Прогнани јеромонах Ксенофонт и прогнани вероучитељ Милан Јездић у емисији „Поводи“

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email
У наредном прилогу доносимо ТВ емисију „Поводи“, коју је емитовала локална телевизијска станица „Мир“ из Лепосавића 6. децембра текуће године. Гости емисије су били прогнани јеромонах Ксенофонт (Томашевић), некадашњи сабрат манастира Свети Архангели код Призрена и, сада већ бивши, вероучитељ Милана (Јездић) из Лепосавића (један од четворице вероучитеља са севера Косова који су, због синовске верности свом духовном оцу и Епископу, добили отказ). У емисији су гости  веома јасно, недвосмислено и чињенично дали одговоре на горућа питања везана за прогон Владике Артемија и његовог монаштва а у новије време и вероучитеља који Владику Артемија сматрају својим канонским епископом. Уредник и водитељ емисије је новинар Иван Вучковић.

 

ТВ емисија „Поводи“


 

Интересантно је нагласити да горепоменути вероучитељи, и поред тога што свако од њих храни по четворо-петоро малолетне деце, и што им је плата вероучитеља била једини извор прихода, одлучно истрајавају у својим ставовима. Свака реч брата Милана, изнета у емисији, то јасно благовести.

О, када би нам овакви били свештеници!!! Сигурно би замке многих „пастира“ у самом зачетку  биле растргнуте исповедништвом, оним исповедништвом којем нас тренутно уче наши млади вероучитељи и то не речју него делом. Достојни!!!

 

Звучни запис емисије „Поводи“

Транскрипт емисије „Поводи“

Водитељ: Добро вече поштовани пријатељи, добро дошли на канал РТВ Мир, пратите емисију Поводи и као што сте већ навикли у оваквој емисији обично се бавимо неком темом од значаја за људе на овом простору а и шире. Оно што свеколику јавност већ дуже време интересује јесте провлем који се дешава у Рашко-призренској Епархији, а и који није више проблем само ове Епархије већ читаве СПЦ, и управо ћемо на ову тему вечерас разговарати са гостима, то је јеромонах Ксенофонт  бивши сабрат манастира Св. Архангела код Призрена. Помаже Бог и добродошли.

Јм. Ксенофонт: Бог помогао, хвала.

Водитељ: И ту је са нама Милан Јездић сада већ бивши вероучитељ из Лепосавића.

Вероучитељ Милан Јездић: Добро вече, помаже Бог

Водитељ: Оно што је сада битно оче Ксенофонте јесте да мало на почетку, да кажемо да резимирамо проблем. Шта је тај главни проблем, односно шта је узрок који је довео до овога да се овакве ствари дешавају у рашко-призренској Епархији?

Јм. Ксенофонт: Да, па најпре да вас још једном поздравим  вас и све ваше гледаоце и да вам се захвалим што je ваша телевизијска кућа  ипак жељела да мало допринесе да се разбије један медијски мрак у свим овим дешавањима око Владике Артемија и монаштва које га следује и наравно многобројног народа који га следује, али које веома често, односно готово никада нема прилику да негде јавно изнесе свој став да проговори о овим проблемима. Много смо слушали и гледали о свему овоме што се дешава у већини медија створена је једна апсолутно негативна слика поводом дешавања у рашко-призренској Епархији где су за главне кривце свега што се десило проглашени Владика Артемије и људи из његовог окружења. Сећате се врло добро да у самом почетку 13-ог фебруара 2010. године када је Владика Артемије одлуком Синода  разрешен активног управљања привремено разрешен управљања Епархије рашко-призренске. Прва објашњења за такву ситуацију за такву одлуку Светог Синода било је да постоје одређени пропусти  у финансијксо пословању Епархије рашко-призренске  који су приписивани одређеним људима из окружења Владике Артемија, првенствено Архимандрита оца Симеона Виловског и тадашњег директора епархијског грађевинског центра господина Предрага Суботичког из Београда. Како се ситуација развијала били смо сведоци  да је та некаква јавна кампања стварања једног јавног огромног медијског линча  против Владике Артемија и људи око њега сваким даном је све више јачала, па је од оних првобитних изјава о добром, честитом, поштеном Владики Артемију који у суштини није ни зашта крив него је допустио да му можда неки конци измакну из руку, дошли смо данас до једне рекао бих свеопште слике у медијима о Владики Артемију чије су канонске, црквене, финансијске, па и политичке кривице тако огромне да је претстављало у суштини као један екстремиста, један гуру, један фанатик који по сваку цену за неке своје ситне шићарџијске личне интересе покушава да раздере СПЦ, радећи тобоже и за интересе неких међународних и  страних фактора као што смо чак чули у одређеним изјавама српских министара скоро у средствима јавних информисања. Дакле, за неколико само месеци пређен је тај један огромни пут у представљању не само људи око Владике Артемија, свих нас монаха, монахиња и осталог народа који Владику следе него и личности самог Владике Артемија који је представљен отприлике као једна личност  чије је само учествовање и живот у цркви представља за СПЦ један велики губитак, промашај, катастрофу.

Водитељ: Када говоримо о тим потезима Светога Сабора и Синода, у почетку је Владика Артемије прихватао те одлуке, рекао је да се не слаже са њима, зашто данас одбија све одлуке и Сабора и Синода?

