НЕДОСТОЈАН!

Проследи на друштвене мреже...
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Print Friendly, PDF & Email

Прељубник недостојан трона!
  
 Нећемо шиптарског Владику, поручују верници

Верници и клир морају прекинути општење са прељубником!

Безаконици у СПЦ морају бити свргнути!

Данас је у Призрену, у саборном храму светог Георгија, обављено такозвано устоличење узурпатора и прељубника трона Епархије рашко-призренске.

Да би се прикупило колико-толико народа „посленици“ су ишли од куће до куће, по продавницима и јавним местима, и „вукли за рукав“ појединце како би их умолили да пођу у Призрен на „устоличење“. Обећавали су бесплатан превоз, бесплатан ручак, „обезбеђење“ шиптарске полиције…

Верни народ рашко-призренске Епархије се, међутим, организовао желећи да изрази своје незадовољство даљим продужавањем безакоња које спроводе Патријарх и већ свима познати Синодалци.

У том циљу су припремљени и лепљени плакати, које доносимо у прилогу.

На плакатима била је изражена јасна свест о томе да је прељубник „недостојан“ трона, јер га је безаконо заузео, уз помоћ насиља, шиптарске терористичке полиције, стране плаћеничке војске и западно-марионетског режима из Београда, при живом канонском Епископу рашко-призренском Артемију.

Приликом насилног заузимања и узурпирања трона Епархије рашко-призренске погажено је мноштво Светих Канона, међу којима и Канони који под претњом свргнућа забрањују постављање на епископске катедре уз помоћ световних власти.

Прељубник је таквим чином на себе навукао велико проклетство, које неминовно преноси свима који буду у општењу са њим!

Стога је Епархија рашко-призренска, која се присилно налази и делује у егзилу, у обавези да обавести верни народ Епархије, као и свештенство и монаштво, да сви који прихвате општење са прељубником и безакоником бивају судеоници и наследници проклетства које је он преузео на себе!

Верни народ треба неизоставно и неопходно да престане да посећује храмове у којима служи било прељубник, било свештеници који га признају и прихватају општење са њим. Исто то важи и за манастире који су га прихватили и ушли у општење са њим, јер се у њима више не може добити благодат која ће нам бити спасоносна! Стога треба прекинути општење са оним манастирима који признају прељубника!

Већ годинама је било јасно да је „политика“ која се водила из манастира Дечана била усмерена у правцу што бржег и ефикаснијег предавања српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији у шиптарске руке.

То заправо значи потпуно и коначно одрицање и отуђење нашег духовног блага, које већ вековима чини основу и потку духовног и историјског идентитета српског народа, и стварање погодног терена за коначно расрбљавање и дехристијанизацију Срба.

Са насилном узурпацијом трона Епархије рашко-призренске створени су услови да се тај процес убрза и постане још ефикаснији. Стога је неминовна перспектива да ће боравком и деловањем прељубника на трону Епархије рашко-призренске српско духовно благо на Косову и Метохији бити заувек изгубљено.

Са тим процесом води се паралелно и политика искорењивања и постепеног истребљења монаштва из Епархије рашко-призренске, што је за само десетак месеци у великој мери постигнуто.

Не треба губити из вида ни процес стварања тзв. Косовске Православне Цркве, који најновијим потезима Патријаршије из Београда добија на убрзању. На терену су сада „инсталирани“ људи који ће бити спремни да ураде све што им се заповеди.

Стога је неопходно да Црква што пре предузме адекватне мере како би се ови погубни процеси по српски народ зауставили, тј. како би виновници били судски процесуирани и адекватно кажњени, сагласно одредбама Светих Канона, што би значило повратак канонског поретка и мира у Српску Цркву.

Јасан је задатак који се пред Српску Цркву императивно поставља данас – виновници небројених великих безакоња у СПЦ морају бити уклоњени са својих позиција и кажњени, прељубник из Епархије рашко-призренске мора што пре бити извргнут! Само тако вратиће се мир у Српску Цркву!

+      +      +

У наставку доносимо текст јеромонаха Максима о разлозима због којих викарни Епископ Теодосије не може бити устоличен

ВИКАРНИ ЕПИСКОП ТЕОДОСИЈЕ НИЈЕ КАНОНСКИ ИЗАБРАН ЗА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ И НЕ МОЖЕ БИТИ УСТОЛИЧЕН КАО КАНОНСКИ ЕПИСКОП ОВЕ ЕПАРХИЈЕ!

