Епископ Артемије: ИЗДАЛИ СУ СВЕТОСАВЉЕ!

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Извор: www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије је пре неколико дана дао интервју новинарки магазина „Печат“ Биљани Живковић. Интервју из непознатих разлога није објављен у поменутом магазину али се зато, Богу хвала, нашао  на званичном сајту Епархије рашко-призренске. С обзиром да се ради о врло садржајном интервјуу налазимо за сходно да га у целини објавимо и на Пастиру добром.

Уредништво

Владика Артемије на педесетогодишњицу од монашења под полицијским надзором.

art-310x205У историји СПЦ до сада се није десило да епископу не дозвољавају да служи! Нигде не постоји таква казна ни у једној православној цркви за две хиљаде година! Био сам отворено против политике Београда и актуелне власти која је прећутно прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на КиМ и тако потпомогла стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа.


Ви сте просвећени владико, ученик Ава Јустина, један од четворице: Амфилохија Радовића, Атанасија Јефтића и Иринеја Буловића. Сећате ли се тог периода вашег живота, и шта је све оно што је отац Јустин Поповић успео да пробуди, и касније распламса у Вама?

– Била би нам потребна цела књига да вам говорим о оцу Јустину, и просто је немогуће у једном разговору то изнети, толико је много лепоте и сећања на њега. Било је то пре равно 50 година, у време када сам завршио Богословију и када сам се определио за монашки пут у животу. За службу Цркви у монашком чину. Богу сам благодаран што сам имао поред себе оца Јустина, што сам га упознао, што је мени био духовник и старац. Отац Јустин ме је и замонашио у манастиру Ћелије! Од тада до данас много тога је прошло, пут дуг, ето неки и не преживе, доживе пет деценија. Данас се присећам тих давних година. У сваком случају, живети и радити поред оца Јустина, гледајући на његов живот, посматрајући његова богослужења, слушати његове мудре речи био је велики Божји благослов, али и надахнуће за све нас који смо били у његовој близини.

Рођени сте у Лелићу, није ли ваше родно место одакле је и владика Николај Велимировић предодредило да кренете стопама духовности, будете нераскидиви део СПЦ и борац, али и да имате много тежа искушења него неке друге Ваше колеге – владике?

– Нема сумње да је благослов Божји што сам рођен у истом месту где и свети отац Николај. Моја родна кућа била је на двеста метара од дома светог Владике Николаја. Разуме се да сам од малих ногу знао за њега. Нажалост, нисам се никада сусрео са њим, јер сам тада био дете, а владика је већ 1941. године кренуо трновитим путем. Био је заробљен, депортован, касније није могао да дође у Србију. Али дух Николаја Велимироваића остао је у Лелићу, његов дух био је у кући мојих родитеља. Сигурно је да су његове књиге, и „Мали мисионар” и друга његова дела, много утицала на животно опредељење да се после завршене мале матуре определим за упис у Богословоју. У исто време отац Јустин је већ био у манастиру Ћелије које је такође у селу Лелићу. Тако да сам имао и његов пример пред собом, и наравно благослов! Увек сам се трудио у животу да следим њихове стопе!

Докторирали сте у Грчкој, претпостављам да се радо сећате вашег школовања. Шта никада нећете заборавити?

– Сећам се свих детаља из Грчке иако већ дубоко газим осму деценију. Јер, ништа не може тако лако да се заборави. Ево, поменуо бих избор тезе докторске дисертације. То је била „Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику”, једном дивном светитељу из 7. века. Само његово име Исповедник говори да је страдао за веру. Мучен је, прогањан, затваран. Непоколебљиви борац за истину. У то време био је практично тај који је представљао, сачувао Православну Цркву. Наиме, тадашња четири Патријарха, четири помесне Цркве Патријаршије, цар, цео Сенат пали су у јерес монотелитства[1]. Свети Максим је био истински борац чистоте Православља. Страдао је страшно. Био је осуђен да му се одсече језик којим је сведочио веру, десна рука којом је писао списе бранећи Православну веру и био је послат у прогонство, где је у 82. години скончао. Управо његова ревност, истрајност у одбрани православне хришћанске вере су ме дубоко мотивисали и определили да баш његов живот и борбу узмем за тему докторске дисертације. Трудио сам се да га увек следим. Ко зна, можда су сва ова моја искушења по Божјој промисли и нека симболика!