Јм. Ксенофонт: Да, па вероватно сте пратили ви ваши гледаоци свих ових месеци како се ситуација одвијала, понешто је могло да се чује, прочита и види из самих писама и реаговања самог Владике Артемија и људи око њега. Већину ствари смо могли да видимо из медија који су много пута веома пристрасно и искривљено приказивали ту читаву  ситуацију да тобоже у одређеним писмима Владике Артемија сами смо били сведоци пред  сам Свети архијерејски Сабор ове године у новембру тобожњег неког Владикиног писма у коме он прети својој браћи Архијерејима и његовој Светости Патријарху оснивањем неке нове истинске цркве,што је потпуни апсурд, никада такво писмо није ни постојало. Но да се вратим на почетак, као што сте рекли у фебруару првом том одлуком Светог Синода о суспрензији Владике Артемија, па свим одлукама које су дошле након тога, Владика је увек био става те одлуке   да прихвата, али да се са њима не слаже, међутим, у писму 13-ог фебруара Синоду, Владика је јасно дао до знања да је његов став прихватања или неслагања са тим одлукама био једна врста како да кажем, могу да назовем компромиса или у цркви се то зове икономија, снисхођење, знајући да ипак чини, пристаје на  безакоње, одређени начин кршење канона, али због једног вишег циља одржавањем мира, јединства у СПЦ. Показало се међутим да тај попустљиви став Владике Артемија свих ових месеци није довео ни до каквог мира, стабилности у нашој Светој помесној Цркви, него напротив, са стране Светог Архијерејског  Синода Владики Артемију, монаштву које га је следило никада није могло да се помири са таквим одлукама. Стизале су све веће и веће претње и казне. Све је то кажем кулминирало писмом 13-ог фебруара и касније 13-ог октобра у коме је Владика Артемије јасно дао до знања Светом Архијерејском Синоду да такве неканонске одлуке, многи су медији помињали да је Владика Артемије рекао да неће да се сложи ни са каквом одлуком Светог  Архијерејског Синода, што је дакле апсолутно нетачно. Такве, дакле што је Владика Артемије нагласио у свом писму неканонске одлуке, за њега више неће бити прихватљиве и њима се неће више повиновати. Све оно што је након тога уследило, сваки поступак Владике Артемија је у суштини била само потврда те одлуке да не жели и да не може више да се повинује оним одлукама које очигледно саму СПЦ воде на један погубитељни пут, а не воде никаквом мирољубивом решењу, очувањем јединства СПЦ.

Водитељ: Поменусте дакле на почетку тај проблем о назовимо финансијских малверзација како су рекли, међутим у чему је главни проблем, како бисте ви то описали, у чему је тај главни проблем разилажења да кажемо Владике Артемија са другим Владикама?

Јм. Ксенофонт: Видите, наравно да је у фебруару морало да се основни највећи проблем у Епархији рашко-призренској истакне тај финансијски проблем . Због чега? И сами смо врло свесни да српски народ  данас није у просеку јако црквен народ, не познаје Каноне СПЦ, не познаје догмате, тако да једна прича о кршењу неких канона или било којих других црквених канона неби изазвала у јавном мњењу такву једну, да кажем жесток, силовит одговор и саблазан као помињање финансијских пропуста, пре свега што се својевремено говорило  о финансијским пропустима такве природе, да је рецимо узимано од прилога које су Срби давали за гладне на Косову и Метохији, да би се од тих прилога тобоже, да су ти прилози кориштени за луксузан живот Владике и њега, уплаћивањем неког радног стажа монасима или било чега већег. Суштина је да је прогон Владика Артемија не данас, сведоци смо да је Митрополит Амфилохије пре неколико дана у једном интервјуу за дневне новине Курир, значи тај интервју није оповргнут до данас, није демантован изјавио да одлуке Синода и Светог Архијереског Сабора уопште нису исхитрене, ништа није решавано преко колена, него да Свети Синод на ово чека већ десет година. Сад је бих се упитао заиста који су проблеми односно оно што они сматрају проблемима акумулишу већ десет година у Епархији рашко-призренској. Одговор се даје сам по себи, Владика Артемије свих ових година био је бескомпромисан против екумениста који се у сваком сегменту црквеног живота, свога личног живота, свога архијерејскиг, свога епархијског живота Епархије рашко-призренске трудио да посведочи да се бори за чистоту православља за чистоту православне вере каква нам је предата од Св. Апостола, од Св. Отаца, Св. Мученика, Св. Исповедника у време Христово па до дана данашњег. Јасно је да са друге стране водећи се неким духом овога света који преведено неким политичким терминима зовемо глобализам на духовном плану глобализам прелази у тај један синкретистички покрет који називамо екуменизам о коме је својевремено писао и отац Јустин Ћелијски назвавши га свејерес, јер свети оци нам једноставно говоре да је једина истинита и права вера православна коју смо неискварену примили од наших предака од Св. Саве, од Св. Николаја Жичког, од Св. Јустина Ћелијског и као такву треба да је предамо и нашим потомцима. Нажалост, у многим православним црквама данас је да кажем тренд или модерно покрет екуменизма, покрет не само дијалога са оним што је различито, наравно дијалог нико не  спречава и дијалог требамо да водимо са свима, али једног молитвеног јединства са осталима које сматрамо неправцославним, све оно што СПЦ сматра за јерес, једног молитвеног јединства, једног полаганог стапања православља на било који начин, наравно прича се о неком очувању православних традиција, одређеног православног предања, отприлике једна религија новог доба новог светског поретка, што помало личи на сама прва времена хришћанства када сами Римљани нису дозвољавали непроповедање Христа. Не, њихов принцип је био у реду молите се ви том вашем Христу,али га ставите  у пантеон наших богова,па ћемо да га поштујемо као и  све остале богове. Хришћанство на такав компромис није могло да пристане. Дакле, дуга прича о којој сада и немамо времена толико о томе да говоримо, али  да се вратим на почетак вашег питања, јасно је да се не ради да је суштина позадина свих ових дешавања није ни финансијска ни политичка, мада има наравно и тих елемената, јер је познато да Владика Артемије био свих ових година био безкомпромисни борац за очување Косова и Метохије у саставу Републике Србије, и то је доказивао и показивао сваким својим делом и говором и ево оно што је некако можда случајност да се све то и поклопило са говором Владике Артемија које јеодржао при једној седници ако то можете да се подсетите, одржаног у Митровици на скупу свесрпски Сабор .
Ту је била та политичка димензија када је владика Артемије управо говорио о подјелама које постоје у српској заједници на Косову, о потреби једног јаког и бескомпромисног очувања Косова и Метохије у Србији, а и упозоравао да ако подјеле међу Србима на Косову и Метохији постоје, да оне, на жалост долазе управо из Београда који се труди да косовске Србе подјели. Због чега?  Ја на то нисам ни позван, ни компетентан да дам одговор, али кажем с те политичке стране, како је превелика коинциденција и случајност да је то кажњавање и прогон владике Артемија почео управо неколико дана након тог његовог говора.

