Павле К.: Епископ Артемије корача путем „страдања“

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Извор: www.eparhija-prizren.org

 

У наставку доносимо текст г-на Павла К. из Грчке, настао након искуства боравка са Епископом Артемијем у манастиру Шишатовац, августа 2010.

 

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ КОРАЧА ПУТЕМ „СТРАДАЊА“

 

Епископ Артемије корача путем „страдања“, доказујући истовремено свима који на њега бацају „блато“, да његово мишљење, његова вера, очинска љубав према својој пастви, превазилазе у многоме мизерности његових саепископа. Заиста су исмејани – моћници у световном смислу – ти Eпископи из Сабора, када се један старац, са младићком, међутим, одважношћу, бори да одржи оно што је примио када се налазио у близини светог Јустина Поповића.

Све то објављују његов чврст ход, његов спокојан изглед, његов спор али чврст говор, озбиљан и одмерен, његова природна једноставност, његов уздржан осмех, његов многонапаћени поглед када говори о својој Епархији и о својој духовној деци, недремљиво интересовање за њихову будућност, и очински поглед када посматра ово мноштво народа. Народ који је путовао сатима да би се нашао у његовој близини и узео од њега благослов, од најмлађег узраста па до најстаријег.


Да ли су епископима Сабора сметале његове сузне очи када је слушао народне песме са Косова, док су их певали верници који дођоше отуд да узму његов благослов? Да ли им је сметала љубав његове духовне деце? Да ли им је сметало његово огромно духовно дело у његовој Епархији? Да ли им је сметало чисто и неукаљано завештање које је примио од Светог Јустина? Можда нису поднели његову издржљивост у прогонству? Можда су му позавидели на његовој непрекидној будности према будућности његове духовне деце, монаха и лаика? Можда им ствара грижу савести његова једноставност и његово гнушање према ласкању и похвалним речима? Можда им је засметала чињеница да је бивао приман са много љубави и поштовања од многих монашких заједница и ван његове Eпархије, наравно за време његовог прогонства? Можда нису издржали његову незлобивост, када се ни у наговештају није испољавало непријатељство – ни према лицима ни према стварима што га неправедно осудише? Зашто не кажу у који прекршај је пао Епископ Артемије? Зашто нису оправдани ни на једном суду? Зашто суде и кажњавају у историји Цркве нечувеним казнама, не имајући да докажу ништа достојно казне? Зашто употребљавају силу и грубост? Зар не схватају да их њихова нетрпељивост и гнев компромитују?

Када би неко учинио једну просту шетњу кроз речено у њиховим интервјуима, уверио би се у њихов карактер. Епископ Артемије је био и јесте брвно у њиховим очима. Мали телом, гигант духом. Неће моћи да се умире ти Епископи и убрзо ће, верујем, још више показати своје лице. Многи који нису упознати, биће изненађени и задивиће се лику и ставу Eпископа Артемија, огадиће им се и разљутиће их дела његових саепископа, који, осим тога, поседују и звучна имена у академским теолошким круговима.

Епископ Артемије неће посустати, нити ће га моћи ућуткати; или ће наставити, или ће „завршити“, у оба ће случаја „сијати“. Бога нека даде снагу мученичком Епископу Артемију и да имамо његов благослов.

Павле К, Грчка 21.11.2010.

Превод са јелинског
м. Пелагија

Текст је објављен на адреси http://anastasiosk.blogspot.com/2010/11/blog-post_8886.html