Од краја седамдесетих до 1992. били сте игуман манастира Црна Река, све док тадашњи Владика рашко-призренски Павле није изабран за Патријарха. Патријарх Павле, увек вођен Јеванђељем проценио је ко ће, по његовом мишљењу, умети најбоље да брине о српском народу, светињама на КиМ. То је била огромна одговорност за Вас!

– У манастиру Црна Река био сам настојатељ, игуман, 13 година, по благослову тадашњег Владике Павла, касније нашег Патријарха, а када је он постао Патријарх СПЦ предложио ме је за за свога наследника на трону стародревне Eпархије рашко-призренске. Треба да се зна да се Епархија рашко-призренска први пут помиње у писаним споменицима још 918. године. Значи, постојала је пре више од хиљаду сто година. Радио сам у Епархији пуних 19 година, наравно трудећи се увек према сопственој савести и епископској заклетви. Колико сам и како чинио као Епископ рашко-призренски нека Бог просуди, мој верни напаћени народ, моје монаштво и свештенство. Истински резултати, све жртве и истине, запазе се, као што то обично бива, када прође време.

У Црној Реци сте успели за веома кратко време да окупите велику монашку групу. На тај начин јачало је монаштво у косметским светињама СПЦ.

– Не бих се у потпуности сложио са Вама да сам ја то окупљао. Бог је слао оне које је он одабирао. Ја сам био само тај који је прихватао с љубављу оно што Бог пошаље. Онолико колико је то било у мојој моћи трудио сам се да их упућујем у прави начин монашког живота. Све је то било по Божјој промисли, јер догађаји који су наступили 1998-1999, и потоњи, који су били пресудни за наш српски народ на Косову и Метохији, то су потврдили. Управо бројност монаштва и манастира на Космету постали су нека врста духовних центара, стожера за који се наш народ „држао”, у који је веровао. Поред свих невоља, ужаса, прогона, па и страдања народ је опстајао на нашим древним просторима. У том смислу, улога монаштва је непроцењива! А Бог је на КиМ припремио ревносно, непоколебљиво и бројно монаштво. Црна Река је била кошница која се повремено ројила. И као што кошнице, матице стварају нова друштва, тако је и Црна Река попунила све манастире на Косову и Метохији, а многе је и обновила, или саградила потпуно нове. Било је, дакле, више од 200 монаха. Од свих манастира на КиМ, пет је било женских, остало су били мушки. У некима је у почетку био по један или два монаха, у некима ниједан! Успели смо ревношћу и љубављу манастире да обнављамо, и монаштво да увећавамо. Рецимо, манастир Високи Дечани, у време када сам постављен за Епископа рашко-призренског имао је четири, а Црна Река је тада имала 17 монаха. Онда смо прво обновили, подмладили братство манастира Високи Дечани, превели из Црне Реке групу од девет монаха. Кренуло је попут чисте планинске реке. Многи манастири су били потпуно обновљени као што је манастир Кончул, Бањска, ту су и Ђурђеви Ступови. Изграђен је манастир Девине Воде, Улије, Тушимље, обновљен манастир Драганац који није имао монаха, и да не набрајамо. Био је то период процвата монаштва и монашког живота у нашим светињама на Косову и Метохоји, уопште у рашко-призренској Eпархији. Поједини монаси су, стицајем околности, одлазили у друге Eпархије, чак на друге континенте. Сада наших монаха имамо од Европе, Аустралије, Африке, до северне Америке.

Учестовали сте у преговорима Српског националног већа мотивисани борбом за опстанак нашег народа на просторима КиМ.