Водитељ: Постоје многе ствари које се замерају Владики Артемију, а то је од непримања Бајдена до непотписивања Меморандума о обнови манастира… Сада у јавности поново круже документа која поново подсећају на те финансијске малверзације… Па хајде, да ту разлучимо. Какав је ваш став према тим „финансијским малверзацијама“? Како ви то тумачите, има ли ту некакве кривице?

Јм. Ксенофонт: Да, па, ево овако, кривични процес против одређених лица из епархије Рашко-призренске је почео. Рецимо, прије неколико дана, приликом  мог гостовања у једном чули смо да је из епархије Рашко-призренске најављују да ће да се у епархији појави још једна допунска комисија која ће испитати финансије. Мени, иако сам лаик, нисам правник, просто је нејасно да, ако већ постоји државни процес који је на себе преузео ту одговорност да до краја изведе тај процес, да рашчисти постоји ли кривична одговорност лица о којима се ради, просто ми је нејасно да се црква сада поново бави тим проблемима. Који су разлози да се непрестано, из дана у дан, већ мјесецима и годинама рециклирају једни те исти документи за које, још  увек, држава није дала никакво зелено светло да заиста представљају неки кривични материјал? Став Владике Артемија и свих нас је био: „Ако постоји кривична одговорност било кога, постоје судови који су надлежни, постоји правни систем Републике Србије који сви поштујемо и тај правни систем треба независно да дјелује да се испитају  кривичне одговорности“. С моје стране, сигуран сам, да тих кривичних одговорности нема, јер као што смо данас чули приче о тих 350.000 евра који су својевремено проневјерене у епархији рашко-призренској, уложени у неке фиктивне објекте који не постоје, просто је мало чудно да људи … рецимо, сам досадашњи администратор рашко-призренски, митрополит Амфилохије, врло добро му је познато, као што је Владика пре неколико дана рекао у интевјуу, познато му је, јер је у многим од тих објеката сједио, пио кафу, чак се и Богу молио у неким од тих манастира. Ја сам долазим из манастира Св. Архангела који је обнављао епархијски центар „Раде Неимар“, манастирДевич, манастир Улије код Лепосавића… све су то манастири који се, тобоже сада, у неким документима повлаче као фиктивни објекти који не постоје. Читавој српској јавности је познато да ти објекти постоје, да су ти објекти грађени.

Вероучитељ Милан Јездић: Врховни суд у Грчкој је такође донео ослобађајућу пресуду у вези оца Симеона Виловског, тако да је то само још једна потврда да је све то била једна лажна оптужба и против о. Симеона Виловског  и против владике Артемија. То је још један доказ у тој одбрани о. Симеона и владике Артемија.

Јм. Ксенофонт: Да, да, јасно је. Оно што је интересантно да сама држава Србија, тај правни систем државе Србије Грчкој држави, односно Грчком судству није доставила апсолутно ни један документ који доказује кривицу. Ареопаг, Врховни грчки суд био је принуђен да о. Симеона пусти из притвора, јер је управо процес против о. Симеона у Грчкој окарактерисан као процес који личи на вјерски и политички прогон, без икаквог доказивања кривичне одговорности.

Водитељ: Оно што је интересантно јесте да, у Сабору, у Синоду, у целој СПЦ провлачи се тај податак да на једној страни имамо владику Артемија, а на другој страни све остале. Да ли је могуће, молим то мало више објасните, да баш владика Артемије буде у праву, а да сви други буду у криву?