Образложење:

Слушајући речи Апостола који вели „све нека бива благообразно и уредно“ (1. Кор. 14, 40), а следујући богоносним Оцима који установише светим канонима и освештаним правилима црквену благообразност и поредак, ревнујући у том светом и богоугодном делу чак и до смрти, ми покретани том истом ревношћу захтевамо да се викарни липљански епископ Теодосије као један од главних виновника нарушавања црквеног благоустројства и мира у богоспасаваној епархији Рашко-призренској, будући такође неканонски изабран за епископа ове Епархије црквеносудски процесуира, а не устоличи, како је то намеравано дана 26. 12. 2010. год у саборном храму св. Георгија у Призрену, јер је НЕДОСТОЈАН тога.

Обустављањем устоличења овог духовног прељубочинца и извођењем истог пред Црквени суд, била би исправљена још једна од многих крајње безаконих мера, које су у циљу прогона канонског епископа ЕРП Артемија предузете од стране Синода, а касније и Сабора СПЦ.

Сабор архијереја СПЦ је неканонску одлуку о избору викара Теодосија за епископа на попуњени трон поменуте Епархије накалемио и придодао читавом низу савршено безаконих одлука и мера Синода СПЦ у односу на ЕРП, почев од фебруарског суспендовања надлежног епископа Артемија, па све до његовог неканоснког и неуставног, самим тим неважећег рашчињења, које је Сабор надглашавањем донео на последњем саборском заседању новембра ове године. Безакоње које је Синод и Сабор СПЦ на један потпуно неканонски и антицрквен начин завео као правило фунгционисања наше Цркве, представља покушај  немогућег „озакоњење“ безакоња, које врхуни управо у избору и покушају интронозације викара Теодосија на трон ЕРП поред живог, каноског епископа исте Епархије. Кршење канона, које порађа урушавање црквеног поретка, као у поменутом случају избора викара Теодосија за попуњени трон ЕРП, представља безакоње увек и у сваком смислу, чак и када је оно изгласано од стране већине, јер безакоње је немогуће озаконити ничим, па ни прегласавањем или надгласавањем!

Будући да је Сабор оваквим одлукама прекршио велики број свештених канона и правила предањског, озакоњеног управљања Црквом и црквеним пословима, верни народ СПЦ и ЕРП позива тај исти Сабор архијереја да све те безаконе одлуке по питању ЕРП обустави и обеснажи и тиме поврати поредак и мир у ЕРП и читаву нашу Светосавску Цркву.

Сходно томе епсикоп Теодосије не сме и не може бити постављен на трон ЕРП, већ је потребно извести га и процесуирати са осталим виновницима читавог канонског хаоса у нашој Помесној Цркви на Великом Црквеном суду СПЦ.

Свеукупним безакоњем које се у виду прогона канонског епископа ЕРП Артемија, а особито избором викара Теодосија за епископа већ попуњеног трона ЕРП, нарушени су сами темељи православне еклисиологије, као и мноштво светих канона и чланова Устава СПЦ, који уређују питања епископског достојанства и власти. Свим поменутим на најстрашнији начин је унижен наданђелски епископски чин и његово равноапостолско достојанство, а самим тим и епископоцентрично утемељење здраве, православне црквености.

Пре свега ваља напоменути апсолутну недопустивост из аспекта канонског предања Цркве, отимање трона епископу Артемију и његов прогон из ЕРП, који је спроведен током текуће године, почев од 13. Фебруара па до 20. Октобра, када је и физички прогнан из своје Епархије. О томе да је епископ једне епархије дужан остати до своје смрти на њеном трону, сведоче многи канони и параграфи Устава СПЦ, изузев евентуалног избора истог за неки виши управни положај у једној Помесној Цркви, тј. избора за архиепископа или патријаха, или након регуларно донешене црквено-судске пресуде, која показује недостојност архијереја, или, пак, из оправданих здравствених разлога, тј. доказане немоћи, а овде ћемо навести неке од тих канона и чланова Устава СПЦ:

14. Апостолски канон: „Епископ не сме оставивши своју епархију прелазити у другу, макар био од многих на то наговаран (принуђуван)…“

21. канон Антиохијског Сабора: „Епископ… мора остајати при цркви (тј. епископској области), за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати…“ такође: I Вас. 5; II Вас. 2; IV Вас. 19; Трул. 8; VII. Вас. 6; Лаод.  4; Карт. 18, 43.