– У почетку су постојала два Српска национална већа. Мислим да је прво створено оно за северно Косово на челу са др Марком Јакшићем, а после прогона Срба када смо били принуђени да пређемо из Призрена у Грачаницу, формирали смо СНВ Косова и Метохије. Створили смо, дакле, Српско национално веће Косова и Метохије, националну организацију која је обухватила целокупну територију јужне српске покрајине. СНВ је бринуло о проблемима српског народа у сваком делу Космета. Учествовао сам у стварању Националног већа и био сам озбиљно укључен у његов рад, а извесно време био и председник. Када је СНВ стасало, ојачало, разуме се, повукао сам се, али сам остао његов члан. Српско национлно веће имало је огроман допринос за опстанак нашег народа, његову оријентацију у тим мрачним и смутним временима, када нас је наша матична држава на овај или онај начин остављала на цедилу, изневеравала. Све до дана данашњег!

Зна се да сте годинама путовали у САД и друге западне земље лобирајући за Србију, као и то да сте са Џимом Џатрасом формирали Амерички савет за КиМ. Колико сте успели у свему томе ?

– Бројна су путовања од 1997. до 2008. а било је година када сам и по пет пута ишао за САД, не ради туризма, провода, него искључиво због заштите интереса српског народа и одбране Косова и Метохије као дела државе Србије. И то не само у САД. Путовао сам по целој Европи, ишао у нашу братску Русију, стизао све до Африке, са циљем да истина о збивањима на Косову и Метохији оде у свет. О страдању нашег народа! Уништавању светиња! Сведочио сам као особа која живи на Космету и дели судбину са својим народом. Бранио сам истину о српском Космету. Такође сам указивао на високе духовне вредности Космета, говорио о нашој српској историји. Иако су то по природи веома напорна путовања, а ја у одмаклим годинама, ваљда Бог даје човеку физичку издржљивост да се све то поднесе. Идеали, наш народ и СПЦ на КиМ, којима сам служио уливали су ми додатну снагу да све то издржим. Када се почело припремати оно на шта сам упорно указивао, а било је очигледно да се иде према стварању независног Косова, указала се потреба за српским лобирањем. Да и српска страна презентује своје интересе. Не треба да Вам говорим о томе колико је био јак албански лоби у САД и како су организовани. Србија, као држава, на том пољу ништа није урадила, па смо ми у СНВ преузели и ту бригу на себе уз помоћ Џима Џатраса. Приликом бројних путовања у Америку упознали смо се. Џатрас се показао као велики, истински пријатељ нашег народа. Православац, пореклом Грк, Џатрас је у потпуности схватио косметску агонију, истински је разумео. Такође се укључила и Џатрасова мајка Стела, која је неуморно писала чланке о косметској, српској голготи у бројним америчким медијима, штитила Србе од напада, клевета, тако да су је убрзо амерички Срби прозвали српском мајком. Било је заиста дирљиво са колико су се љубави борили за нас Србе. Џатрас је и данас, без обзира на такозвано „самопроглашење” Косова остао доследан. Без икаквих материјалних интереса, финансијске помоћи са наше стране, он се и даље у Америци бори за Србе, за наш Космет. Том великом човеку треба дубоко да будемо захвални!

Својевремено сте сматрали да може да се нађе неко помирљиво решење са демократским Западом, барем сте веровали у то, међутим одмах после погрома 17. марта 2004. Ваши ставови, начин на који функционишете постају национално чврсти. Које је то искуство у сарадњи са демократским Западом које Вас је мотивисало да схватите шта су заправо њихови циљеви, а Вас апсолутно учврстили у националним позицијама?