Јм. Ксенофонт: Као прво, можемо да говоримо о двије ствари. У историји Цркве познато је много примјера да један човјек буде у праву, а да многи други буду у криву. Но, ја бих се само  концентрисао на то да кажем да није таква ситуација ни у Светом Архијерејском Сабору да је владика Артемије сам на једној страни, а сви остали против њега. Чак и да је тако, то би владику Артемија чинило још већим човјеком, још већим борцем за Истину, бескомпромисним борцем за Истину који се не боји чак ни тога да је остао сам на једној страни против свих. Дакле, понављам, није таква ситуација у Светом Архијерејском Сабору, јер видјели смо и при том гласању у садашњом новембарском засједању Сабора, када је одлучивано о рашчињењу Владике Артемија, да је шест владика било против рашчињења владике Артемија, седам је означено као уздржани. Мало то чудно звучи, заиста, у Цркви не може да буде уздржан. Радило се, наиме, о празним листићима, јер архијереји нису жељели да гласају из њима познатих разлога. Можда нису жељели чак ни да признају неки такав процес као легитиман, и зато у њему нису жељели ни да учествују. То је већ 13 архијереја. С друге стране смо имали 21 архијереја који је гласао за рашчињење Владике Артемија. Нажалост, већ у неколико наврата у Светом Архијерејском Сабору наилазимо на исту ситуацију да постоји то гласачко тијело од 21 човјека, или од 22 архијереја. То се видјело и при посљедњем избору Патријарха када је изабран патријарх Иринеј, када је постојало… можда је мало ружно и непримјерено да се назове лоби, али, заиста је сама та ствар непримјерена да у Светом Архијерејском Сабору би требало да дјелује по надахнућу Дуга Свјетога гдје одлуке треба да буду донешене на основу правде и неправде, дакле, борба против онога што је неправедно и неправилно, нецрквено и неправославно, а да се одлучује и да се изабира оно што је православно и праведно и у складу са предањем свете Православне Цркве, са светим канонима и светим догматима. Имамо ситуацију да је, малтене, у Светом Архијерејском Сабору формирано гласачко тијело од 21 човјека који ће имати већину у Сабору, и, на крају крајеве, може да изгласа све што желе. Ако једног дана буде гласање о потписивању уније са римокатоличком црквом, са папом, да ли ће и тада те одлуке да буду легитимне и само зато што их је донела саборска већина? Дакле, не можемо да говоримо о једној кохезионој групи у Сабору, где су сви архијереји против владике Артемија. Али, да напоменем, што сам на самом почетку рекао, чак и да је тако, није нам непознато из историје саме Православне Цркве много случајева у којима се један налазио на једној страни, а сви остали на другој страни, и тај један је показивао да је, ипак, Истина и Правда на његовој страни. Имамо примјер из историје Цркве Св. Јована Златоуста, архиепископа цариградскога који је од цара и свог непријатеља и мрзитеља архиепископа александријкога Теофила био прогањан, гдје је скупљена већина у то вријеме, у 4. вијеку, када се састао такозвани Сабор под храстом, и изгласао да се Св. Јован Златоусти, чију литургију данас служимо готово свакодневно у Православној Цркви, да се Св. Јован Златоусти свргне са свог епископског чина, оно што је данас урађено владици Артемију, свргавањем или рашшињењем, и да се прогна из Цариграда у удаљено мјесто Кукуз које је било у тадашњој Јерменији у планинама Кавказа. Иако ни тај Сабор није био одржан поводом неких вјерских несугласица, дакле, није био поводом јереси, и нису га јеретици осудили, него га је осудила званична Православна Црква. И није Св. Јован Златоусти био једини, усамљени примјер. Свети Марко Ефески на Флорентинском сабору у 15. вијеку, а прије њега и Св. Максим Исповједник који је исто тако остао, једини прост монах коме су одсјекли и руку и језик због тога што се усудио да…чак, опет није било у питању да се сложи са јереси. У то вријеме цар Ираклије је издао такозвани указ свој или ектесис којим је само наређивао да се не смије о проблемима расправљати, да би се мир у царству успоставио. Свети Максим Исповједник није могао да пређе преко тога и да толерише да се јерес јавно проповједа у цркви и царству него је бескомпромисно остао борац до краја. Имамо примјер и Св. Атанасија Великог за кога су исто, својевремено, као великог борца против јереси у 4. вијеку, његови непријатељи тврдили да је сакрио ковчег са благом, дакле, финансијске малверзације биле су у питању тада, дакле, није ново… очигледно, у свим вјековима најлакша ствар да се неко кога желите да избаците из игре, да га дисквалификујете, то је увијек најлакше било оптужити за финансијске пропусте и малверзације. То је оно што људе највише боли.

Водитељ: Занимљиво је да је доста монаха пошло за Владиком Артемијем, да сте и ви… Покренут је црквено-судски поступак против вас, па како ви то коментаришете? Тиме што се владика не слаже са свим одлукама, не слажете се са тим ни ви?

Јм. Ксенофонт: Можда мало да објасним читаву генезу тога проблема и како је дошло до тога да ми слиједимо Владику Артемија. У фебруару, када је владика прихватио одлуке Синода, иако се са њима није слагао, ми смо тешка срца  прихватили оно што је надлежни архијереј урадио, не само надлежни архијереј. Многим вашим гледаоцима са простора Косова и Метохије је познато да је владика Артемије већини монаштва на Косову и Метохији духовник, духовни отац и исповједник. Ми смо фебруара прихватили ту одлуку. Све вријеме након тога, све до Светог Архијерејског Сабора у мају, када је владика Артемије, опет прегласавањем у Сабору, са тих 21 или 22 гласа који увијек постоје у том, да се усудим да опет кажем лобију, уклоњен дефинитивно са управљања епархијом рашко-призренском. Морам то да поменем да су у оба случаја прекршени многобројни канони Православне Цркве, али и на веома отворен начин повријеђен и сам Устав СПЦ. У 111. члану Устава јасно се каже на који начин може да буде умировљен, односно, пензионисан активни епархијски архијереј. То је или по личном захтјеву, или по доказаној немоћи, или по коначној црквеној осуди. Постоји и четврти који каже да треба да престане да важи неки од услова на основу којих је изабран. Ниједан од тих услова није испуњен, него је простим прегласавањем владика уклоњен са управљања епархијом рашко-призренском, постављен је нови администратор. Сабор је поставио митрополита Амфилохија за новог администратора епархије рашко-приренске. И ту одлуку смо прихватили. Понављам, тешка срца. Знајући да је владика, апсолутно, без икакве кривице, без икаквог процеса, без икаквог суда, по неком кратком поступку осуђен и пресуђено му је.

Вероучитељ Милан Јездић: Ускраћено му је свако право на одбрану, загарантовано Уставом СПЦ, где ни једно лице не може да буде кажњено ни једном црквеном казном без претходног саслушања. Владика Артемије нити је био саслушаван,  нити је против њега покренут, чак ни сада, црквено-судски поступак, већ је Сабор, без формирања Великог црквеног суда који би требало да чине 12 архијереја, донета је одлука о његовом расчињењу, што значи, како владика сам каже у једном интервјуу: “Пресуда не постоји, постоје одлуке“,  које он сада не поштује и не прихвата, а ако буде покренут неки црквено-судски поступак против њега, да ће се он радо одазвати том позиву Сабора или тог Великог црквеног суда. То је сада једно безизлазно стање, ја бих рекао у ком се сада налази и Сабор СПЦ. Позванији је о. Ксенофонт, и многи други да о томе говоре, него ја, али ето, да напоменем само то.

Јм Ксенофонт: Биће можда прилике да о томе кажем касније. Управо на основу тога члана да нико не може да буде кажњен ни једном црквеном казном без претходног саслушања, чини се да је поновљено и у случају вероучитеља о чему можемо мало касније да говоримо. Сва четворица, наравно, њихово отпуштање с посла, по рјешењу садашњег новоизабраног епископа рашко-призренског Теодосија. Управо и то представља једну црквену казну којом су они кажњени без претходног саслушања.

