од осврњенога“ (Теодор Студит, 10. одг. Монаху Методију). Свети Оци су увек упозоравали да се „сјемена јеретичкога кукоља… мачем Духа са кореном чупа“ (13. канон IX пом. саб.). Јерес се изобличава док је још семе и то са кореном, тј. са оним човеком, који хоће у Цркву да уведе јерес. Семе јереси се чупа „мачем духа“, тј. истином праве науке. У Српској цркви више не видим епископа са мачем Духа о појасу. Ако ли који и има овај мач, зашто га не дигне против јереси. Зашто га носи? Јер, ова јерес у Србској цркви, престала је бити семе, и у жилав коров је израсла.
Равнодушност Српскога епископата развила је актуелну јерес екуменизма до оне крајње тачке, у којој епископи не разликују Свето од оскврњеног. Старе јеретике називају хришћанима и Црквом; са њима образују Светски савет цркава. И, уз све то дају образложење и кажу да то није екуменизам, него „еванђељски екуменизам“, тј. екуменизам љубави. Љубављу мире и уједињују Свето и оскврњено, жртвујући Истину.
„Верујем… у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ (IX чл. Никеоцариградског Символа вере). Ово је Свето, да је Црква једна у светости, једна у целосној саборности, и једна у целосној истини апостолске науке и порекла. Скверне јереси, насупрот, никако нису у Христу саборне, јер свака јерес мора бити анатемисана (1. канон II вас. саб.) и одвргнута од саме вере (1. канон Вас. Вел.). Јереси немају критеријум (силу) саборности, и не могу се са Црквом мешати или било шта заједничко са њом имати. „Еванђељски екуменисти“ су измислили љубав као оно што може независно од истине – догмата и канона, да сабере Цркву и јереси. Међутим, каква је то љубав мимо догмата и канона? „По томе знамо да љубимо дјецу Божију кад Бога љубимо и заповјести његове држимо.“(I Јов.5,2). Није љубав критеријум догмата и канона, тј. заповести Божијих, него су догмати и канони критеријум љубави.
Љубав мимо Истине – догмата и канона јесте лажна љубав; јесте измишљена љубав. Неће бити, о епископи, да је свака хришћанска љубав екуменска, тј. саборна. Само је једна љубав екуменска, тј. саборна, а то је Истина. Залуд другу измишљате. Другог темеља нема, а овај већ пада на вас. Јер држите Цркву у крилу екуменистичког Светског савета цркава. Тиме исповедате да Црква није католичанска, тј. посвудна и свецела без јеретика; тиме и јеретике признајете за свете и апостолске. Ваша љубав мимо истине, темељ је злој „теорији грана“, по којој је Православље тек једна од грана Цркве. Ви заиста не разликујете Свето од оскврњенога.
Зато што је Српска црква у чланству Светског савета цркава, зато нас НАТО бомбардује. НАТО је данас слуга Божијега гнева. И то је знак да нас Бог још сматра синовима, док нас кара и зове памети и покајању од греха, а најтежи грех наше Цркве је јерес. И слава Богу на томе што нас кара.
Али, ако епископат Српске цркве, упркос свему Божијему старању, остане тврдокоран у застрањивањима, а бомбардовање престане, биће то катастрофа. Биће то знак да нас и Бог остави, да се уклонио анђео Цркве од нас, боље рећи од вас, о епископи! Јер, кад ни батине не помогну, онда је пропаст близу.
Чланство Србске цркве у Светском савету цркава је пре свега отворено догматско питање. Оно захтева догматски одговор, јер се јерес „мачем Духа чупа„. Такав одговор је пружио Сабор Србске цркве 1997. године, усвојивши одлуку о иступању Српске цркве из Светског савета цркава и образложење исте одлуке. Ово образложење је данас редак пример богословског и пастирског очувања Предања Светих Отаца. Уз бројне констатације, ту се каже, да је чланство Цркве у Светском савету цркава еклисиолошки, дакле – догматски, неприхватљиво.
Сабор Српске цркве је 1998. године пружио нови одговор на поменуто питање. Тај други одговор није богословски, него политички. Он се састоји, прво, у неспремности Сабора да заштити своју прошлогодишњу одлуку од фалсификовања, негирања и неизвршавања исте и, друго, у усвајању Солунских закључака као и у отпослању делегације Србске цркве у Хараре на заседање Скупштине Светског савета цркава. Суштрина Солунских закључака састоји се у тражењу радикалне реорганизације тог Савета. Образложење за чланство у њему, као и еклисиолошке последице које из тога чланства проистичу, не налазе места у овим закључцима. А у Харареу два наша представника су изабрана у Централни одбор Савета.
Другим одговором Сабор је, напустивши ранију своју одлуку и њено образложење, у Српску цркву увео јерес. Реците верницима, је ли у првом или у другом случају одлучивано по дејству Духа Светог? Ма како да се реорганизовао Светски савет цркава, чланство Цркве у њему је повреда IX члана Символа вере, и признаћете, јерес!
Да бисмо сачували Српску цркву као православну, морамо иступити из Светског савета цркава. И то не претњом раскола, него пружајући догматски одговор јереси екуменизма. Раскол се разрешава политичким методама. Јерес се побеђује једино богословским одговором. Стога се морамо држати одлуке Сабора о иступању из чланства у Светском савету цркава, и њеног православног образложења. У противном, имамо јерес у Цркви!!!
Ма шта епископи мислили о тој својој одлуци данас, ми морамо по њој поступити, тј. иступити из реченог Савета, са епископима или без њих! Свети Атанасије Велики каже: „Боље је окупљати се без њих (без епископа неверних Предању, прим.Ж.К.) у храму молитвеном, него са њима као са Аном и Кајафом, бити бачен у геену огњену“ (В. „Свети Кнез Лазар“, бр. 16. стр. 138).

Жељко Которанин

 

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26), стр. 49-51, Призрен 1999. год.