– Видите, након повлачења наше војске, полиције, после потисивања Кумановског споразума, и пораза који је проглашен за победу, доласка КФОР-а и УНМИК-а, на Космету остаје потпуно незаштићен наш народ, и то само трећина. Две трећине је већ било протерано. Доживљавао је српски народ ужасне дане и ноћи. Било је отмица, киднаповања, Срби су убијани. Сваки дан – нови страх од злочиначке УЧК, која је безочно сатирала српски живаљ. Само захваљујући Цркви, нашем монаштву и свештенству многи су остали. Наравно да смо у таквим ужасним околностима и потпуно препуштени на милост и немилост Шиптара, са нестрпљењем чекали међународне снаге. Мислили смо да ће међународне снаге завести какав-такав ред, да ће успети да заштите православно становништво од албанских терориста, које је, чини ми се у том периоду било најзверскије малтретирано, тиранисано. У прво време требало је показати спремност за сарадњу са међународним институцијама због опстанка нашег народа, надајући да ће се тако стање поправити и касније се омогућити повратак прогнаног народа. Међутим, када смо и поред тога доживели мартовски погром 2004, био је то за мене преломни моменат. Од тада сам престао, прекинуо сваку сарадњу са међународним представницима на КиМ. Схватили смо да сарадња са њима не води никаквом решењу. Да не води нигде! Никакву заштиту Срби нису добили доласком КФОР-а, УНМИК-а. За све наше компромисе, уместо заштите и решења нашег проблема доживели смо ужас, страхоте, прави погром -Вартоломејску ноћ на КиМ! Од 17. марта променио се и мој лични став, и став СНВ. Изгубили смо апсолутно поверење у њих. Потом је „стигао” ЕУЛЕКС, који је, према Ахтисаријевом плану, само ту да припомогне да се створе, оснују косовске институције и да се омогући једнострано проглашење квази-државе на нашој територији. На то сам указивао, али није имао ко да ме чује!

Зна се да сте покренули тужбу против држава НАТО због уништавања српских светиња на КиМ. Ко је на Вас из СПЦ вршио притисак због те тужбе?

– До марта 2004. године било је порушено око 115 цркава и манастира, у првих пет година. У мартовском погрому, за само два дана, уништено је, запаљено, срушено, оскрнављено још 35 наших светиња. Поднео сам потом тужбу Међународном суду за људска права у Стразбуру, не против НАТО-а, већ против конкретне четири европске државе које су биле задужене, односно имале своје секторе. Космет је био подељен на пет региона: источни део контролисале су САД, Немачка – јужни, Италија – западни, Француска – северни и Велика Британија је држала централни део КиМ. Америка не потпада под јурисдикцију Међународног суда у Стразбуру, тако да сам могао да тужим поменуте четири европске државе које су биле дужне да штите наше светиње, а оне то нису учиниле! Значи, сносе непосредну одговорност за уништење српских цркава и манастира! О тужби сам одмах обавестио Свети архијерејски Синод СПЦ. И наишао сам на подршку. Синод је такав став имао три месеца да би га децембра 2004. нагло променио због тога што су неке западне земље, у првом реду, Италија, протестовале. Јер како то да тужимо, када они ето, нас помажу!!! Онда је Синод преко наше власти и притиска Запада захтевао да се тужба повуче. Борио сам се и то жестоко против повлачења тужбе. Сада ми и то приписују као један од „грехова непослушности”. У мају 2005. године Сабор доноси одлуку да се тужба против ових држава повуче. Нажалост тај подухват је пропао, на срамоту неких људи из наше Цркве а на огромну штету нашег народа.

Ваш став у јавности је познат и јасан са моралне и хришћанске стране – да не могу српске светиње да обнављају они који су их скрнавили, и постаје узрок Вашем озбиљном сукобу са Синодом. Ваш сукоб са садашњим патријархом Иринејом почео је у време када је испред Синода био задужен за контролу спровођења Меморандума, односно како Шиптари обнављају наше уништене светиње, чему сте се Ви жестоко противили. За узврат, Ваша браћа у Христу су отворено пребацивали да сте „поново” својеглави, и да не уважавате савете, одлуке Синода СПЦ.

– Увек сам бранио интерес нашег народа, Православље, Светосавље и Христа од оних који су га на Космету разапели. Од oних који данас отимају нашу земљу, угњетавају наш Православни народ! Могу да ми приписују данас у Синоду разноразне етикеције, али ћу увек бити непоколебљив у одбрани живота, опстанка, достојанства нашег народа на КиМ, и истине!