Водитељ: Говоримо о поступку који је вођен против вас. Ви сте …

Јм. Ксенофонт: након тога владика је напустио епархију рашко-призренску. Одређено му је за мјесто боравка манастир Шишатовац у сремској епархији, гдје га је заиста са великом и братском љубављу, великодушно примио епископ сремски Василије. Братија је у својим манастирима остала да живи. Тешка срца, мирећи се са том чињеницом да је велика неправда учињена, али да остајемо да живимо у манастирима имајући наду да ће ипак епископ Артемије да нам и даље буде духовни отац, духовник, исповједник, као и свих ових година. Многи од нас су провели десетину и више година по манастирима. Нисмо ми ту од јуче. Многи су прошли сва ова страдања заједно са својим народом од 99- те наовамо. 2004. године за вријеме мартовског погрома, рецимо, манастир Св. Архангела је изгорио до темеља, братија је била прогнана из манастира. Убрзо након тога је кренула да обнавља манастир, али добро… хоћу да кажем ми нисмо од јуче,  нисмо људи који су се ту само нашли, у тој ситуацији… и била је нада да ћемо ипак да останемо у тој духовној вези са епископом Артемијем, колико год била горка и мучна неправда која је учињена њему и свима нама, а рекао бих и читавом српском народу на Косову и Метохији који је изгубио једног, заиста Христољубивог, монахољубивог и човекољубивог пастира, што је он био свих ових година, за време свога службовања. Он је 19 година провео као епископ рашко-призренски.

Вероучитељ Милан Јездић: Не треба туговати, епархија и даље постоји, функционише у егзилу.

Јм. Ксенофонт: Ми смо у манастирима остали, надајући се да ће владика да нам буде духовник. Након тога нас је задесило једно велико и неочекивано изненађење да владика Артемије добија акт од Светог Архијерејског Синода, дакле, без икакве одлуке Светог Архијерејског Сабора, да му се забрањује да духовно руководи монаштво и да буде исповедник монаштва рашко-призренске Епархије. То је била она граница на коју нико од нас није могао да пристане, и ми смо се одлучили да наше манастире напустимо. Понављам,  нисмо напустили нешто гдје смо тек тако пали, што кажу, с неба па у ребра, него смо ту провели године и са народом нашим на Косову и Метохији градећи те манастире, трудећи се, чувајући те манастире од, и само знате, те албанизације која је посвуда присутна јужно од Ибра по српским енклавама гдје се данашње сепаратистичке власти у Приштини труде да изврше један културоцид и да прогласе читаво наше културно наслеђе косовским, косоварским или византијским или било каквим православним културним наслеђем, само да изгуби тај епитет СРПСКА. Ипак смо се одлучили да нам је душа преча и од чувања манастира, и одлучили смо да ту неправду не можемо и нећемо да прихватимо. Наравно, нити смо жељели у том питању да консултујемо владику, да му стављамо нека нова бремена око врата и камење око врата због чега би га оптуживали. Одлучили смо се договорно, у већини манастира да братства и сестринства која не желе да се сложе с тим одлукама, апсолутно неканонским, које задиру у саму бит једног личносног односа са духовником, а знамо шта Свети Оци говоре о том односу између монаха, духовног чада и духовника, одлучили смо се да више не можемо своју савест да компромитујемо и да ћемо да напустимо своје манастире и да кренемо у избеглиштво, у егзил, па где се ко снађе, тако да је за владиком пошло готово половина монаштва, читавог монаштва из рашко-призренске епархије. Многи су остали надајући се да ће, ипак, да се пронађе неки компромис, неко рјешење. Дакле, није тачно оно што и данас читамо у многим медијима и од садашње епархијске управе да је монаштво и свештенство потпуно вјерно садашњој епархијској управи, потпуно канонски се живи. Не, већина монаштва знамо, а поготово свештенства, данас на Косову и Метохији живи и преживљава сва ова искушења, све ове тешкоће, плашећи се једне одмазде, плашећи се једне страховладе, која је у овој садашњој, неканонској управи под епископом Теодосијем и још увек администратором Амфилохијем, која на Косову влада. Наравно, ми на тако нешто нисмо могли да пристанемо, било би то компромитовање савјести и кренули смо у егзил. Онда, већ смо причали о тим стварима, Владика је од септембра престао да прихвата неканонске одлуке Светог Синода. Свети Сабор је тим прегласавањем у новембру одлучио да рашчини Владику Артемија због служења литургије у манастиру Дубоки Поток које се десило у суботу 20. новембра ове године и тим обичним скупштинским прегласавањем одлучено је да владика Артемије изгуби архијерејски чин, да га свргну из чина епископа, а још ранијом одлуком, дан прије тога, викарни епископ Теодосије један од најстаријих духовних синова владике Артемија, који је, нажалост, свих ових мјесеци био један од најжешћих његових прогонитеља, постављен је за Епископа рашко-призренског и очекује се, чујем, крајем децембра његово устоличење у Призрену. Наравно, и ту су прекршени свештени канони који јасно дају до знања да један епископ, при живом и здравом епископу, а владика Артемије, хвала Богу, себе сматра себе епископом рашко-призренским и даље и има на то пуно право по светим канонима, што значи да није могао да буде изабран нови епископ, тога свештеника канони карактеришу као духовног прељубочинца. Дакле,  данас на катедри рашко-призренској имамо епископа Артемија који је у егзилу, који је, познато вам је, бруталном силом у којој су учествовали многи елементи почевши од српске полиције, косовске полицијске службе, Еулекса, власти у Приштини и у Београду. Таквом једном сложном координацијом владика Артемије је брутално по други пут прогнан и избачен из манастира Дубоки Поток и не само из манастира Дубоки Поток него и са саме територије Косова и Метохије, а на његово мјесто постављен потпуно неканонски, али уз подршку, нажалост моћног лобија и из цркве, а, како се чини и из државе на мјесто епископа рашко-призренског.