15. канон Првог Васељенског Сабора: „Због смутњи и раздоре који бивају, одређује се: сасвим укинути обичај – који се, против (Апостолског) канона (14. и 15.) нашао у неким местима – тако да из града у град не прелази ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. Ако ли неко, и после ове одредбе Светог и Великог Сабора, покуша тако нешто, или преда себе таквој ствари, поништиће се сасвим такав поступак (намештаљка) и повратиће се Цркви (епархији) за коју је као епископ или презвитер био постављен.“

Члан 8. став 3. Устава Српске Православне Цркве: „Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих управних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају“.

Чланом 13. став 3. Устава Српске Православне Цркве: „На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен НЕПОСРЕДНИ ПОГЛАВАР. Он је, по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа“

Члан 107. Устава Српске Православне Цркве: Сва црквена надлештва и органи у епархији потчињени су епархиском Архијереју.

Члан 111. Устава Српске Православне Цркве: Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по
канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку
једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију (ниједан(!) од наведених услова за регуларну смену епархијског архијереја, није испуњен у безаконом смењивању и прогнању епископа РП Артемија).

Набројаним свештеним канонима додајемо потресне речи светог Јустина Ћелијског, који вапајним речима, моли, али и прети онима који мењају епархије, то се наравно односи и на оне који насилно смењују епархијске архијереје, као што је то случај са насилно смењеним и прогнаним епископом Артемијем, који је безаконо прогнан и безаконо рашчињен ни од кога другог већ од САСабора, али узурпираног Сабора СПЦ.

„Првосвештеник.
Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт.
Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци – зар не и Христоборци?“

Овде се јасно види да је у случају разбојничког смењивања канонског архијереја ЕРП Артемија, прекршено много канона и уставних одредби, због чега је апсолутно немогуће признати његову смену и свргнуће, јер су такве одлуке неправоснажне будући савршено неканонске и безаконе,  зато је такав разбојнички акт Синода и Сабора антиканоског и антицрквеног духа, без икакве утемељености у канонском или било ком другом предању Цркве.

Стога је постављање Теодосија на трон епархије која већ има свог канонског архијереја Артемија, преседан у нашој Помесној Цркви, који ће, уколико се не исправи, покренути невиђено урушавање целокупног црквеног благопоретка и предањског црквеног устројства.

Што се самог викара Теодосија тиче, навешћемо неколицину канона које је исти прекршио и тиме себе учинио недостојним трона ЕРП, чак и да је он упражњен, а као што смо показали, није упражњен.

30. Апостолски канон: „Ако се који епископ послужио световним властима, да преко њих задобије цркву (епископију) нека буде свргнут и одлучен.“ Такође: I Вас. 4; Ант. 19, 23; Лаод. 12, 13; Сард. 6; Цариград. 1; Карт. 13, 49, 50.

Да су ови канони прекршени од стране викара Теодосија сведоче најаве безаконог смењивања епископа Артемија пре свега из ванцрквених, световних кругова, окупаторске администрације КФОР-а, још средином јануара текуће године.

Такође, слични гласови чули су се и од стране самог председника Р. Србије Бориса Тадићa, честог госта у манастиру Високи Дечани, у коме је боравио без благослова надлежног архијереја ЕРП Артемија, у више наврата, као и отворена подршка овог политичара коју на све начине у јавности показује викару Теодосију.

Најбезочнији доказ у прилог тврдњи да је в. Теодосије прекршио овај канон јесте његова тесна сарадња са полицијским органима Р. Србије, као и фиктивне Косовске републике, чији је отворени колаборациониста управо викар Теодосије.

Не треба изоставити ни веома уиграну медијску кампању, вођену од стране режимских медија, а све у циљу сатанизовања епископа Артемија и промовисања викара Теодосија, за „легитимног наследника“, тачније узурпатора ЕРП.