Теодосија сте произвели у викарног епископа, али он се убрзо окреће против Вас, мења политику, одједном се позива на Саву Јањића. Уосталом ко је ко у целој причи – знамо, био је ту Бајден да „потврди”! Ви сте, разуме се, после дрскости, непоштовања, отвореног рата против Вас, Теодосија хтели да смените, али сте опет под притиском – били беспомоћни! Чијим то све притисцима?

– Свети Синод и поједина браћа архијереји су се директно, неканонски и неуставно мешали у живот рашко-призренске Епархије уз апсолутно неуважавање мене као епархијског Aрхијереја, мог рада, залагања, што по канонима СПЦ никако није допуштено! То непристајање на њихово мешање у унутрашњи живот рашко-призренске Eпархије био је сукоб који је трајао пуних пет година да би се завршио мојим протеривањем из Eпархије, забраном служења, и ево садашњим околностима. Свима је позната „чувена тројка”: Амфилохије, Атанасије, Иринеј и њихове присталице Григорије, Фотије… који су директно оспоравали мој рад и постојање у својству Aрхијереја.

У верском смислу Ви сте увек били и остали непоколебљив Светосавац, чувар исконске православне вере. Свесни сте такође да је дошло време о којем су писали познати српски, руски, грчки духовници, када ће кренути да уништавају православље увлачећи га погубно у екуменизам, формирајући потом неку такозвану универзалну веру. Ви то видите данас јасније од других?

– То је један од озбиљних разлога разилажења, неслагања, или да употребим израз „моје непослушности”, јер никада нисам прихватао дух екуменизма. Екуменизам је, према речима светог оца Јустина, свејерес. Дакле, све старе јереси су оваплоћене у екуменизму. Контактирање са екуменистима због пристајања на екуменизам кроз Светски савет цркава, што неминовно води приближавању и утицају Ватикана, сходно томе и папизму, глобализму – потајно је издаја Православља и Светосавља. На то никада нисам и нећу пристати без обзира на цену! Због таквог става одавно сам трн у оку и црквеном врху, али и политичким структурама! Још као богослов, као монах, касније игуман, Eпископ, стаза којом сам ишао била је и остала очување чистоте Πравославља и светосавске Вере. Познато је моје потпуно неслагање са свим новотаријама које се уводе у литургијски живот наше Цркве! Све то је погубно за наш православни народ. И видите до чега је довело! Много је верника који престају да одлазе у цркву, јер не желе наметнуте новотарије, неки праве селекцију, па прелазе километре да би присуствовали старом богослужењу по Типику Светог Саве. Неки долазе најрадије у манастире. Траже преосталу светињу где се служи онако како се то у Срба радило више од осам векова. Јасан је и мој став по питању доласка папе у Србију. Дакле схватате зашто сам толика сметња, и у чему сам „непослушан”. Трудим се да будем послушан Светој Православној Цркви оној коју исповедамо у Симболу Вере.

На вас је покренута, у историји незабележена, прљава медијска и политичка кампања. Она се до данас води у самом политичким врху Србије, и у СПЦ. Како подностите тај, у исто време, духовни и људски линч?