Вероучитељ Милан Јездић: Оно што бих ја додао у вези овог питања јесте да владика Артемије много дубље схвата него сви ми, него и остали архијереји, да тако кажем, да он не одговара само пред свештеним канонима и не одговара само пред уставом Српске цркве, него и да ће за своју епархију одговарати пред самим Богом. Мислим да је то један од разлога зашто он није прихватио неканонске одлуке од фебруара па све до новембарског заседања Сабора и да је у духу свега тога до сада и делао. Дакле, мислим, да он много дубље разуме, и да ће пред Богом, као и сви ми, једнога дана кад будемо изашли пред лице Божије, ћемо дати одговор. А владика, и све друге владике и сам патријарх дају одговор не само за свој лични живот, него дају одговор и за поверену им паству. Мислим да у духу свега тога владика сада ради и делује.

Водитељ: Оно што поменусте је Дубоки Поток који се десио на пречац, многе је изненадило све то, на крају, како рече о. Ксенофонт реаговала је полиција, постоје снимци на многим интернет страницама које јасно говоре како се све то одвијало. Међутим, оно што мене занима, како сам рекао у најави, кад сам тебе најављивао, пошто смо на ти, знамо се, сада већ бивши вероучитељ, то се већ некако десило после Дубоког Потока и твог присуства горе, па оно што треба напоменути да су с посла истерани вероучитељи који су управо присуствовали литургији. Четири вероучитеља, који, да успут поменемо, вас четворица имате двадесеторо деце.

Вероучитељ Милан Јездић: Па, ево овако, да је најбољу дефиницију дала једна новинарка једног дневног листа која је рекла да је прогон владике Артемија почео одозго и шири се на терену, тако да ми сада као вероучитељи смо само једна „колатерална штета“ која се десила у овом прогону владике Артемија, баш због тога што смо, својим животом и неким својим поступцима подржавали свог духовника и свог Владику Артемија. У њеном разговору, како је она и у том чланку навела, она је позвала епархију рашко-призренску, ову нову управу  и они су нама као главни грех навели управо присуство, како они кажу „неканонској литургији  у манастиру Дубоки Поток који је служио неканонски епископ Артемије уз саслуживање свештеника који су под забраном свештенодејства“. Други наш грех је тај што смо „ширили антицрквене идеје у школама где радимо“ и треће, тобоже смо носили неке беџеве са ликом владике Артемија и натписом „Истина је само једна-владика Артемије“. То све, апсолутно, није тачно. Ја сам на њен позив тако и одговорио. То је она, њој благодарим, и објавила да смо у школама предавали веронауку по плану и програму, нисмо ширили антицрквене идеје, на службу у Дубоки Поток смо ишли код нашег канонског епископа Артемија, такође су тој служби присуствовали неки свештеници који су сада у епархији рашко-призренској и даље свештеници, то су свештеници из Дубоког Потока, њих двојица, да не наводим њихова имена, тако да ми можемо да кажемо да смо на служби присуствовали и ми и они заједно и да би онда требало да и они сносе одређене последице. Тако ето, кажем, ми смо нека колатерална штета прогона владике Артемија, и у свему томе, носимо тај свој крст, тако да се наш живот, практично сада, суштински мења. Већина од нас има многочлане породице и одговара за много чланова  наших породица. Али ето, трудимо се, издржаћемо. Уз свог владику ћемо остати, бити, чак и сада кад је наша егзистенција од стране нове управе епархије, најбруталније угрожена.

Водитељ: Оче Ксенофонте, оно што сазнајем…

Јм Ксенофонт: Само да се надовежем на Милана, да кажем да је интересантно да људи који су апсолутно свој посао обављали савјесно, поштено, принципијелно, без икаквог мијешања, ја сам убјеђен у то, дјеци се веронаука предаје у таквом узрасту да није уопште ни примјерено ни сврсисходно говорити о таквим проблемима. Тако да, без икаквог испитивања ситуације на терену, дата је једна карактеризација људи као фанатика и секташа, шта већ год, па се питам, да ли једног дана, уствари, питам се већ данас, да ли би био отпуштен с посла вјероучитељ који је имао, рецимо, беџ са сликом катедрале Св. Петра у Риму? Да ли би био отпуштен учитељ који је имао беџ са неким од свјетских фестивала, рецимо Егзит, фестивал музике у Новом Саду, или присуствовао католичкој миси, или можда неком муслиманском обреду у џамији?  А, с друге стране, да ли ћемо, идући овим правцем доћи до тога да ће људи бити отпуштани са својих радних мјеста и из цркве због тога што припадају одређеним, имају афинитете према одређеним политичким партијама, или којим год организацијама?  Дакле, докле иду ти критеријуми? Прије свега што су они отпуштени са својих радних мјеста одлуком администратора епархије рашко-призренске, митрополита Амфилохија, а не било каквом државном одлуком, одлуком школе или министарства просвете, а којима су били запослени у тим школама.

Водитељ: Оно што је у више наврата истицано, како сам читао у медијима је да је владика Теодосије изјављивао како је он у више наврата желео да разговара са владиком Артемијем, да реше тај проблем, он је чак у више наврата истицао да је нудио разне повољности владики Артемију да ужива у својој мировини..Па… Што се то није десило? Да ли то можемо да схватимо као један добар потез или је то нешто што ви тумачите другачије?