Даље каноне које је викар Теодосије прекршио, учинивши себе недостојним епископског чина, а сaмим тим и трона ЕРП су следећи:

45. Апостолско правило: „Епископ, или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде само и молио, нека буде одлучен…“ (постоји небројено фотографија које сведоче екуменско прегалаштво, синодског типа, почев од отварања џамија, којима је Викар присуствовао, па до Васкршње вечерње службе у Призрену, на којој је присасутвовао и призренски римокатолички бискуп, свакако ту има још пуно сличних блиских и антиканонских контаката, верског, а не дипломатског карактера, Викара са јеретицимa)

18. канон Четвртог Васељенског Сабора: „Преступ завере и групашење, сасвим је забрањено спољним (грађанским) законима, а тим је више потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свог чина.“ Као и њему сличне каноне: Апостолски 31; Ант. 5; Карт. 10, 53; Прводруги 13-15.

(Докази у прилог кршења наведених канона од стране Викара су многобројни, и настали су као последица његовог апсолутног, опструкцијског, непослушног односа према свом канонском епископу Артемију током низа година, особито након што је дотични Викар хиротонисан 2004. Викар је таквим својим неканонским и разбојничким деловањем у ЕРП отпадио целокупно братство манастира, у коме је као настојатељ, спречавао спровођење редовне канонске власти надлежног архијереја Артемија над манастиром и шире, а такође упорно радио на припреми и спровођењу безаконе смене и прогона свог канонског епископа Артемија, уз помоћ братства које је пре тога отпадио од редовног црквено-канонског поретка послушности свом надлежном архијереју Артемију и такође уз помоћ појединих синодских архијереја СПЦ, који су учествовали и учествују у безаконом прогону надлежног епископа ЕРП Артемија и постављању на његов трон духовног прељубочинца и узурпатора Теодосија.)

Канон 8. Гангрског помесног сабора: „Ако неко плодове (доношене  Цркви) раздаје или узима без епископа, или онога који је постављен за управљањем доброчинством, нека је и који тако раздаје и који прима анатема.“

Њему слични канони, који говоре о истом преступу су: Ап. 4, 38, 39, 41; IV Вас. 26; Трул. 25; VII Вас. 11, 12; Анк. 15; Гангр. 7; Ант. 24, 25; Карт. 26, 33; Прво-други 7; Теоф. Алекс. 10; Кирило Алекс. 2. 

(У прилог кршења наведених канона подсећамо на општепознату чињеницу и горепоменути проблем непостојања канонске власти над управом дечанског манастира, на челу са викаром Теодосијем, који је управљао многим фондовима и донацијама, како оним упућеним самом манастиру, тако и оним упућеним страдајућем народу на Косову. Контролу над свим финансијама у манастиру и увид у њих надлежни епископ Артмије није никада имао у потпуности, често чак ни формално.)

Овде је изнет само део канона који су најгрубље прекршени у безаконој смени и прогоњењу епископа ЕРП Артемија, са његовог епископског трона, и  у још безаконијем постављању на исти викара Теодосија, који је и сам лично, и у сарадњи са поједином синодским епископима СПЦ прекршио небројено канона и чланова Устава СПЦ, од којих смо овде изнели само неколицину.

Због свега наведеног, верни народ ЕРП и читаве СПЦ, викара Теодосија сматра НЕДОСТОЈНИМ епископског чина, самим тим захтева спречавање интронизације истога, у трон ЕРП, будући да је за ту катедру изабран као НЕДОСТОЈАН и то безаконим саборским преглашавањем и извикивањем, а не регуларним црквено-канонским процесом, што пре свега потврђује чињеница да је трон ове богоспасаване Епархије већ попуњен и украшен  њеним канонским епископом Артемијем, те у складу са тим, ми верници и чада наше Светосавке Цркве захтевамо повратак нашег канонског архијереја Артемија на његов трон и извођење епархијског узурпатора Теодосија на Црквени Суд и његово праведно свргнуће.

Остајући верни путу Светих Отаца, који нам они предаше, као једином путу Цркве, ми уносимо молитвену наду да ће Сабор СПЦ смоћи снаге и исправити ову страшну и трагичну неправду учињену ЕРП, владици Артемију и васцелој црквеној пуноти, као и свеукупном апостолском, светоотачком, еванђелском и богочовечанском предању Цркве у којим и у којој се спасавамо.

Уколико архијереји у Сабору СПЦ не смогну снаге да исправе трагичну грешку по питању прогона епископа Артемија, на њима ће се стравично испунити речи оца Јустина, они ће умесо христољубаца бити христоборци и еванђељоборци!

Јеромонах Максим

Извор: www.eparhija-prizren.org