– Пола века сам живео и радио у Цркви и за Цркву. За педестогодишњицу сам, добио братски поклон, „признање”, такозвано – рашчињење! Бог ће то најбоље просудити. Медијске и политичке кампање које су вођене пуних десет месеци заиста у историји наше Цркве до сада никада није било. Парадоксално је да су такозване финансијске малверзације, које ничим нису доказане, послужиле као доказ да будем уклоњен са трона Епископа рашко-призренског. Када је то уопште утврђено, питам се, ако је комисија Синода била 10. фебруара у Грачаници да изврши преглед пословања, а већ сутрадан Синод доноси „изненада” одлуку о мом уклањању због наводних финансијских проневера. Чак је покренута нека кривична пријава за 350 хиљада евра, све је то преко ноћи „утврђено”. А ево, након 10 месеци ниједан доказ нигде није показан! Отац Симеон Виловски био је у Грчкој у притвору око три месеца, и тражено је његово изручење Србији, а он је прибегао Врховном суду Грчке – Ареопагу, јер је на то има право. Ареопаг у своме разматрању захтева српског правосуђа донео је ослобађајућу одлуку! Зашто? Српске власти и правосудни органи поред захтева за екстрадицију нису могли да доставе никакве доказе о почињеној кривици Виловског. Зашто нису доставили? Просто зато јер нису имали никакве доказе. Предраг Суботички који је био на челу предузећа „Раде Неимар” 10 месеци је у притвору у Београду. Истражни суд није утврдио никакво чињенично стање, него се још увек, према потреби „оперише” са том цифром која је наводно исплаћена за „фиктивне радове! А ти „фиктивни” радови су у ствари – подигнуте светиње, манастири, црквени објекти и конаци које је својим очима гледао, у којима је боравио, пио кафу, улазио, исти онај који је и потписао ту несрећну кривичну пријаву -Амфилохије Радовић! Више се то уопше не помиње. Све је то трагично за СПЦ! Дакле, требало је у одређеном моменуту да се изазове гнев нашег народа! И сумња у мене! А то су, разуме се, неки медији даље „конструисали”.

Ваша политичко-национална димензија ни мало не заостаје за верском принципијелном. Ви сте на КиМ дуго година били не само верски, него и национални стуб опстанка и останка Срба на КиМ. И то је много сметало, зар не?

– У праву сте, био сам отворено против политике Београда и актуелне влсти, која је прећутно, незнанично прихватила Ахтисаријев план, дозволила Еулексу да дође на Ким, дакле да омогући, потомогне стварање такозване независне државе Косово. Мој став је увек био изричито против било каквих компромиса који су на штету нашег народа. Настојао сам да наша држава инсистира на изршавању Резолуције 1244, пре свега, праву на повратак који се све мање помиње у јавности! Јер не може се ниједно питање решити на КиМ у одсуству две трећине Срба! То је сметало многима, па и САД, јер нису могли лако да спроведу своју намеру, о стварању независног Косова, опет за сопствене интересе, а не због Шиптара, за своју базу „Бондстил” и друге амбиције и геостратешке претензије. Сметња и ЕУ која је радила здушно на извршавању америчке воље. Па и самим властима у Београду сам сметао, онима који немају алтернативу за Европу, и пошто-пото желе српски народ да уведу у ЕУ, причајући како нас тамо чека рај. Једно је сигурно – пре ће бити да они Србе воде у пакао, а не у рај, како покушавају да убеде наш осиромашени, ојађени, понижени народ.

Тржили сте од српских власти да се активније и отвореније сарађује са Русијом и предложили да наша држава од Русије купи модерно наоружање.

– Свакако да сам био за то, и сада сам, да се Србија окрене православној Русији. Једином народу који нас је заиста све време косметске Голготе истински помагао. Без обзира на све наше глупости и недоследности, изгреде које смо правили у званичној политици, Русија нас је увек подржавала и није нас напуштала! Оно што су нам поручивали да не могу бити већи Срби од Срба – сасвим је исправно! Увек су истицали, као и данас, да су спремни да подрже све захтеве Срба, а ако Срби немају адекватне захтеве – Русија нам то не може наметати! Уместо да се окренемо братској Русији, ми смо се окренули према Бриселу, прогласивши то као највиши национални циљ и интерес који нема алтернативу. Дакле, ни КиМ није алтернатива, ни српски народ није алтернатива, ни СПЦ! Ништа није алтернатива ЕУ. Нажалост, СПЦ са таквим властима има тесну сарадњу.

Насилно су Вам отели епархију, истичете, противно канонима СПЦ! Сабор је, поред свега, именовао Теодосија за новог владику Рашко-призренског. Ви сте, затим, служили литургију са својим монаштвом у Дубоком Потоку! Зашто?