Јм. Ксенофонт: Па, није био само владика Теодосије. Из медија смо чули, а и лично ми је познато да је било неких других контаката, да су, рецимо, митрополит Амфилохије и владика умировљени херцеговачки Атанасије Јевтић нудили састанак са владиком Артемијем. Пошто су постојали одређени знаци на основу којих може да се закључи да се Владики Артемију нуди одређени компромис. Тај компромис је ишао чак и дотле, чуло се у неким причама, да му је могла бити понуђена и нека друга епархија. Ту се нуде два одговора. Ако је заиста тако да би као компромис владики Артемију нуђена друга епархија, и ако је способан да управља том другом епархијом, зашто га уопште разрешавају од управљања епархијом рашко-призренском? Или је био само циљ, а што се показује, заиста, и оним првим уклањањем, а и сада овим другим, полицијским уклањањем владике Артемија, да је заиста био циљ да се владика Артемије само уклони са управљања епархијом рашко-призренском и да се уклони са територије Косова и Метохије, јер му је већ првим тим одлукама јасно дато до знања да, не само да је уклоњен од управљања епархијом рашко-призренском, него му се одузима и могућност боравка, као умировљени, пензионисани архијереј у било ком од манастира епархије рашко-призренске. То је сасвим нормална и уобичајена појава при пензионисању архијереја, противно Уставу и црквеном уставу и Уставу Републике Србије, наравно, према правима слободе кретања било кога и вјерским слободама, али била је уобичајена пракса у епархијама, ако би се архијереј умировио, да има право да бира неки манастир у својој дотадашњој епархији да би провео своје дане као умировљени архијереј. Дакле, он је послан, на сами крај Србије, у сремску епархију у манастир Шишатовац. Да, постојали су одређени знаци да би му се понудила нека друга епархија и да владика Артемије пристане на такав компромис. Владика Артемије је све те предлоге категорички одбијао, јер је, заиста човјек који је свјестан да као пастир добри, што каже Господ у Јеванђељу, „пастир добри полаже душу своју за овце своје“ . Био је спреман, као што и данас каже за било које страдање до краја, за свој народ, за своју паству на Косову и Метохији, а не да са било ким склапа неке труле компромисе који би задовољили форму, а потпуно издали суштину онога у шта човјек вјерује.

Водитељ: Остало је још мало времена у емисији, па да пробамо да, што краће, одговоримо на још нека питања.  У медијима се помиње оснивање Косовске Православне Цркве, па се доста закључивало да и једни и други раде на том процесу, па је чак Владика, у једно време, Владика Артемије био против тога, сада се шпекулише, да кажемо, да у принципу, он стоји иза свега тога. Постоји ли то негде, макар као идеја или да ви знате да се то дешава?

Јм. Ксенофонт: Да, да у медијима је некако провејавала та идеја, и кажем, чули смо од једног српског министра скоро да владика Артемије са својим, тобоже неким присталицама, управо ради на руку неким страним међународним факторима који би искористили то нејединство у српском народу, да владика тобоже ствара неку нову Косовску Православну Цркву. Наш народ каже, где има дима, има и ватре, наравно. Само што се у овом случају ради о класичној замени теза. Идеја и активности на стварању те неке аутономне и евентуално аутокефалне Косовске Православне Цркве  несумљиво постоје. На то је наш познати стручњак и политички аналитичар др Срђа Трифковић из Чикага упозоравао и прије више од годину дана, да одређена дјеловања у данашњој српској политици, а и струје које владају у Српској Православној Цркви управо воде ка томе, ка одвајању епархије рашко-призренске, у једну независну Православну цркву која би вероватно била названа Косовска Православна Црква.  Идеје које смо чули са садашњег Светог Архијерејског Сабора да се епархија рашко-призренска подјели на рашку и на косовску или призренску, како би јој већ било име, управо даје индикације да би могло о томе да буде ријечи. Да се једним, можда договором, и политичког и црквеног врха, иде ка томе да се оснује рашка епархија чија би се граница простирала негдје ријеком Ибар, то је испод сјеверне Косовске Митровице, које су, да тако кажем, у рукама Срба, а да би косовска епархија ишла јужно од Ибра. Свима је јасно, и косовским Албанцима је несумљиво јасно да они контролу сјеверно од Ибра никад неће моћи да имају и да би се на такав начин ишло компромисом ка што већем одвајању оног дјела Србије који иде јужно од Ибра, и у политичком и у црквеном погледу, да би та Косовска епархија временом добила аутономан статус, јер би се ишло на ту причу да ипак, црква не треба да пати од етнофилетизма, и да, на неки начин, треба да слиједи политичке границе, и евентуално, дакле то би водило ка стварању тог рогобатног и ужасног ентитета и у политичком и црквеном погледу, те Косовске Православне Цркве која би пратила границе те неке будуће лажне независне држааве Косово.

Водитељ: Све време прозивају владику Артемија за раскол. Да ли је данас, после свих одлука Синода и Сабора, неприхватања од стране владике Артемија, направљен раскол?

Јм. Ксенофонт: Иако је владика Артемије много пута наглашавао да не жели себе да ни у ком случају пореди са тим великим светилом Цркве, Св. Јованом Златоустом, нажалост, у многим сегмантима свога живота, и његов прогон данас, његов живот личи на житија Св. Јована Златоустог. И у том смислу бих се ја запитао да ли у то вријеме, у 4. вијеку, када је Св. Јован Златоуст био свргнут са епископског престола, рашчињен и прогнан у планине Кавказа, не признајући ту одлуку, наравно. Сам није ни желео да напусти Цариград, него је цару рекао да он остаје архиепископ Цариградски: „А ти царе имаш моћ, па ме војском и силом отјерај из Цариграда“. Да ли сматрамо да је и свети Јован Златоуст правио раскол, био рашчињен или га сматрамо светилом Цркве, светитељем Цркве Божије и до дана данашњега помињемо као архиепископа Цариградског?  Исти је случај и са Владиком Артемијем. Владика Артемије је неколико пута, категорично, помињао да он не жели, нити ствара раскол у Српској Православној Цркви, да он нити ствара неку нову цркву, нити ствара неки сурогат, надомјестак  Српској Православној Цркви, као што је сада случај у неким другим православним земљама, рецимо Румунији или Грчкој, гдје су због питања календара одређене групе православних се одвојиле од званичне новокалендарске цркве и оформиле своје независне синоде, које данас називамо Старокалендарци. Владика Артемије, понављам, нити негира благодат Српској Православној Цркви, нити сматра да иде у том правцу да ствара неку своју цркву. Друго, ја сам увјерен, и време ће то та покаже, шта год данас говорили противници, непријатељи, мрзитељи владике Артемија, и свега овог монаштва које се око њега скупља, и верног народа, а видјели смо ту неки дан у Љуљацима, на Светој Архијерејској Литургији коју је владика служио, да је било присутно и преко хиљаду вјерника, па и због лошег времена и лошег пута, а и због необавјештености, многи људи нису ни знали да ће Литургија тамо да буде служена… Ипак, историја и вријеме, а на крају и Страшни Суд који као православни вјерници и хришћани смо убјеђени да ће свако од нас, да ће Господ да … показаће заиста, ко је био тај који је разарао ткиво српског народа, Српске Православне Цркве, ко је био тај који је радио за интересе неког другог, а не за интересе српског народа и Цркве Божије, ко је тај ко је издавао и ко је тај ко је пред Христом и пред свима светитељима Божијим заиста расчињен? И као што гледамо на оној икони,  љествице Св. Јована Лествичника који води у небо, ко је тај који са те љествице заиста пада, а ко је тај коме Христос пружа руку и води га на небо?