– После свега што се збивало, од фебруара, маја и током целог лета, увидео сам да је узалудна моја кооперативност ради мира и јединства СПЦ! Прихватао сам и оно што није за прихватање, али се нисам слагао! Разлог неслагања јесте у чињеници да су спровођене неканонске одлуке. Прихватао сам такве одлуке Синода и Сабора ради неког узвишенијег циља. Нажалост, без икаквих позитивних резултата! Свети Синод је у току целога лета са појединим епископима наставио са изрицањем нових казни, нових санкција. Настављен је и медијски линч! Крајем августа Синод је упутио писмо у којем ме оптужује у неких 18 тачака, уз то, упућује ми се и претња. И као што је за мене погром на КиМ 2004. био преломан у односима са међународном заједницом, тако је и поменути акт био преломан. Проговорио сам језиком Православног Епископа. Одговорио сам да се убудуће нећу повиновати никаквим неканонским одлукама Сабора. Не свим одлукама, већ неканонским! Одмах сам кажњен, јер је убрзо уследила одлука Синода – забрана свих свештенодејстава! Та одлука је апсолутно неканонска, јер ниједан канон Православне Цркве не предвиђа такву казну за Eпископа! Упозоравам, у историји СПЦ до сада се није десило да Eпископу не дозвољавају да служи! И не само у СПЦ него нигде, ни у једној Православној Цркви на свету за две хиљаде година! Нигде не постоји таква казна! У пракси сам престао да богослужим. Чак пуна два месеца нисам то чинио да не бих нанео непријатности мом домаћину у манастиру Шишатовцу, брату Василију, Владики сремском. Он ме је са истинском братском љубављу позвао, примио и угостио у свом манастиру. Са друге стране, нисам желео да дајем материјални аргумент Синоду да настави са лавином оптужби и изрекне казну о рашчињењу о којој се већ увелико говорило. Претило! Забрана је била важећа до Сабора. Чекао сам. Очекивао сам на Сабору који је недавно завршен да ћемо имати прилике о томе да разговарамо. На моје запрепашћење, на Сабор ме нису ни позвали! Као да више не постојим! Као да нисам жив! И још једна у низу неканонскох одлука! Попуњавају Eпархију рашко-призренску новим Eпискoпом. Постављају Теодосија. А по црквеним канонима немогуће је за живота Архијереја поставити другог Eпископа у Eпархију. Увидевши да безакоњу нема краја решио сам и практично да покажем да сам Eпископ рашко-призренски. У манастиру Дубоки Поток смо одслужили архијерејску Литургију. Наравно да су неки из Сабора жељно чекали да опет будем „непослушан” како би имали напокон „корпус деликти” – да кршим каноне! За свештенике и ђаконе, наиме, постоји канон да ако под забраном служе, следи рашчињење. Али мени није следила ни забрана свештенодејства! Чудном брзином су донели одлуку о мојем рашчињењу! Такву неканонску одлуку не прихватам! И нећу јој се повиновати! „По плодовима њиховим, познаћете их! Не може добро дрво плодове рђаве рађати, нити рђаво дрво плодове добре рађати”, то су речи Господа! А борити се за исконско Православно Хришћанство, за истину – значи ходати уским, трновитим путем.То је пут крстоносни, али и спасоносни. Без те борбе и пута истине – нема спасења!

Да ли је било сличних примера рашчињења епископа у СПЦ?

– Бивало је кроз историју рашчињења Eпископа. Пре 50 година у СПЦ, такође из политичких разлога рашчињен је Владика Дионисије, под протиском Броза и његовог послушничког комунистичког апарата. Видите, и тада су Синод и Сабор СПЦ подлегли Брозовом захтевима и пресијама. Иначе, у историји Православне Цркве бивала су рашчињења. Рецимо, рашчињен је Свети Јован Златоусти, и он никада није признао то рачшиње. Служио је и даље Господу. Затим, свети Атанасије Велики, Григорије Ниски, Григорије Палама и многи други који су своју чврсту веру плаћали у тешким временима за хришћанство. Дакле, историја се понавља. Верујем да ће тога бити и у будућности, јер Црква је као брод на таласима мора, ветрови је шибају са свих страна, али је никада неће потопити!