Вероучитељ Милан Јездић: Ја бих још додао да је Владика и у својим беседама на Светој Литургији у Љуљацима, а и пре, говорио да он никако није у расколу, него, напротив да је у потпуном јединству са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом и да је у јединству са Српском Православном Црквом и са Светосавском Српском Православном Црквом, тако да владика никада није, и у својим беседама, напоменуо да смо ми у расколу, напротив, рекао је: „Нисмо ми никакви расколници, ми смо у јединству са Светим Оцима, ми смо у јединству са светоотачким предањем.

Јм. Ксенофонт: Вријеме ће показати да ли је Владика Артемије расколник и они који бескомпромисно служе Светом Сави и Светој Цркви, или они који непрестано призивају или помињу римског папу и радују се његовом скором доласку 2013. године у Ниш на прославу јубилеја хришћанства. И они који су тако пуни љубави према разним сектама, вјерским заједницама, са њима се моле, називају их браћом у Христу, сестринским црквама, а према својој браћи, јер заиста смо браћа у Христу, јер смо Православни хришћани, показују толику мржњу, као да никада ништа заједничко нисмо имали, нити се икад причешћивали из исте чаше, истим тијелом и крвљу Господа Исуса Христа. У исто вријеме причају о екуменизму, о љубави међу свим народима, међу свим вјерама. Дакле, управо оне ријечи Светог Писма када сви говоре „мир, мир“, а мира нигдје. Дакле, та њихова љубав на крају се показује лажна, лицемјерна и неистинита. И кажем, на крају крајева, Господ ће да да свој суд о томе.

Водитељ: На самом крају емисије да бисмо могли бар да наслутимо, постоји ли крај за ово, постоји ли решење за овај проблем, или ћемо још дуго чекати на решење?

Јм Ксенофонт: Ја заиста немам дар пророштва или предсказања да бих могао да кажем како ће ствари да се одвијају и да ли излаз постоји, што је владика поновио и у недјељу у својој бесједи и неколико пута понављао, речи Св. Јустина Ћелијског, његовог духовног оца коме он, очигледно, бескомпромисно слиједи на том трновитом и голготском путу исповједања истините вјере Христове, да „постоји излаз из свих безизлаза увијек“.

Вероучитељ Милан Јездић: А то је покајање…

Јм Ксенофонт: Покајање, наравно, јер ако је Христос васкрсао, ничега не треба да се бојимо. А како се то покајање манифестује у нашем практичном случају? Заиста, враћањем у канонске оквире и у канонске норме. Чак и римско, то неко паганско, а касније грађанско право знало је за тај принцип који је наш познати правник Балтазар Богишић превео на српски каже: „што се грбо роди, вријеме не исправља“. А у римском праву је постојао … оно што од самог почетка, не може током времена бити оснажено. Ако је читав процес, који уствари није ни постојао, читава осуда и пресуда и прогон Владике Артемија започет на лажним основама, неканонским основама, како можемо да очекујемо да то на крају донесе добре плодове? Дакле, рјешење је враћање у канонске оквире, у канонске основе, да и онај суђени има право да каже нешто у своју одбрану. Владика је то поновио и сам: „Ако заиста постоје докази за моју кривицу“, а понављам, тим првим стварима које су започеле ту лавину у рашко-призренској епархији, тобожње финансијске малверзације, шта ако, државни суд донесе одлуку да ништа од тога није тачно, да то уопште не постоји, да тај човек који већ девет мјесеци сједи у затвору уопште није крив? Чиме ће ти архијереји који су толико злурадо показивали и говорили и неуротично вриштали пред камерама како постоје кривице, па се ишло дотле да се оптужује владика и његов сарадник за покуђај атентата на једног свештеника, чиме ће они да се оправдају након тога? А показује све ово, како вријеме иде да једноставно никаквих доказа нема, него се рециклирају старе ствари да би се јавност подгрејавала, евентуално да се очекује како би протоком времена сам народ се смирио и прихватио то безакоње. Кажем, једини начин да се створи излаз из овог нашег безизлаза у коме смо се нашли, а у који, нажалост,  оци архијереји и Свети Архијерејски Синод упадају све дубље и дубље, да се ствари врате у канонски оквир и да се у том канонском оквиру и рјешавају. А канонски оквир је, наравно, враћање ствари на стање од пре 13. фебруара када је почела та бескрупулозна кампања против Владике Артемија и потпуно непристрасно испитивање ствари, стварање једног канонског, редовног судског процеса, ако је уопште такав и потребан и доношење одлука у складу са светим канонима и светим предањем.

Водитељ: Хвала вам на вечерашњем гостовању. Надам се да смо у ових, скоро сат времена успели да одговоримо на нека важна питања и желим вам свако добро.

Јм. Ксенофонт: Хвала и вама. Као што сам рекао на почетку емисије, захваљујем се вашој телевизијској кући која је ипак, смогла снаге да  да мало свјетлости на тај медијски мрак, који је владао у погледу читаве проблематике епархије рашко-призренске   и монаштва и народа који га следи.

Водитељ: Поштовани гледаоци, пратили сте емисију „Поводи“ Останите на каналу локалне радио телевизије „Мир“.