Раскол у СПЦ, о којем се све чешће прича, био би најтрагичнији догађај у свеукупној историји српског народа. Коме је стало до раскола?

– Нема никаве сумње да је питање раскола велика трагедија за православни народ и Православну Цркву, и била би то наша трагедија са несагледивим последицама! Када говоримо о расколу питање је, ко ствара раскол? Коме он треба? За ових десет месеци непријатности, етикетирања, искушења, казни, понижавања које сам доживео од моје епископске браће, имао сам утисак да је некоме раскол у СПЦ веома потребан. Стичем утисак да је то неко припремао и да на њему озбиљно ради! Написао сам недавно да о расколу у нашој Цркви нико не мисли и не говори, осим светог Синода, поготово владике Григорија, који је својевремено у интервјуима „Политици” потегао ту причу. Као да је то некоме веома потребно! Међутим, онај ко на расколу СПЦ ради, не жели да понесе одговорност, него би да се она пребаци на неког другог. Схватио сам да ту одговорност покушавају да пребаце на Владику Артемија. Искрено се надам да је наш народ схватио суштину – да раскол ствара онај ко се тајно одваја од непроцењивих вредности, идеала Српске Православне Цркве којима су служили наши свети Oци, од пута којим су они корачали! Раскол праве они који одступају од Светосавља, Васељенских Сабора, од Канона. А то је тако очигледно! И свакако то није Владика Артемије и никада неће бити! Али остаћу до краја свог живота оно што сам био – Eпископ рашко-призренски! Напомињем да судски процес против мене никада није вођен и није започео. У сукобљавању са СПЦ због моје тужбе против оне четири европске државе НАТО, око Меморандума СПЦ и неслагању тим поводом, није било тужбе. Оно што неки покушавају сада да кажу јесте да наводно процес против мене траје пет година! Постоје само одлуке СПЦ које се базирају на чистој власти – сили! Нажалост једна група Aрхијереја постала је доминантна у СПЦ и намеће своје прохтеве, амбиције, жеље, пресуде изнад Синода и Сабора.

На једном од посећених православних сајтова „Борба за веру” пише да се спрема линч владикама банатском и сремском. Односно да ће бити насилно пензионисани. Оно што је „Блиц” својевремено лицемерно најављивао сада се дешава у СПЦ. Почели су са Вама и сада су и други „непослишни” на реду!

– Нисам читао, али сам чуо о томе. Не плашим се ни за себе, нити за њих, јер знам да свако од нас ради по својој савести. Односно сами одлучују да ли ће да остану верни, доследни принципима Светосавске Цркве, или ће прихватити било какву врсту компромиса. Дубоко сам убеђен да су та браћа веома добри Eпископи, да су се увек заузимали на Сабору за истину. На нашу трагедију, остајали су у мањини. И самом поразном чињеницом да се одлуке на Сабору доносе путем већинског гласања је веродостојан доказ да то нису никакве канонске одлуке. Шта су канонске одлуке Цркве? Према јеванђелском принципу: „Изволи се Духу Светоме и нама, да…!” Значи, јединство са Светим Духом. Сада су по среди одлуке као у Народној скупштини, без Духа Светога. Јер, ако је већ подељено, за или против, или уздржани, поставља се питање са којом је групом Дух Свети?!

Разговарала Биљана Живковић


[1] Монотелитство, јерес која се појавила у 7. Веку, по којој Господ Исус Христос, иако је имао две природе (божанску и човечанску), имао је само једну вољу (божанску). Та јерес је осуђена на Шестом Васељенском Сабору, док је учење Св. Максима Исповедника (о две воље, јер нема природе без воље) утврђено као догма Цркве.